Полицијски гласник

ВРОЈ 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАИА 93

случају реч к, знити био би врло вмгодесан израз и приближавао би се личжј освети. Исто тако не може се квалификовати као злочин акт учињен групом личности, као саставног дела једног друштва, против сличне групе истог друштва акт који би био иропраћен отпором последње групе. Ово би било тако звана оишта освета, која у ствари није ништа друго до рат. Друго издвајање тиче се природе казне. Акти, који имају за последицу само морално неодобравање, нису злочини. Из овога провизорно излази: да је злочин акт, учињен међу групом личности, које образују социјалну заједчицу, чији је тво 1 рац кажњен било целом овом групом, било једним њеним делом или нарочитим органима у име целе групе, казном, много тежом но што је морално неодобравање. Лако је, међутим, увидети, да се ова дефиниција односи само на Формалну страну злочина, и да не садржи никаквих одредаба о његовој суштини. Потребно је, дакле, обазрети се и на његову материјалну страну. Злочин је, као што смо рекли, један казним акт, чија је сугатина у врло тесној вези са питањем: је ли овај акт, посматран са гледигата биолошног, анормалан? Одговор на ово питање, које је од највеће вредности за етиологију злочина, мора бити негативан. Са гледишта биолошког готово сви злочини (изузев неколико сексуалних) морају бити увршћени у ред нормалних акта. Процес, који се развија у мозгу жандарма приликом убијања крадљивца, који покушава да се епасе бегством, потпуно је идентичан са процесом, који се развија у мозгу бегунца приликом убијања полицијског органа који га гони. При свем овом, друштво је само други акт оквалиФиковало као злочин, а не и први. Са гледишта биолошког, убиство, дакле није анормалан акт: историја и социјологија доказују, да се свуда и свагда, кад год се сматрало за потребно, убијало. Нико не може тврдити, да су учесници рата личности биолошки ненормалне. Ова иста опсервација може се применити и код телесних повреда. Ни један антрополог неће и не може тврдити, да су органи полицијски, који би злостављали штрајкаче, биолошки ненормални, као год што то у ствари нису ни гатрајкачи, који се од овог злостављања бране. То су само социјалне околности, које ову одбрану квалификују као злочин, и које с друге стране, чине, да се поступци полицијских органа не сматрају као такови. Све ово вреди и за крађу. За време векова сматрало се (у колонијалним ратовима то се и данас понекад чини), да војници имају право да пљачкају побеђеног, и због овога их нико није сматрао као биолошки ненормалнога бића. Међутим између ових акта и поступака обичнога крадљивца, нема апсолутно никакве биологаке разлике; за антрополога је сасвим споредно, да ли се краде у велико или на мало. Ако, у овом смислу, продужимо и даље истраживање о сугатини злочина, доћи

