Полицијски гласник

СТРАНА 214

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСПИК

ВРОЈ 25

боде није готово никако код ових деликвената. Ради тога су од преке потребе строже мере. Морала би се наћи загититна средства, која стоје у размери према њиховој опасности за људско друштво. 0пасност би се могла начелно оцењивати према броју осуда, а при томе би ваљало у обзир узети природу, тежину и разноликост злочина. Поступак са оиасним злочинцима у поврату могао би се сјединити с поступком са просјацима, скитницама и напуштеном децом, т. ј. одузеће слободе у радионицама, заводима за поправку и азилима. У свима овим заводима не би смела владати велика строгост. Констатацију, да ли је неко опште опасан, ваљало би оставити судовима. Говорник на крају препоручује примену дужег евентуално неограниченог одузимања слободе за одстрањивање те социјалне опасности. ПроФ. Тори (Копенхаген) предлаже, да такви злочинци у поврату (као »оаште опасни«) пошто издрже осуду буду задржани још три до пет година у радионицама. Д-р Енгслин жели, да се брише реч »злочинац у поврату«. У питању су само индивидуе »опште опасне«. Може неко бити злочинац у поврату, а да није опште опасан и обратно. Д-р Финкелнбург, управник казиеног завода у Диселдорфу, заступа мишљење да са злочинцима у поврату треба благо поступати и да не треба специјална закона за њих. ПроФ. д-р Ашафенбург (Келн) противног је мишљења. Он је за строге мере, када се већ констатује стање опасности. ПроФ. Ван Хамел држи, да се не може одвајати опасност од дегенерације. Ко је »опште опасан«, тај је по његовом мишљењу дегенериса,н. Питање је чисто практично. Најпре ваља за оваке људе градити заводе, а лекар треба да решава о томе ко не спада у оваке заводе а никако судија. ПроФ. д-р Хииел (Гетинген) налази, да сваки злочинац у поврату није опште оиасан, док на против има људи, код којих се при првој осуди види да су врло опасни. • Д-р Хецингер жели, да се узме у обзир искуство стечено у Норвешкој у пракси, чији закон зна за »опште опасне« злочинце. У дебати сујош учествовали, приватни доцент д-р Голдшмит и гроФ д-р Аибман из Хага и онда је једногласно усвојена ова одлука: Конгрес позива управни одбор, да ово гштање на основу извештаја и данашње дискусије узме по нова у претрес и да га стави на дневни ред идућег конгреса. Занимљиви су закључци, до којих је у овом питању дошао д-р Анри Жасаар, адв. апелац. суда у Брислу, који гласе: 1. Бескорисан је код поврата »чист казнени систем®. То се најбоље види, кад судија после 30. или 40. осуде нову донесе. Нико ту не може порећи непотпуност тога система.

2. Та пракса има за иоследицу потпуну равнодушност судијину, јер је он немоћан према злочинцу. Он на послетку не осуђује више једног човека већ — један акт. 3. Мора се дакле модерна кривичнатеорија акцептирати и социјалне заштитне мере предузети, које леже ван појма казне. На место »казне« долази »исклЈучење«, пошто једна комисија од лекара и правника то реши. 4. За оне, за које се нађе, да су нормални злочинци у поврату, имају се казне пооштрити, да не би, као што је сад случај, бављење у казнионицама било пријатније, него што је живот сиромашног радника. 5. Способнима 'за поправку има се саобраћај и додир с друштвом свима средствима олакшати. 6. У том циљу имају се предузети реФорме како у криминиластичким државним заводима тако и у образовању судских функционара. Са тим је расирава овога питања окончана. (свршиће ое)

