Полицијски гласник

ОТРАНА 182

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 20

СФеру утицаја и дејства тог признања. Деси се злочии. Ма из којих разлога посумња се на А. Први претходни посао криминалисте је да сав доказни материјал и све основе подозрења по могућству примени једној представи и да га њој прилагоди, да основи иодозрења дају представу: А. је извршилац злочина. Посматрају се појединости и ако одговарају претиоставци утврђује се поставка: А. јесте извршилац злочина. К томе ваља додати изјаве сведока које утврђују поставку: А. је извршилац злочина. Све дакле одговара оправданој сумњи, све складује и утврђује да је А. извршилац злочина. И све се то понова провери и понова испита. — Али се уједанпут јавља Б. који призна дело... Шта ће се радити у таком случају? — Сама та околност, да се јавио други као извршилац дела, од толике је важности да сви знаци подозрења, које смо употребили иротиву А. одједаниут отпадају одмах и представа о извршиоцу злочина одмах се везује за Б. Наравно мора се проучити сав материјал, сви основи подозрења, који се примењују на Б.; ма да су сви они пре тога пасовали у примени на А., сад одједном исто тако пасују и на Б. — Криминалиста мора доказе из нризнања, а и из осталих Факата оптужбе да утврди. Законодавац свију савремених културних држава исходи од правилне и тачне поставке да бивају и неистинита признања, било из жеље да онај који тако признање чини да што заради било да то чини из какве болесне околности, било из тежње илн намере да на тај начин ослободи и спасе самога извршиоца дела. Сва та неистинита нризнања могу бити обелодањена једино када се ставе у супротност са оптужбом, и кад јој противурече. Ако се признање одмах прими за готово, то онда, ово средство утврђења истинитости признања не важи. А ваља знати да се лажна признања врло често јављају код малих кривица и безначајних кривичних дела, где има више извршилаца и где је само један кривац откривен, а треба и друге ухватити. У таком случају врло се лако може узети на се туђа кривица. То бива код омањих крађа и похара, при тучама, јавним изгредима, демонстрацијама, пијанкама и т. д. У оваком случају још је тежа ствар према сведоцима се умети односити. Сведок (нарочито онај који егзалтира) кад има пред собом присебног иследника може бити лако изведен на прав пут, на правилно гледиште и врло корисно употребљен, да се дође до праве истине о кривичном делу. Исто се тако конструктивно може радити оа веома разумним и оштроумним сведоцима, који зато не морају бити вазда образовани и школовани људи. Помоћу њихових исказа може се доћи до истине о кривичном делу, ма и не ностојало никакво признање извршиочево. Има врло много људи, присебпих и озбиљних, нарочито у сеоском сталежу, који су лако приступачни таком поступку и радо и отворено све изнесу, све саоште што знају о кривичним делу, само кад им се лепо ионуди рука и изиђе ггријатељски на сусрет. У таком случају исказ не треба у целости примати, него га делити на