ћемо несумњиво до закључка: 1) да су з.лочини саставни <дво неморалнмх акта, и 2) да су ови акти теже трироде. Зашто се зчгочин сматра као акт неморалан? Ово питање не може се никако решити поименичним гласањем, т. ј. пооеоним одговорима на питање: з &што се тај и тај акт сматра као неморалан? Неодобравање морално јесте, нре свега, питање осећаја. Човек обично нијеустању да објасни: зашто један акт одобрава, а други осуђује. Једина социологија може решити ово питање, доводећи у однос акте, који се сматрајз г као неморални, са социјалном организацијом друштва. А пошто се социјална структурл непрестанце мења, то се и појмови о ономе што је неморално (па дакле и казнимо) мењају, заједно са овим модиФикацијама. Посматран, на овај начин, са стране материјалне, злочин је акт, који знатно вређа интересе извесне груие личности (акт антисоцијалан). Међутим, и ова деФиниција није још потпуна, пошто се многи акти ове врсте не могу сматрати као злочини. Један конкретан пример показаће нам најбоље шта јој во достаје. Пре кратког времена унет је у холандски казнени законик један нов параграФ, који прописује казну затвора од неколико година за железничке службенике у случају штрајка. Пројект овог закона изазвао је велико незадовољство међу организованим раденицима, док је буржоазија налазила, да је штрајк железничара у толикој мери неморалан акт, да га треба оштро казнити. Најзад је пројект усвојен и поред најживљег протестовања раденичких посланика. Јасно је, према овоме, да горњој дефиницији злочина треба додати још и то, да се њиме — злочином — вређају интереси већине, т. ј. оних, који располажу влашћу — моћи. Само онај, који има моћи да казни творца извесног акта, може тај акт оквалиФиковати као злочин. Да су у наведеном случају раденички посланици били у већини, штрајк железничких органа не би био увршћен у ред неморалних акта. Из овога опет излази, да је у сваком друштву, које је подељено на класе: новлашћене (која госиодари) и потчињене, казнени зажон удешен, у главноме, према жељи прве класе, У данашњим казненим законицима нема готово ни једног нараграФа, који би и-скључиво штитио интересе потчињене класе. Ретки изузеци могу се објаснити само тиме, што ова класа није свуда потпуно лишена моћи. Цр-е него што бисмо закључили ово наше излагање о дефиницији казне са гледишта економског, осећам-о потребу да се обазремо и на питање : какав је циљ казне? У казни, онаквој каква је прописана у данашњим казненим законицима, има елемената разне природе. Циљ њен на ирвом месту, лежи у осећајима освете, појачаним злочином, комј^треба дати сатисфакцију. Тек после овога казна има за циљ: 1. Да злочинца, стави у немогућност, да ппноси штете друштву,, 4шло за свагда или само за извесно време.

2. Да злочинца, а у исто доба и остале личности заилаши, и 3. Да злочинца иоирави, у колико је то могуКе. Већина криминалиста не мисли, да се казна већим делом јавља као маниФестација освете. При свем овом неоспорно је, да онај, који захтева да извесно лице буде кажњено због повреде законских прописа, 6ез обзира на то да ли ће ова казна што користити кажњеноме и другима, — хоће у ствари да задовољи своје осећаје освете. Најдуховитије теорије нису успеле да демантују овај Факт. Они, који са нарочите висине презиру старе народе због познатог принципа: »око за око, зуб за зуб « јесу, међутим, у овом погледу на истом ниво-у са презренима. -Непотребно је помињати да је мањина, која из казненог законика хоће даискључи сваку идеју о-свете, и која казну сматра као средство другптвене сигурности, а у колико је то могуће и као средство за поправку злочинаца, још толико немоћна, да њено мишљење данас није готово нигде остварено. Наш је дакле закључак овај: казна је акт, извршен у средини једне социјалне заједнице, којим с.е знатно штете интереси свију или већипе чланова ове заједнице, и чији се творац због овога кажњава целом заједницом; или једним њеним делом или нарочитим органима у име целе заједнице, казном много тежом но што је морално неодобравање. Да би се испитали узроци злочина, потребно је претходно решити иитање: загато извесне личности наносе штете онима о којима су у социјалној заједници? Другим речима: зашто човек ради егоистички? Порекло егоистичких акта у опште. Који су узроци егоистичких акта? Зашто један човек наноси гатету своме ближњем? Одговори на ова архистара питања могу се поделити у две главне групе: прва ове узроке приписује самом човеку, а друга друштвеној средини. Већина -научника, који се бави овим питањем, регаава га. у корист урођеног егоизма. Ови научници мигаљења су, да је човек егоиста по самој природи, и да га друштвена средина не може ни у колико изменити. Да би ово мишљење могло бити примљено као тачно, потребно је доказати, да ]е егоизам међу људима свагда и свуда био јед ам исти. Други научници , међу којима се налази велики број познатих социјолога, сматрају такође егоизам као основну црту човекову, али у исто доба мисле, да се он мало по мало смањује у корист алсруизма. Да би се, пак, ова хипотеза могла примити као тачна, потребно је доказати: 1) да су народи на нижем стуињу цивилизације већи егоисти од нес, и 2) да је егоизам урођен и животињама, од којих је и сам човек ироизашао. Ова теорија од огромне је важности за криминалну науку, нарочито у вези са познатим тврђењем Ломброзовим: да је злочин манифестација атавизма. По њој