Полицијски гласник

Н1 Ј 0Ј 25

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 215

Незадовољни оваквим решењем, К. и Ђ. II. изјавили су противу истог жалбу Министарству унутрашњих дела, тврдећи, да се рок за жалбу, баш према чл. 171. закона о општинама, рачуна од дана саопштења, не рачунајући овај дан, а њима решење, противу којега су се жалили, није ни саопштавано, те не може ни жалба бити неблаговремена, нити о томе може бити каквих претпоставака. Слажући се са гледиштем општинског суда о благовремености жалбе, Министар унутрашњих дела решењем од 3. марта 1906. године П№ 3802 одобрио је решење општинског суда Но изјављеној жалби, Државни Савет нашао је да решење Мипистрово не одговара закону са ових разлога: По одељку II., напомене код ТБр. 7. таксене тарифе, такса је за жалбу 2 динара, а трговинске радње, и ако их потписују у множ.ини, сматрају се као једно таксено лице, и довољна је једна такса. Када то стоји, а из акта, који су жалитељи поднели заједно са С!. Н. под 15. децембром 1905. године, види се, да су њих тројица заједнички понудили једну и исту цену као аренду за цубок, јавили се, дакле, као ортаци за овај специјални посао, онда према §§ 723. и 724. грађанског закона §§ 46, 47. и 48. трговачког закона и овде постоји трговачко друштво — трговинска радња — која нрема ТБр. 7 таксене тариФе за жалбу од 3. јануара 1906. године није ни дужна више да положи таксе од 2 динара. Према изложеном, а када је и сама општина жалитељима признала овај. однос, јер је од њих тројице за ову аренду примила једну кауцију, онда је погрешно тврђење, да прва жалба нема довољно таксе и да према чл. 172. закона о општинама не постоји. Погрешно је и тврђење о неблаговремености жалбе од 23. јануара 1906. године. Да би текао рок за изјаву жалбе, те према томе, да би могао и протећи и жалба постати неблаговремена по изричној одредби чл. 171. закона о општинама потребно је, да је одлука, противу које се жалба изјављује, саоаштена ин•гересованима. Како се ова саопштења врше, изложено је у појединим одредбама грађанског судског поступка, као општим начелима. Ове одредбе о саопштењу, јавног су карактера према самој својој природи, не тичу се дакле оне само интересоване стране, те да би воља ове могла заменити само саопштење, нема дакле места примени I. тачке § 13. грађ. закона. Сем тога, одредбе о саопштењу тако су прецизне, да сем начина законом предвиђених других не може бити нити се сме допустити, да се овај Факт доказује другим којим средствима, него оним законом одређеним, пошто би биле могуће многе злоупотребе. Па када у конкретном случају не само што се ничим не утврђује, да је жалитељима •— као интересованима —■ ма на који, законом предвиђени, начин саопштена одлука од 30. децембра 1905. год., нротиву које је изјављена жалба од 23. јануара 1906. год., већ шта више сам општински суд приз-

наје, да то није учињено, онда извођење, да се подношај жалбе прве има сматрати као дан саопштења, произвољно је и без вредности. Када то стоји, онда за жалитеље и нема момента од када би овај рок текао, те према томе није могао ни протећи онај остављени чл. 171. закона о општинама, нити је жалба иеблаговремена. С тога је Државни Савет одлуком својом од 30. маја 1906. године Бр. 4182., на основу чл. 170. закона о општинама, иоништио ожалбено решење Министрово.