ситне делове. Код мање интелигентних људи мора се иследник ограничити на општа правила: зах гевати потпуну тачност у изношењу и излагању догађаја. А сразмерно је незнатан број неистинитих признања у крупним злочинама. М. ПавловиЋ. ПРАВНИЦИМА НА РАЗМИШЉАЊЕ 26. јула, 1904. год. молио је Управу гр. Београда д-р Ђ. Т., да му одобри право лекарске праксе у Београду, позивајући се на рептење Мииистарства Унутрашњих Дела СБр. 5997 од 26. јула 1897. год., којим му је признато право слободне праксе у Србији, пошто је примљен за српског штићеника. Управа је упутила ту молбу Санитетском Одељењу Министарства, са питањем, да ли се молилац може уврстити у ред београдских лекара. Министар унутрашњих дела, актомсвојим СБр. 7899 од 15. септембра 1904. год., известио је Управу: »Да молиоцу не може одобрити право лекарске праксе у Београду, пошто је њему, решењем СБр. 5997 од 26. јула 1897. год., одобрено право праксе на неправилан начин, и то само за удаљене крајеве Србије, и што је одлука, о томе донесена без мишљења Главног Санитетског Савета, које је, према чл. 4. тач. 1. закона о чувању народног здравља, обавезно за такве случајеве. Тим пре не може му дати право лекарске праксе у Београду, што је, приликом оцене једног лекарског уверења, које је д-р Г Г. издао у 1902. год., Главни Санитетски Савет у седници својој од 14. јуна 1902. год. Бр. 69, донео мишљење, „да д-р Т. није требао добити право праксе у Србији без полагања државнога исиита, пошто располаже врло слабим знањем из медицинских наука«. Противу овога решења изјавио је д-р Т. жадбу Државноме Савету, и овај је актом својим Бр. 2098 од 22. марта т. г. известио Министра унутрашњих дела о следећем: ».... Државни савет налази, да жалбено решење не одговара закону из ових разлога: Кад је жалитељу решењем Министра унутрашњих дела од 26. јуна 1897. год. СБр. 5997, по наплати прописне таксе у 100 динара, дозвољено право лекарске праксе у Србији, онда Минисгар није имао ослонца у закону, да ово, једном признато право, одузима жалитељу забраном праксе у Београду, подвргавајући његове квалиФикације новој оцени. Овакав поступак у опреци је са чл. 144. тач. 6. Устава, по коме решења министарска, у путу жалбе, могу бити цењена од Државног Савета и поништена, ако би била противна закону 11 . Стојећи на оваком гледишту, Државни је Савет, ради објашњења и решења ио овоме предмету, позвао Министра на свој састанак, који је имао бити 8. априла т. г. Пошто је тај акт доцкан примио, и није могао одмах да прикупи потребни материјал за оправдање свога оспоренога решења, Министар унутрашњих дела умолио је, актом СБр. 3917 од 7. априла т. г.

да Савет одреди други састанак за расправу тога питања, и приметио: „У исто време част ми је приметити Државном Савету, да је рђаво применио у овом случају одредбу чл. 144. тач. 6. Устава на моје решење, с тога, што опо стоји у опреци са поменутим чланом. Ја никад, па ни у овом случају, нисам снорио право Државном Савету, да спорни административни предмет решава, као што ни Савет не може тврдити, да моје ожалбено решење стоји у опреци са иоменутим чланом Устава®. За расправу тога питања одређен је други Саветски састанак за 22. април т. г. и Мипистар унутрашњих дела упутио му је акт следеће садржине: »Пошто сам спречен другим државним пословима, да лично присуствујем Саветском састанку, на коме има да се донеое коначно решење по жалби д-ра Т>. Т. због мога решења о забрани праксе, то ми је част изнети писмено своје разлоге. са којих осгајем и даље при своме решењу. Својс право на приватну лекарску праксу оснива жалилац д-р Т. на решељу Министарства Унутрашњих Дела СБр. 5997 од 20. јуна 1897. год., којим се одобрава г. д-ру Т>. Г Г., српскоме штићенику, право слободне лекарске праксе у Србији. То одобрење нисам могао признати као законито, јер је незаконито донесено, противно чистој и јасној одредби чл. 16. тач. 2. санитетског закона, позивајући и на тач. 1. истог члана, који одређује да нико не може практиковати као лекар у Србији, ако нема дозволу за то од Министарства Унутрашњих Дела; ту Формалну страну одобрења условљава другим безусловним материјалним условом, да Министар може давати ту дозволу само оним лицима, која су сриски поданици, и који имају сва својства прописана у чл. 9. т. 1. Међутим у поменутом Министарском решењу даје се право на приватну праксу српскоме штићенику. Поданик и штићеник једне земље није једно и исто. Правно су то два различита лица са разним дужностима, па и правима. Као што се штићенику не може дати указно дејствително звање, но само коитрактуално, као непуноправном грађанину ове земље. тако се исто не може дати ни право на приватну праксу некоме, који није пуноправан српски рођени или прирођени грађанин, и који није положио заклетву на поданство. Основаност мога мишљења види се и у томе, што пракса лекарска, на коју контрактуални лекари у државној служби имају права, престаје онога часа, чим та лица престану да буду контрактуални чиновници. Да поданик једне државе и њен заштићеник нису једно исто, види се из височајше уредбе од 26. јануара 1860. г. ВБр. 175, тач. 5. и 6., јер штићеник једне државе може ту заштиту напуотити кад год хоће, а тако исто му се може и одузети, док поданик једне државе не може своје поданство напустити кад хо-ће, нити му се оно може одузети кад се хоће.