Полицијски гласник

СТРАНА 188

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНК

БРОЈ 21

49. — И теку&е су воде у својини сопственика оне земље, кроз коју теку и докле кроз њу теку. 0 својини на те воде, о прибављању и губљењу исте, као и о араву уиотребе тих вода важи све оно, што је речено о затвореним водама. с том разликом, што је то право ограничено онако исто као и код неиловних вода. Тако нп овде се не сме мењати природни ток отоку на штету власника ниже земље, нити на штету овога усиоре правити, нити у воду сипати или пуштати штетне материје и т. д. 50. — У случају иреке иотребе за воду, н. пр. у случају пожара или суше, местна иолициЈска власт има право (КоЉгесМ) да, у оиштем интересу, нареди иривремену употребу и ириватних вода, а 6ез икакве накнаде сопственику, чија је дотична вода (чл. 27.). (наотавиће се) Андра Ђор-ђевиЋ МЕШАЊЕ У СПОР И ЗАКОН од 17. јануара 1900. год..

(НАСТАВАк) Саоредпа ингервенг^ија. Ире измене § 65. од 17. јануара 1900. год., овој интервенцији имало је места све до окончања спора. И заиста, пре те измене, § 65. гласио је овако : »Кад се ко боји, да ће у ираву свом штете имати, ако извесна парнична страна иарницу изгуби, може у свако доба, док иарница окончана не буде , умешати се у ту парницу и т. д.. с< По овом ранијем тексту §-а 65., споредни интервенијент могао се умешатрт, и то увек, и онда када је снор био већ код касационога суда. Што је њему једино одузимало могућност интервенисања, то је свршетак спора, било зато што је одлука првостепенога односно апелационога суда посталауслед неупотребе правнога средства (незадовољства или жалбе) извршном било, иак, услед тога што је одлуку нижега суда одобрио и касациони суд 4 ). Данас више није тако. Споредној интервенцији има места само до првих примедаба касационога суда по главној отвари 5 ). 4 ) В. А. Ђорђевић, Теорија грађанског судског иостуака, Прва половина, стр. 124.. 5 ) Дискутује се о томе, до кога момента може бити нозивања у заштит-у. Ио једном мишљењу позивања у заштиту могке бити само у тужби односно у одговору на тужбу (§§ 94 тач 4. и 106. грађ суд. пост.). Ово мишљење заступа г. А. Ђорђевић, у своме делу Теорија грађанскога судског иостуика (I., стр. 127.) и касациони суд, у свом решењу- (I. одељење) од 27. Септембра прош. год. бр. 8224.. По другом мишљењу заштити има места све до првих примедаба касационога суда по главној ствари (§. 65. грађ. суд. ност. допуњен и измењен зак. од 17. Јануара 19(>0. год.). Мишљење ово брани нарочито г. Ђ. Несторовић, судија касационога суда, у својој ваљаиој и исцрпној расправи: Докле има места иозивању у заштиту, оштампаној у Браничу (1905. год. св. за Фебруар). Г. Несторовић се оснива на тој консидерацији да је заштита само један случај споредие интервенције, и да је између ње и других случајева та једина ра.злика што се заштитник, по правилу, не меша, као обични умешач, својом ииицијативом, већ на захтев парничара коме он дугује заштиту. Због тога се заштита и зове принудна интервенција (Пп1;егуеп(;тп Гогсбе). Иначе она потпада под остала правила која се тичу интервенције, иоименце под правило §. 65. грађ. суд. пост., да интервенције може бити све до првих примедаба касациоиога суда по главној ствари. Треће одељење касационога суда, у своме решењу од 1. Децембра 1904. год. бр. 1 1347., као да иде још даље него г. Несторовић, допуштајући позивање у заштиту у сваком стадијуму спора. Ипак у корист првога мишљења дала би се, осим аргумеита основанога на §§. 94. и 106. грађ. суд. пост. (А. Ђорђевић, ор. сИ. I., стр. 127.), навести још и ова посматрања. Ми смо се горе већ занимали тим питањем, зашто треба интервенцију допустити све до краја спора у који се жели интервенисати. То је, подсећамо, стога шго се може десити и дешава се да интервенијент сазна за парницу посдедњега моменета, онда када је она код касационога суда. Ограничити,*и у

