Полицијски гласник

СТРАНА 210

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 25

мевања и са више самосталног, критичног суђења. Ако су тачни ранији наводи. аргументисани мишљењем многих истакнутих научара и проФесора Уииверзитета, да је управо теоријска настава онда у главним јака и од користи, ако је у вези с практиком, онда је неоспорно логичка последица тога важног иачела, да правник тек у служби добија праву могућност не само за практичну спрему у служби, него и за прави даљи рад на теорији, а нарочито на оном делу теорије, која је намењена позиву оне службе, којој се одао. Ето зашто ми мислимо и зашто много полажемо на то , да свршени правник тр^ба да полаже и нарочити стручни државни испит, и то не само практични, него и теоријски испит за важније положаје правничког Фаха и у служби админисгративне и судске власти. Све док такав испит не би положио, правник би могао бити само на припремним, узгредним, спомоћпим полозкајима, а не и важнијим, у којима је административна служба изражена практиком извесне власти, или самосталним учешћем у примени закона. Ако би се државни испит ограничио само,на практичну страну односнога позива, он у опгате не би могао имати значај једног озбиљног доказа о потребној спреми за државну службу, а, нарочито с гледишта, које смо у овој расправици истакли као најнепосреднији мотив главце ствари, а не име: да се правник по својој спреми уздигне до озбиљне висине његовог великог јавног позива, а да не представља једног шаблонски израђеног чиновника, који је посвећен своме послу више на занатлијски начин, без широког критичног појимања начела, која тим послом владају и која треба да му служе, у границама закона, као директива за његово целокупно учешће у служби. Ако се свршени правник не би морао и даље да посвети теоријској студији позива, коме се одао, ако би се Факултетска настава сматрала као довољна теоријска спрема, мучно да би правпик осетио праву потребу, да ради на свом усавршавању. У том случају, не рачунајући на. изузетке већ на правило, стање би било као и данас. Не изучавајући теорију у вези са практиком, и нзносећи из правног Факултета само сумарно појимање начела из целокупне области правне пауке, а знајући, да с том квалиФикацијом о теоријској спреми има права на све ноложаје, свршени нравник, по правилу, неће имати мотива за даљи рад на теоријској спреми, на у литерарни рад неће ни улазити. На тај начин, и то, често иосле кратког времена, он и оно што је са правног Факултета изнео, у брзо заборави, а нарочито у оном делу, који са службом, којој се одао, нема практичне везе. Није чудо, што на неколико година носле свршених Факултетских студија. виђамо многе правнике као обичне шаблоиисте у свом послу, без икакве начелне шире спреме у питањима строго правничког Фаха; није чудо, што не само ништа. не пишу, него и не читају, што за

страну литературу један огромни проценат и не зна, и ако стоји Факат. који би се мучно могао с разлогом обарати, да без читања стране литературе не може бити речи о колико толико јачој, али савременој спреми једног правника, разумевајући, наравно, спрему и у правним и државним наукама. Све то иде у прилог гледишту, да је државни исиит потребан и управо неопходна установа за јачу спрему правништва иего што је оно има сада; а сем тога да се државни испит геба да односи и на теоријску и на практичну страну. Тек, на гој основи, и практичнииспит могао би имати свој прави значај. Згодан пример пружа нам зато проФесорски државни испит. Одузмите проФесорском испиту теоријски део и сведите га на практични, на ви у ствари државни проФесорски истпит нећете ни имати. Што више, у колико ми знамо, практични државни испит и не утиче на оцену кандидата, већ се сматра као споредни део проФесорског испита. (паставиће се) Милутин А. ПоповиЋ. о<ЈЈј>о 0 СЛ0Б0ДИ ВОЉЕ И 0ДГ0Б0РН00ТИ (настлкак) То је још јасније код оних иромена које су појединачне и које за собом не повлаче непосредно никакве промене у свести. Дизање спуштене руке н. пр. таква је једна промена: ми не опажамо ништа што би тој иромени непосредно претходило, нити опажамо какву промену, која би била њен непосредни еФект. Међу тим ми јасно разликујемо случајеве у којима је таква једна промена условљена нашом вољом од оних у којима то није случај. Да се, ово разуме и тачно схвати, потребно је међу тим најпре исправити једну заблуду, која се обично чини, кад се говори о вол>ном кретању руке. Тврди се на нме, да томе вољном нодизању предходи чиста мислена одлука, т, ј. да ми пре него што ћемо руку подићи пре свега у мислима себи преставимо то подизање, па се ондана основу мислене одлуке отоме да.ли ћемопокрет, који одговара тој слици, извести или не, врши само дизање руке. И многи заступници слободпе воље тврде, да се наша слобода односи само на ону чисту мислену одлуку, да се односи само на то, да ли ћомо ми ону мислену преставу о подизању руке у свести задржати (јер њу задржати значи учинити да се изврши покрет, који јој одговара) или је одбацити, а кад смо се једном одлучили да је задржимо — и та одлука по њима преставља собом једини могући спонтани акт иаше воље —■ онда је следовање покрета руке том задржавању преставе један прост психо-физиологики механички акт (т. ј. престави кретања одговара у централном нервном систему Физиологаки процес, чији је резултат кретање руке). Међутим ово последње тврђење је нетачно. Истина је, да мислена одлука о подизању руке преставља снонтани вољни акт, јер ми смо непосредно

