Полицијски гласник

СТРАНА 342

ПОЛИЦИЛСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 41

на плаћање казнене огласне таксе за непријаву суду Фирме своје трговачке радње, коју ирема његовом признању упражњава од 1897. год., на коју је у 1904. години задужен на 37 динара непосредне порезе Противу ове осуде, он је изјавио-жалбу Министру Финансија, и у њој навео: да он ради само са монополисаним артиклима, те да према томе и није био дужан, да ту своју радњу пријављује суду; а сем тога, да је, противно чл. 37. закона о таксама, осуђен на плаћање ове казнене таксе, пошто је 1905. године плаћао много мању иорезу но раније (15 динара). Решењем од 4. маја 1905. год. ПрБр. 9178., Министар Финансија одбио га је од тражења, и жалбу му одбацио као неумесну. По изјављеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 26. септембра 1906. године Бр. 6256. иоништио је решење Министрово с тога, што нродавци монополисаних артикала не долазе у ред оних лица, на која се односе прописи трговачког закона. То су лица, која по нарочитој дозволи монополске управе, — чл. 7. а. закона о установљењу нових државних монопола, на жигице и остало, а иод сталним надзором дрл;аве, врше пренродају монополисаних артикала по цени одређеној у смислу чл. 6. закона о уре^ењу Самосталне Монополске Унраве. Према томе, та се лица, за која су предвиђене и иарочите казне, ако би се огрешила о одредбе, којима је регулисана продаја односних артикала, не могу ни у ком случају сматрати као трговци, већ једино и искључиво као нека врста органа Монополске Управе. Стечена права под владом једног закона не могу бити потрвена доцнијом изменом тога закока, пошто по нл. 36. Устава закони немају повратне силе на штету стеченкх права по ранијим законкма. Матија Г., пешадијски капетан I. кл. Указом од 18. Фебруара 1905. г. стављен је у стање покоја с пенсијом која му, према годинама службе, припада. Молбом од 23. Фебруара 1906. г. он је молио Главну Контролу, да му количину пенсије одреди према плати мајорског чина, као непосредно вигпег, пошто је у чину капетана I. класе нровео више од 10 година. Главна Коитрола упутила је ову молбу и иоднета документа министру Финансија на оцену и мишљење. Министар Финансија писмом ДРБр. 3590/906 г. известио је Главну Контролу, да је тражење молиоца Матије, према чл. 22. зак. о устројству војске, неосно вано, па је тражио, да га Главна Контрола одбије од овог тражења и упути на административан спор. На основу овога, Главна Контрола решењем Бр. 4365 одбила га је од овог тражења и упутила да покренуто питање расправи административним иутем, и тек

онда да се њој обрати за регулисање ненсије. Молбом од 4. марта 1906. г. пенсионисани Матија молио је министра Финансија, да му изда Формално решење о томе, зашто му не нризнаје нраво на пенсију према плати мајорског чина. Решењем од 9. марта 1906. г. ДРБр. 4189. Министар га је известио, да му то право не иризнаје из ових разлога : Из уверења минисгарства војног ФАЛ» 1421. и 1422, види се, да је молилац указом од 18. Фебруара 1905. г. стављен у стање покоја, на основу чл. 22. закона о устројству војске с пенсијом, која му ирипада по годинама службе. По тач. 5. овог чл. 22. »пенсија се одређује по чину, што га има ОФИцир, кад се у покој ставља." — Према томе, молиоцу се има одредитилн пенсија по чину и илаги капетана I. класе. Према одредби чл. 172. Устава ни једна пенсија не сме се издати из државне касе ако није на закону основана. Молиочево позивање ва одредбу тач. 6. чл. 21. зак, о устројству војске од 27. јануара 1901. г. неумесно је, јер је та одредба законом о изменама и допунама у номен. закону о устројстпу војске укииута и престала бити закон 31. марта односно 4. априла 1904. г. — дакле ире ио што је молилац стављен у стање покоја. Како је за задобијање права па иенсију сем осталих потребан и тај услов, да је дотично лице указом стављено у стање покоја, то се ираво на пенсију има ценити по закоиским одредбама које важе у време, када се потпише указ о стављап.у у стање нокоја. Из свега овога, дакле, несумњиво произилази, да молиоцу не припада и не може припадати право на пенсију према плати впшег чина од оног што га је нмао, кад је стављен у стање покоја. Ио изјављеној жалби, Државии Савет одлуком од 26. септембра 1906. г. № 6314. попиштио је решење министрово са ових разлога: Стечено је ираво оно, које је прибављено вољном радњом каквог лица, под свима законским иогодбама онога времена, када је та радња извршена. По чл. 21. тач. 6. закона о устројству војске од 27. јануара 1901. г. » официру, који је у дејствите.лности служио корисно 10 година у једном чину ири стављању у аенсију одређује се иенсија вишег чинп ако је за иоследње три године 8-му. 9-ту и 10-ту имао добре оцене. Као што се види, ова законска одредба за стицање права на пенсију вигиег чина поставља две иогодбе, прву, да је оФицир корисно служио у једном чину 10 година и другу, да је за три пооледње године имао добре оцене. Чим један ОФицир исиуни обе те погодбе, он одмах задобија право, да му се, кад буде стављен у пенсију, одреди пенсија вишег чина. Из уверења министарства војног од 22. Фебруара ове године ФАБр. 1422. види се, да је жалитељ Матија унапређеи у

