Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 4-27

„Ома је још вшпе оКелавила; жиион јој је већ дотрајао; ево једног прста који ће скоро отпасти." После овога увек је приступано отварању стаклене кутије и поправљању иохабаног жипона, а по овом је лутка постављана усправно у најбољу преграду ормана. »Чин.и ми се, д))ага моја пријатељице, да се још добро држи«? Маркиза је госпођицу Одилу увек називала ирујатељицом , док је она њу ословљавала Фамилијарно са: „1осаођ а Соланж. (< То је све што емо знали о двема старицама и њиховој лутки, али једног вече р а — то је бнло у очи Божића — изненада сазнадосмо тајну. Онога дана, кад се ово десило, и госпођица Одила и маркиза разговараху много живље но обично, али се пред вече ућуташе и са скрштеним рукама отпочеше једна другу нејжно посматрати; видело се јасно, да пм се мисли занимаху неком заједничком усноменом. Чим је наступила но'ћ Одила запали свеће а потом, вадећи испод кецеље свежан> кључева, отвори орман у коме је била лутка, извади ову из стаклене кутије и додаде је предострожно маркизи, која је метну на колено и отпоче посматрати са нежним осмејком. У' свом извешталом оделу и са својом главом без косе, лутка је изгледала много старија од пријатељица. * * * Хоћу ли, пријатељице, испричати овим малишанима нашу историју? рече маркиза обраћајући се 'лутки. Пошт.о је Одила једним озбиљним покретом главе, дала на ово пристанак, маркиза нас позва да поседамо око ње и, .држећи стално лутКу на крилу, исприча ово: Пре много и много година — још док је била дете — грађанеки рат пустошио је Бретању, у којој је она била рођена. Њени родитељи побегли су из Француске јоп1 у почетку 1792. год. али без ље мале маркизе — која је, да се не би излагала опасностима и непријатностима емиграције, предата на чување једној сељанци из Плубалеја. Одмах по њиховом одласку граница је затворена и немилосрдни закони издати иротив емиграната, који су покушавали да се врате у Француску. За све време ове страхоте мала Соланж — тако се звала маркиза — остаде код сељана Роалтових. Ови добри људи не беху, на жалост, у могућности да ма што сазнаду о њеним родитељима, нити да с њима ступе у преписку, пошто је закон кажњавао смртном казном свакн покушај коресподенције са емигрантима. Плубалеј је велико село, удаљено трп миље од Сен-Мола и пола часа од стеновите морске обале, која свако искрцавање чињаше опасним. Плави су га отели од шуаиа и у њему стално остали. Њихов старешина — један старији иодоФицир беше, као и већина подофицира у револуционарној војсци : велики патриота, немилостив н строг. Звао се Мецгер и био је Елзашанин. П ел0 село бојало га се, а

нарочито мала Солагтж. Овај страшаи. човек, са великим брковима, густим обрвама, лукавим погледом и оштрим гласом, постао је за њу право страшило. У времену, кад са трупом ниј.е ишао у извиђање по околини, Мецгер је, са лулом у зубима, стално седео пред стражаром, која је била смештена у цркви, и оштрим погледом посмарао све три сеоске улице. .Тедног дана, враћајући се кући са купљеним хлебом за мајку Роалт, мала би приморана да прође поред цркве, нред којом је седео сержан. Не смејући се враћати натраг, да не би још више нала у очи, сирота Солаеж прође журно поред страшног човека, и пе погледав га. Већ је помишљала да је избегла опасност, кад одједном чу за собом оштар глас: »Стани мала"! Осећајућп како јој срце престаде куцати мала Соланж, цептећи од страха, стаде т4ао укопапа „11рп1)П ближе«! нареди сержан. Дете послуша и стаде на два корака пред Мецгера, али се не усуди да му погледа у лице. Пошто ју је ћутећи посматрао неко време, Мецгер продунси гласом, који се малој учинио страшпијим од грмљавИнб: »Ти си мала аристократка"? Ове речи толико уплашише малу Соланж, да за дуго оста са полуотвореним устима, немогући проговорити ни једпе једине речи. И ако пије добрб разумела питање, знала је, да ;шч арисгократа означава људе. који су у ово време убијани, и с тога се .отпоче у себи молити Богу. »Коликоти је година®.? упита је даље страшни човек. »Осам«, одговори Солапж. промуклим и дрхтавим гласом. • Хтела је још из учтивости рећи и »госиодине», али је инстинктивно прогутала ову реч, потпуно уверена да би је војник заклао чим би је изговорила. »Осам година... осам година! То је исто као.... Али ти си сувише велика и развијена према твојим годинама.« Последње речи Мецгер је изговојпјо сасвим другим, готово пријатннм гласом, што је толико ослободило малу, да га је отпочела посматрати: изгледао је доиста страшан са тророгим шеширом, препланулим лицем, црном лулом, посувраћепим рукавима, великом сабљом и кал.авим доколеницама. „Сад иди«! нареди он. Узбуђено и преплашено дете побеже кући. После овог догађаја мала Соланж убрзо је опазила. да је Мецгер не испушта из очију, и да је у свакој прилици нарочито посматра. Пролазећи поред куће Роалтових, на челу своје трупе, он је увек тражаше погледомпо унутрашњости собе. Ако би је срео на улици, редовно се заустављао, да би је могао што боље и што дуже посматрати, или је гласом, од кога је она увек дрхтала, весело викао за њом: »Ах! ах! мала®! Да није морала, мала Соланж никад пе би изишла из куће, али мајка Роалт, предвиђајући да дете неће више видети своје родитеље, а у жел.и да иадокпади