Што се ирвостепенога и апелационога суда тиче, споредна интервенција није ни сада, као ни пре закона од 17. јануара 1900., ограничена никаквим роком. Овај закон дошао је да је ограничи само код највишега суда. Пре њега, тај Факат да је касациони суд био већ учинио прве, друге, треће и т. д. примедбе, по главној ствари, на одлуку нижега суда, ништа није сметао споредном интервенијенту да се умеша. После тога закона, ирве иримедбе по главној ствари одузимају му могућносг интервенисања. Ма како се дуго спор водио, иосле овом погледу, мешање у сиор, то би значило, често пута, излагати интервеннјента штети без његове кривице. Међутим са заштитом ствар друкчије стоји. Тужилац односно тужени, бар кад је у своме делу, зна, при самом заснивању спора, ш Нтте 1Тв, да ли му ко, у том спору, дугује заштиту. Пошто, по § 341. грађ. суд. пост. »предмети, због којих заштити има места, јесу сви теретни уговори: промена, куповииа, закуп, поравнање, уступање дуга или права, деоба наслеђа и т. дД није тешко разумети зашто је тако. Отуда се сасвим може ставити у дужиост тужиоцу да се на заштиту одмах, у сагдој тужби, позове, односно туженом да то, у одговору на тужбу, учини. Ако им се позивање у заштиту после тих момената не допусти, не може се рећи да се они неиравично, без кривице, лишавају једног права. Када се један парничар, у року законом прописаном му, не користи извесном одбраиом или ексцеицијом за коју зиа, зар се не може са разлогом рећи да се он својевољно одриче те одбране или ексцепције ? Као што видимо, онај мотив који смо горе навели у прилог правила, да интервеицији треба да има места све док се спор не сврши, не може се истаћи код заштите. Код ове се не може, као код вољне интервенције, рећв да би ограиичење мешања у спор евентуално одузело могућност интервенисања и таквом умешачу коме се, за тај Факт да се он није до момента закоиом означенога умешао, не би могла пребаиити иикаква немарљивост. Другим речима, ограничење времена у коме може бити позивања у заштиту — ограничење ирописано у § § 94. и 106. грађ. суд. пост. — неће имати, као код воллзе интервенције, тај евентуалии резултат да један појединац изгуби могућност употребе једног права нре него је и сазнао да му то ирво припада. Таквим разлозима даје се браиити систем по коме позивања у заштиту може бити само у тужби или у одговору на тужбу. Систем који, осим тога што није ии мало штетан ни неправичан са гледишта онога који има право на заштиту, врло је користаи и по томо што спречава позивање у зиштиту у једном моменту спора када оно неће бити ни мало пробитачно по брзи свршетак парнице: у тренутку када се очекивало окончање спора икрсава позивање у заштиту. Зар није боље да се то питање раније, у почетку нарнице, расправи, када ће позивање у заштиту бити нссумњиво од мањега утицаја на одуговлачење спора? С друге стране, пак, као ито смо то горе објаснили, ова дужност парничара да се у заштиту позивају т Нтте 1Шз неће бити ки од каквог уштрба ио вршсње њиховога ирава на заштиту. Ми смо виделм да, и код вољне интервепције, могућност одуговлачења спора услед нравила, да се може интервенисати све до краја нарнице, сачињава једну махну тога правила, али се, из већ изнесених разлога, морало, код вољне иитервениције, прећи преко те консидерације. Напослетку, за мишљење да позивања у заштиту може бити само у тужби или у одговору на тужбу има и овај аргуменат који ми сматрамо за десизиван. Како се § 65. грађ. суд. пост. тумачи у том смислу да умешач настапља, продужује парницу, било са парничарем уз кога стаје, било сам, то би онда систем, по коме позивању у заштиту има места сво до првих примедаба касационога суда ио главној ствари, био врло опасан по заштитника. Као што је познато, заштитник одговара за штету, ако онај кога он заштићујр иарницу изгуби (§§ 337., 338. и 340. грађ. суд. пост.). Али, право на накнаду штете има штићеиик само онда, ако се је у заштиту био позвао. »Ко не тражећи заштите унусти се у парницу, па ову изгуби, нема право тражитл накнаду штете од заштитнака* вели § 339. грађ. суд. пост.. Правило врло правично, јер заштитник, да га је штићеник умешао у своју парницу, ову би, у корист штићеника, можда, добио. (Ми апстрахујемо овде тешкоћу ову шта ће бити. ако се утврди, да заштитник, и да је био у нарницу умешан. не би спасао штићеника?). Када је тако, онда би мишљење, да позивања у заштиту може бити све до рока у § 65. одређеиога, водило често том резултату: да би заштитник могао одговарати штићенику за нггету, у случају губитка парнице, и у одсуству сваке своје кривице. То ће бити, поименце, онда, ако је заштитник, а зато игго га је штићеник доцкан у спор умешао, у немогућности да истакне одбране или приговоре који би за штићеника корисни били. На пр. по § § 314. и 323. а грађ. суд. пост. нови докази у иезадовољству или у жалби не примају се. Парничар се позвао у заштиту тек код апелационога или касационога суда. Заштитник располаже доказима, ол неремпторне важности, али их сада не може, по наведеним прописима, да