Полицијски гласник

СТРАНА 292

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 30

или открива злочинца. — Ако иод каузалитетом разумемо правило да свака промена има свога узрока, да је сваки догађај, везан за читав низ појава, без којих се сам догађај не би десио, али услед којих је морао наступити, то онда иосао једнога криминалисте јесте да стално одржава везу између злочинства и злочинаца. Онморада нађеие само како јеизвршено злочинство које стоји у узрочној вези са злочинцем, него како су и поједини моменти међу собом и са извршиоцем спојени и везани. Посао једнога криминалисте донекле је, у тражењу истине, сличан послу једнога историка, који л>уде и догађаје историске износи и проучава у њиховом уређеном узајамном односу и узрочности. Кад не би међу историским догађајима било узрочне везе и узајамности; кад не би историјски догађаји ранији били узрок за доцније и кад међу свима не би било заједнице и узајамности, тада не би ни било историје, него би било само забележака и хроника о догађајима. Али та узрочна веза саставља догађаје и спаја их у једну целину. На пр. хисторичар револуције Француске мора да изнесе све претходне догађаје, који су били основ за доцније догађаје. Оно што претходи може да буде узрок ономе што следује. У криминалистици се нарочито тражи та узрочна веза и заједница кривца са кривичним делом ; постоји читав ланац и низ догађаја из којих происходи злочинство. Једно у криминалистици стоји необориво: узрочна веза између злочинца и извршеног злочинства. — Чињеница, да све што има свога почетка има и узрока свог, велика је и пространа као и само људско сазнање. Свака појава има свој основ и постанак. У криминалистици се и тражи основ једној појави. Хјум вели: »Ако на једном пустом острву наћемо сат или какву савремену машинску направу, то ми морамо закључити да на том острву има људи, или да их је било." Криминалиста има у злочинству да тражи злочинца. И, као што математичар рачуна бројевима., тако правник рачуна појмовима — а у суштини обоје то једно је и исто. Позитивно тврђењеје најјаче доказно средство у криминалистици. Позитивно тврђење не тражи низ чињеница и Факата; оно може бити доказано једним сведочанством. Негативна тврђења су врло лабава: треба велики управо исцрпан срој свих могућних случајева; а ако је неодређен број случајева, онда тврђење остајеи недоказано. Узмимо овакав пример. Питање је: да ли је Павле лопов ? — Довољан је једанједини сведок, који доказује да је Павле бар један пут у животу свом нешто украо. Куд је и камо теже гштање: да Павле није лопов? — Како се може утврдити да Павле није у свом животу никада ништа украо? — Да се то утврди и докаже мора се пропратити цео живот Павлов; мора се доказати да у овом моменту, као и у оном за тим и у свима осталим, што једни за другима следују, Павле није крао. У пословима ове врсте доказивање се наслања на искуство и емпирију и на аналогију. Шта више, у криминалистици ваља рачунати и на случајеве вероватноће, која