чин капетана 1. кл. указом од 26. априла 1893. г., да је у томе чину провео у дејствителној служби до 18. Фебруара 1905. год. кога је дана пенсионисан, 11 година, 9 месеци и 22 дана, и да је за све време капетанске службе, а нарочито за последње три године, имао добре оцене. Изменама и допунама закона о устројству војске од 31. марта 1904. г., које су ступиле у живот 4. априла исте год. кога су дана обнародоване у броју 72. »Српских Новина«, истина је укинута тач. 8. чл. 21. зак. о устројству војске од 27. јануара 1901. г., али је жалитељ до тога времена одслужио у чину капетана I. кл. 10 год. 11 мес. и 5 дана. — Он је на 11 месеца и 5 дана раније, него што је укинута тач. 6. чл. 21. поменутог зак. испунио обе погодбе, које су се тражиле том законском одредбом, те је тиме и задобио право, да му се нри сгављању у пенсију одреди ненсија вишег чина. То је његово већ стечено право, јер је везаио за рок и погодбе, које је он за време док закои није укинут, иснунио, и при стављењу у пенсију имао само да му се то право реалише одређивањем пенсије вишег чина. Ни у колико на то право жалиоца не може утицати то, што је одредба тач. 6. чл. 21. много доцније укинута изменама и допунама закона о устројству војске од 31. марта 1904. г., јер по чл. 37. Уства »Закони немају иоврптне силе на штету стечених ирава ио ранијим законима." Нов закон вреди само за оне официре, који у време укидања поменуте одредбе нису одслужили 10 година у једном чину а никако и за оФицире, који су већ по ранијем закону стекли право, да им се при пенсионисању одреди пенсија вишег чина. По чл. 22. тач. 5. садањег закона о устројству војске, ненсија се ОФициру истина одређује по чину што га има, кад се у пенсију ставл,а. Та је иста одредба постојала и у чл. 21. тач. 5. зак. о устројству војске од 27. јануара 1901. год., само што је по измени и допуни од 31. марта 1904. г. чл. 21. постао члан 22. Али у ранијем закону, после тач. 5. постојала је и тач. 6-та, која је гласила, да се ОФициру, при ставл>ању у пенсију, одре1)ује пеисија вишег чина, ако је служио 10 година корисно у једном чину и имао добре оцене за последње три године. У овом случају за одређивање пенсије не може бити меродавиа само тач. 5. чл. 22. садањег закона, него и тач. 6. чл 21. ранијег закона, по коме је жалитељ, пре него што је тај законски пропис укинут, стекао право на пенсију вишег чина. Најмање има места примени на ово тражење чл. 172. Устава, јер се по њему из дрл^авне касе не може издавати само она пенсија, милостиња или награда, која није основана на закону, а законска погодба овоме тражењу не оскудева, јер оно потиче из стеченог права по ранијем закону. Са наведенога, Државни Савет наптао је, да министар неумесно оспорава жалиоцу право на пенсију вишег чина.