свесни тога, да смо ту одлуку могли и не донети, али и само подизање руке за себе преставља један вољни акт, пошто смо ми подижући руку непосредно свесни тога, да смо то аодизање могли и не извршиги. и ако смо донели мислену одлуку о томе. Да је то тако излази већ и из тога, што донашању мислене одлуке не мора одмах следовати и само извршење њено, мислена одлука о подизању руке и само подизање руке могу бити растављене дугом временом интервалом једна од друге т. ј. ми смо непосредно свесни тога, да је потпуно зависно од наше воље, када ћемо једном донету одлуку о подизању руке и извршити, што не значи ни више ни мање већ да је подизање руке засебан вољни акт независан од вољног акта чисте иреставе о подизању руље, пошто би, кад то не би било случај, доношењу мислене одлуке морало одмах следовати и извршење њено т. ј. подизање руке. Пошто смо утврдили, да је подизаље руке засебна вољна радња независна од вољне радње, којом је донесена мислена одлука о томе подизању (ми ћемо ову другу вољну радњу назвати унутрашњом за разлику од прве, која је саољашња/, лако ћемо за ту радњу утврдити нетачност Спинозиног тврђења, да осећање слободе вољних радњи долази од тога, што њихови узроци не падају у свест. Јер кад би ово тврђење било тачно, онда би било немогућно, да нам се подизање руке у једном случају јавља као вољна а у другом као невољна радња (у многим случајевима на име јавља се подизање руке као чисто аутоматска невољна радња, тако кад брзо идемо, кад смо замишљени и т. д. у већини таких случајева ми смо овесни саме промене дизања руке али смо у исто доба свесни и тога, да се те промене збивају без учешћа наше воље). Јер и једном и другом подизању руке ложе по Спинози узроци ван нас, ван наше свести, и у једиом и у другом случају према његовом тврђењу подизање руке је чист психо-физиолошки механички покрет, и питањо настаје, како је онда могуће, да нам се уједном случајучини, даје то подизање чист спонтани продукт наш, док смо у друпом случају и ми сами свесни, да је узрок његов ван нас ? Очевидно је, да је То немогуће и да овде Спинозино објашњење постанка илузије наше слободе постаје потпуно илузорно Као што наведени примери (и многобројни други, који би се дали навести) показују, Спинозино објашњење илузије слободне воље не може бити тачно, и извесно је да би Зпинозин камен, кад би био доиста свесан свога кретања, био потпуно свесан тога, да то његово кретање бива потпуно без његове воље, да је .он спољним узроком приморан да то кретање чини. Да је то доиста тако, може се увидети и из следећег примера. Иико, ко је скочио са једне повеће висине, нема за време падања на земљу свест да слободно пада, већ је сваки свеоан да је (услед теже, које никако и није свесан) приморан да на ниже пада. Јер само је она радња и промена слободна за коју смо свесни, да је можемо у сваком моменту извести пли да њено вршење мо-