може бити општа, индуктивна и математична. Па и случај је појава, коју криминалиста не треба да превиђа. Како у казненом поступку постаје уверење са неколико је страна важно и значајно. Криминалиста неће само да има пред собом задатак да створи истину која убеђује, која је непоколебљива; него он тражи њом истину да утврди; он хоће кривца да увери у истинитост изнесених доказа; он хоће сведока да убеди и утврди у појимање дужности истину да каже; најзад он има и себе да утврди у уверењу за кривицу или невиност оптуженога у једном делу. Кад дође криминалиста до убеђења о једном делу, тада је његов истражни рад завршен. Као што су бројеви најбољи доказ у рачуници, тако су чињенице најбољи доказ у криминалистици. У тренутцима када се ствара уверење о једном предмету, кривици, злочинству, судија не треба даје само правник, него пре свега психолог и логичар. За суђење у криминалистичким стварима од врло велике је валсности потпуност свих оних чињеница и могућности, под којима се нешто тврди. Не треба никако заборавити да криминалисте немају да се баве са истинама, које су математички тачне, него више са истинама, које имају, тако рећи хисториски карактер. Отуда криминалиста у свом брижљивом испитивању и истраживању истине мора да исходи од и из гомиле појединости; он њих саставља, везује спаја, а тако спојене дају се проучити и дају извесан резултат, после кога можемо да склопимо закључак о самом делу, које је учињено. У гомили тих појединости лежи сакривен васколики материјал криминалистичког рада и какав буде био тај материјал, како буде био сређен, везан и проучен, таквн ће бити и закључци самога судије. За једнога криминалисту, за његов рад врло је важно да ли закључци, што их он изводи базирају на тој заједници материјала. Исто тако игра улогу у закључивању и могућност вероватноће. Ко би могао некоме веровати кад прича да је прошле недеље 10 пута био болестан, да је 100 зечева потукао и 1000 динара зарадио? Куд је и камо вероватније кад се не узму овако »округли® бројеви, него различни, на пр. 6 пута боловао, 97 зечева потукао и 987 динара зарадио. То све изгледа много вероватније. — У криминалистици налази такође примене принцин вероватне могућности. Често се тврдило, вели Шил, да један закључак ил пресуда има више вероватноће за тачност. што има више судија или поротника. А Ехпег наводи да један закључак или пресуда има у толико више вероватноће, тачна да буде, у колико је богатије поље асоцијација, које служи за проучавање и испитивање дела. Али у извођењу закључака, у тренутку пресуђивања могу искрснути погрешке, које ометају рад и отежавају постигнуће оне сврхе, коју судија има пред очима. Џон Стуарт Миљ је нашао да може бити пет врсти погрешнога закључивања. 1. Априористичке погрешке; природне иредрасуде; 2. Погрешке у самом посматрању;

3. Грешење у генералисању (ако су Факта и чињенице тачни, али се из њих изводе погрешни закључци); 4. Погрешке у копФузији (неодређеност речи или израза, као и погрешка у асоцијацијама идеја); 5. Погрешке силогизма (погрешна аргументација или доказивање). У криминалним пословима, ван сваке је сумње, све ове врсте погрешнога закључивања, играју врло видну улогу. Криминалиста има у кривичним процесима често и много да се бори иротиву природних предраоуда, којих има доста. Ми често извесну класу људи држимо за бољу од друге које класе, а некад опет за гору и сматрамо да једии не могу тако лако зло да чине, као што за ову другу представљамо да није у стању тако лако добро да чини. Често се тако човек залеии и прикучи каквом мишљењу у животу, којега се никако не може да ослободи, ма да је скроз ногрешно и ма да неки пут и сам види ногрешност његову. Ту раде закључци, које ми и нротив сонственога знања, стварамо. Тада је моћ чула наших јача, него моћ нашега раоуђивања. »Предрасуде, говори Е. V. Наг(;тапп, које происходе из чулности нису свесни закључци; нису закључци разума, него инотинктивни расудци, за практичну употребу и свест довољни и за то их свесно мишљење не може тако лако да поништи или одстрани. Може неко хиљаду пута рећи дз је месец на хоризонту исто толико велики колико и на зрепику — ипак сваки види да је на зренику мали". Таке идеје, така гледишта јављају се веома често у кривичним процесима, готово рећи у сваком, и криминалиста мора бити опрезан да избегне те и гакве заблуде. Погрешке у посматрању јесу такође важан предмет за кривичне нроцесе. Чула врло лако могу неш"о сматрати за тачно и непосредно, за истинито и несумњиво — а у ствари она се могу варати. Незнатан удар у сумраку може се учинити као страшан ударац секиром; узвик у ноћи може будити слику дављења и кркљања какве немоћне жртве, коју зликовци гуше. Сличне погрешке могу поСтојати и у генералисању Факата и чињеница. Иокуство и способност комбиновања доводе нас на погрешне закључке, ксји постају и развијају се према првим и непосредним упечатцима. Погрешке у конфузији постају услед нејасних представа и неопредељених појмова, који служе за стварање доказа. Овде долазе на прво место двосмислене речи, а иза ових нетачни термини, неопредељени изрази и погрешна наглашавања. (наставиће ое) М. ПавловиЂ.

ЖИВЕ СДИКЕ

(НАСТАВАК) в. Воја лица. Боја лица резултат је двају, један од другога потпуно незавионих елемената: боје аигмента и боје крви.