ПОУКЕ И УПУТИ

Један случај неумесне примене чл. 27. закона о дневннци, лодвозннни и селидбини државних чиновника. Г. Р. Ј., писар среза поцерског, одређен је од страие Министра просвете и црквених послова за члана мешовите комисије за извиђај злоупотребе у шуми манастира Радовашнице. Г. Р. Ј. на том иослу, као члан комисије, провео је 59 дана и после свршеног рада иоднео рачун и тражио да му се иснлати по 6 дин. дневно, свега 354 динара на име дневнице. Министар просвете и црквених нослова решењем од 21. октобра 1905. године Ц№ 1726. одбио га је од овог тражења, пошто ову дужност вије вршио изван круга свог службовања, и што је за све време рада у овој комисији примао додатак, који му као писару среском припада по закону о трошковима управних власти. По изјављеној жалби Државни Савет одлуком својом од 14. априла 1906. год. јУ» 3175 ноништио је решење Министрово са ових разлога: По члану 27. закона о дневници и подвознини државних чиновника, чиновници и други службеници државни, који за службена иутовања. ио своме службеноме пругу примају извесну накнаду у самој плати или као додатак плати, а на име тога путовања и т. д. добијају дневницу и подвознину само онда, ако су. службене послове изван службеног им круга извршили. Као што се види, овим прописом законским лишени су права на дневницу и подвознину само они чиновници и други службеници државни, који врше службена иутовања ио своме службеноме кругу.

За ова путовања, чл. 3-им закона о трошковима управних власти од 27. априла 1902. године, одређен је среским писарима сталан додатак у 55 динара месечно. Према овоме жалитељ не би имао право на накнаду дневнице, кад би као писар срески по званичној дужности предузео пут до манастира Радовашнице, који је у истом срезу и спада у службени круг његовог рада по ставу 5. § 16. закона о чиновницима грађанског реда. Међутим овде није такав случај. Жалитељ је, као што се из акта види, по тражењу Министра просвете и црквених послова, наредбом Минис/гра унутрашњих дела од 3. јула 1905. годигхе ГО6 16278. одређен за члана мешовите комисије, која је имала да извиђа злоупотребе старешине манастира Радовашнице. У овом својству, жалитељ је са осталим члановима комисије пробавио на раду у манастиру, према поднесеном рачуну, 59 дана. Овај његов рад у комисији не спада у категорију његових службених послова, које би он по званичној дужности морао да врши и за које има сталан додатак за путне трошкове. већ у специјалну врсту послова, за које је, према § 43. тач. 11. закона о црквеним властима, надлежна комисија састављена из свештених лица и једног полицијског чиновника, кога одређује Миниетар унутрашњих дела. Па како је жалитељ, вршећи ову дужност дуже време, ван места свога становања, био изложен особитим трошковима, то му, по § 23. закона о чиновницима грађанског реда, припада право на накнаду трошкова по тач. 1. чл. 1. закона о дневници, подвознини и селидбини државних чиновника.

Један случај неумеоне примене чл. 171. и 172. закока о општинама. К. и Ђ. II. заједно са С. Н., овд., нудили су онштини града Београда да им изда под аренду куповину и продају цубока, означујући и суму, колику би на име тога платили па су молили: да се и они на лицитацију позову. Дознав доцније, да је 30. децембра 1905. године општински суд по иредмету аренде о цубоку донео своје решење, обрате се актом од 3. јануара 1906 године с молбом, да им се о томе изда решење, а истог дана поднели су суду жалбу своју, утиснувши на њу 2 динара таксе. Доцније —• 10. јануара 1906. г.одине — С. Н. одустане и од молбе за решење и од жалбе, а К, и Т>. 11. поднесу понова 23. јануара 1906. године жалбу са 4 динара таксе. Општински суд сматрајући, да је црва жалба од 3. јануара 1906. године недовољно таксирана, нашао је, да према чл. 172. закона о општинама и не постоји, а друга од 23. јануара 1906. године да се има сматрати као нова. Ну пошто се 3. јануар 1906. године — дан када је поднета прва лсалба, мора сматрати као дан саопштења решења, то је жалбу од 23. јануара 1906. године одбацио као неблаговремено поднесену, према чл. 171. закона о општинама.