оно што јс трошила на њено обдржавање, радо је употребљаваше за омање кућевне послове. Усл( з д овога сирото дете сретало се, готово сваког дана, са човеком од кога се толико бојала, и за. кога је била убеђена да ће је убити чим му се укаже згодна прилика. »Како ти је име мала«! 1 упита је изненада Мецгер једног дана на сеоском извору. Верујућп, да јој је куцнуо последњи пас. она одговори одлучно : » Соланж. 1 ' »СоланЈк! Какво опако име!, к узвикну војпик, хватајући је за руке п подижући је од земл.е, да би видео колико је тешка. а за тим, као за себе, пастави: »Осам годнпа осам година! Какотобрзо расте! У овом тренутку мала је замишљала, да се налази међу шанама медведа, који се игра са ухваћеним пленом. Живот у непрестаном страху постао је већ жалостан за малу Соланж. Дошао је најзад, и децембар , са својпм страшним ноћима и мутним данима. Ретко је пролазио који. дан, а да илави не ухвате по неког од емиграиата који се, жељни отаџбине, враћаху у Француску и по цену жпВота. Плави их ловљаху као и сваку другу дивљач помоћу великих, и за овај посао нарочито дреоирамих паса. Ухваћени емиграћти спровођени су кроз Плубалеј; оковани и у поцепаном оделу, за Сан-Молоим у Ремс гдо су, после кратког Суђења, пушкарани. .Чакон беше немилосрдан, а нресуде одмах извршне: сваки ухваћени емигрант био је мртвац. . *' * * Било је то-у очи Божића 1793. год. Нико у селу и не опомињаше радост и весеље с којима* се некад ирослављало. бадње вече. Црква беше затворена, азвоиа нема! настала је ноћ веома мрачна; пси су цео дан лајали према пустари Бодор: плави су без сумње уловили добар лов. Мала Солаиж спавала је на првом спрату,: у једној таванској собици, близу мрачног и страшног амбара, у коме је бпла смештена храна за стоку. Била је необично жалосна овог вечера. Свлачећи се, дрхтећи од зиме, сећала се рапнјих празника у очи Божића, које је проводила заједно са родитељима; сећала се живо бпих веселих призора поред камина, пунећи свакојаких играчки, посластица и разних, белих пакета; украшених лепим пантљикама! И, док се свега овога сећала, дотле је умореним рукама држала своје велике и тешке дрвеце ципеле, али 11х не остави поред камина, знајући добро да ће остати празне као и прошле године. Да ли се мали Христос бојао, да дође у Француску ? Можда би јадпо дете још сањало о срећпим времОнима, али јој сеучини да чује пеку лупу у суседиом амбару, те с тога брзо угасп свећу и сакри се под покривач, а у скоро и заспа. Учини јој со у сну, да види, како се врата лагано отварају, и како једна сенка улазп у њену собицу. Гледајући нспод покривача, опазила је лепо једног човека, одевеног као и сви онп емигранти. које су готово посве дневно спроводилп кроз Плубалеј.