Полицијски гласник

СТРАНА 90

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 11

нешто тражећи, шапну јој: с ким има посда.... Краљ то не опази, него одабираше рукавице и запиткиваше још за неке сорте... Девојка, поклонив се сада учтиво, додаде: »Молим најпокорније Ваше Величанство, имамо још једну сорту, ја ћу бити срећна да Вам сад одмах изнесем,..« Краљ је овим поздравом био сасвим изненађен. Могао је само нагађати откуда да га познаду. Окренуо се је по дућану да види: има ли још кога. Онај агенат чинио се као да није Ништа чуо. Разгледао је рукавиде по кутији, чинио се сасвим невешт... Краљ није могао ни посумњати: да је тај лепо обучени човек са финим манирима био полицијски детектив, који му је на службу одређен... — Интересантна ствар... Како је све то код њих уређено... — Другога дана, опет, Краљ је носетио изложбу цвећа на Паркрингу... — Па..? — Ишао је тамо опет пешке инкогнито. У дворани је било много света. Краљ се и сам умешао у ону гунгулу. Али, кад је пришао једном оделењу, где беху изложене све могуКе врсте ружа лепа продавачица, дочекав га на уласку, продала му је диван букет са поздравом: »Величанство...« Разуме се, она је добила неколико нанолеона, али и Краљ је морао стећи уверење, да не може неоиажен остати... — Полиција је знала ?... — Наравно, агент га је и ту пратио, па својој познаници неприметно проказао, јер је знао: да ће је сигурно изненадити, а можда и бакшиша бити, као што га је и било 3 )...

Али, да поменемо још који случај из послова бечке тајне полиције... 20. Салцкамергут је један од најлепших крајева аустријске царевине... У његовоме низу дивних Алпа и чаробних језера, чини ми се, најлепши је Гмунден, а најобичнији Ишл. Ишл је сасвим обична варошица. Никаквих других особина, до једино позната по томе, што је то место изабрао аустриски цар, да туна, у летњем дворцу, иза вароши у брдима, проводе оне несносне јулијске дане Где је цар — ту су и његове Бечлије... И са тога је Ишл увек пун гостију... Враћајући се из Аусеа задржах се овде, да један дан проведем... Беше око 0 сахата по подне. На променади пуно народа. Женски се свет изоблачио што може бити модерније и богатије,... Музика у салонском оделу свира разне, већином оперске варијације.... Публика се дала уживању, 3 ) Краљ Милан био је у Бечу увек омиљен. Једно са тога, штоје на двору ауетријском радо виђен био, а Бечлије и сувише много иолажу на жел.е свога цара; а друго, и са тога, што је Краљ на етрани био увек издашне руке...

сваки по своме укусу Једни шетају, други се хладе сладоледом, трећи се посадили пред киоском, те читају тазе бечке новине, четврти куришу лепој глумици Сандроковој, пети и т. д.... Мало постоја, па се један део публике одвоји са шетнице и упути се радознало варошкоме мосту... Са овом гомилом, да видим шта је, кренем се и ја... Дошав тамо, поређасмо се, по тротоару с једне и с друге стране улице..,. На противној страни, спрам мене, угледах и другог Београђанина, г. Вајферта са породицом... Дакле беше нас већ неколицина из краљеве престонице... —- Кога то ишчекуј.у ? — питаху неки радознало... — Цар долази... Цар долази... — чу се весео говор у иублици... У тај мах зазврјаше кола преко моста. У њима беше само престолонаследник — Фердинанд од Есте... Он пројури кроз народ. И већина га поздрави, иоказав му своје иоштовање.... —• Сад ће цар! — чу се шапат.... — Како то — упита ме из мога друштва једна лепа чланица београдског друштва. — Цар долази, толики се свет искупио, па ни једиога жандарма... Ено... свега само она двојица на ћуприји?... Јест... — Па јест... где су ?... Да је то у нас, овде би било пуно писара и жандара... — Ха... ха... ■—насмејах се ја... Варате се госпођо... И овде има полицајаца... — Па где су ? — Овде међу нама... — Ја их не видим... — Ви их видите, али их не познајете — Како то ? — Они су обучени као и ми. — Ха? — Тајни полицајци... •— Нико их не зна. — И не треба да их зна. Они треба и морају да знају нас. —• Хе... — чуди се београдска госпођа... — Јест... И у колико ми њих мање познајемо, у толико ће они моћи боље да упознају нас... — Ха... —• Хоћете ли да видите једнога од те господе ?... — Молим вас... баш бих волела... — Пазите сад... И како сам у реду бао мало повучен, ја се сада истурих мало напред, да бих као цара боље видео... Мора бити да сам се мало више испољио, јер ми се у тај мах окрете један лепо обучен човек, средњих година, и поче са мном врло пријатно разговарати. — Молим вас... извините... али зашто се оволики свет овде искупио ? —• обрати се мени. — Кажу: цар ће мало час овуда проћи... — Ха ? — Ја...

— Па и ви сте ваљда ради да видите Његово Величанство... —- Јест... — Ко вам је то ? — шану ми она Београђанка... — То је... видите... један од оних... — Хе... — развукоше се, зачуђено на тај глас, мале усне моје земљакиње... — Да нисмо сувише близу стали ? настави онај човек... — Мислим, да нисмо... — Ви сте странац ? — Јест... — Молићу.... одакле сте ? — настави он убрзано... — Занима вас то ? — одговорих ја... — Не... молим... онако питам, јер сам и ја овде странац... — Охо... — осмехнух се ја, гледајући га неповерљиво... — Али се и он добро загледа у мене... —- Ви се упознасте — шану ми опет она моја Београђанка... — А не — одговорих ја са. осмехом. Сад ћемо се тек упознати... —• Ви сте дуго овде настави питање онај човек... —- Тек данас... — Молим... — Јест... дошао сам јутрос из Аусеа. — Из далека сте ? —• Из Београда... — Из Србије... — Јест... Чух да ће цар проћи, па бих рад био да га видим и ове године како изгледа... — Ви сте га већ раније'виђали ? — Охо... више пута... Он ме добро промери. Опазио сам, да ме, али врло неприметно, мери, загледа шта имам у руци, је су ли ми пуни џепови на капуту... и т. д... — Ако смем молити... ви сте... ваљада... — па зетеже говор, нагађајући како да ме изазове, да се прикажем... — Ја сам, господине, више година био приближан струци, у којој сте ви — претекох га ја, па га добро загледах у очи... — Како молим ? — упита он доста збуњено... —• Јасамбио, знате, више година члан полиције... Он се ућута. А ја лагано наставих: — Ја сам вас одмах познао... Он ћути... — Пало ми је у очи ваше интересовање... Знам те манире... И"познајем добро вашу корисну и савесну службу... Он само климну неприметно главом... У тај мах дворска кола затутњаше преко моста. У њима, без икакве пратње, сам цар Фрања Ј осиф , један од најљубазнијих европских владара... Из хиљаду грла захори се усклик. Сав онај народ поскида капе. И дубоко се поклони... Цар, непрестано салутирајући и на једну и на другу страну, поздрављаше