По жалби противу незаконитих поотупака власти, Миинстар је дужак донети своје решење, сходно пропнсу чл, 27. Устава, н њиме известити жалитеља. Писменом својим од 23. јула 1904. год., Давид А., трговац из Иожаревца, представио је Министру народне привреде, како му начелство округа пожаревачког забрањује, да у својој галантериско-мануфакгурној радњи продаје: кецеље, рекле, лајбове, сукње и жакете, које ван своје радње од свога штоФа израђује код тамошњих кројачица, — па је молио, да му Министар изда решење о томе: да по закону има право напред изложену робу држати и продавати у својој радљи. Решењем од 7. децембра 1904. године ТБр. 4654. Министар народне привреде одбио је молиоца од тражења, с тога, што питање, које је молилац покренуо, стоји у тесној вези са тумачењем одредбе о еснаФима, а право тумачења, по чл. 37. Устава, једино припада законодавној власги. 11о изјављеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 25. априла 1906. год. № 3403., поништио је ожалбено решење Министрово из ових разлога: Као што се из акта види, жалитељ је, у жалби изјав.1веној Министру, противу поступка начелства округа пожаревачког, навео : да му начелство, по тражењу есна®а терзијског, противно закону, услед погрешног разумевања закона, забрањује продају : кецеља, рекли, лајбова, сукњи, жакета, које ван своје радње од свога штоФа даје на израду ондашњим кројачицама, па их готове у својој трговини продаје, те по томе овде није у питању тумачење закона, већ умесност или неумесност примене закона од стране начелства у овом конкретном случају. Према оваком стању ствари, Министар је, по чл. 27. Устава, био позван, пошто прибави акте, да оцени умесност или неумесност поступка начелства, ако би за то био надлежан, и да о овоме нахођењу извести жалитеља решењем. Власт, противу чијег је решења жалба изјављена, није надлежна да улазн у оцену питања о надлежности оне власти, на коју је жалба упукна. Решењем суда општине града Београда од 16. децембра 1904. годиие № 9947., на оспову § 466. грађанског суд. поступка. уиућена је Катарина II., овд. удова, на парницу за доказивањс права својине оних ствари, које су, по дуговању Ј1уке М..., овд. каФеџије, Мар. и Л., овд. трговцима, узете у иопис.

ГЈротиву овог решења, Катарина је изјавила жалбу ирвостепеном суду за варош Београд, и на жалби утиснула само 0Т0 динара таксених марака. По овој жалби, суд општине београдске нашао је, да ожалбено његово решење подлежи разматрању надзорне власги § 142. закона о општинама, •— а не првостепеном суду, који по § 20. грађанског судског поступка расматра само решења и пресуде по приватним споровима. Па како је на жалбу утиснуто недовољно таксе, то је општински суд решењем од 5. јанура 1905. године № 3«., одлучио, на основу чл. 172. закона о општинама и § 466. грађанског судског поступка, да се поднета жалба сматра као и да не постоји. Ово решење општинског суда одобрио је Министар унутрашњих дела својим решењем од 30. марта 1905. год. П№ 8100. По изјављеној жалби, Државни Савет поништио је решење Министрово одлуком својом од 7. априла 1906. године № 2925., из ,ових разлога: Решењем суда општине града Београда од 16. децембра 1904. године Бр. 9947., жалитељка је, на основу § 466. грађанског судског постунка, упућена на иарницу, ради доказивања права својине иописаних ствари. Она је против тога рошења изјавила жалбу № 48. првостепеном суду за варош Београд, али је општински суд решењем од 5. јануара 1905. године Л" 48., на основу . чл. 172. закона о општинама, одлучио, да сматра, да таква жалба, не постоји зато, што налази, да решење, противу кога је жалба изјављена, по чл. 142. закона о општинама, подлежи расматрању надзорне власти, а не првостепеном суду, по чл. 20. а грађанског судског поступка, а на жалби је нрилепљено замо 0Т0 динара таксе. То је решење Министар ожалбеним решењем одобрио. Овака је радња и општинског суда и Министра неправилна, јер када је жалба упућена првостепеиом суду вароши Београда, онда је требало, претходно, по чл 9. закона о таксама, таксу, у колико је недовољна, нашхатити, иа акта суду упутити на расматрање, који има да донесе одлуку, јс ли за расправу надлежан, или није. м. В.

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ «*• И 3 П0Ј1ИЦИЈСК0Г А Л Б У М Д На дан 20. аирила т. г. по подпе неотало је Јована четворогодишњег сина Петра Трајковића, надничара из Ниша. Извешгено о овоме, начелотво округа нишког расписало је одмах свима полицијским властима за тражење Јованово, али је ово остало без успеха. На два дана после овога, т. ј. 2 2. априла т. г., отац несталог детета нађе на огради своје авлије једно анонимно нисмо, писано плајвазом, у коме га нека женска извештава, да је његово дете убијено. У писму се помињало преко 2 0 лица, која су у овоме убиству учеотвовала, и означавало се меото, на коме је оно извршено Разуме се, да полицијока власт по овој достави