Полицијски гласник

СТРАНА 422

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ПРОЈ 51 и 52

строгост казне одговара осталим статујираним казнама за само кривоклетство. м ) И тако кажњивост овога особенога деликта састоји се у недопуштеноме утицају на другога (било посредном или непосредном) у цељи да се овај наведе да хотично учини кривоклетство или дело давања лажног уверења меото заклетве. Врло је фино питање колика треба да је интензивност тога недопуштеног утицаја, те да се може узети да деликт стоји. 0 томе код немачких правника стоје контроверзна мнења. 84 ) Ствар се у осталом своди на тумачење одредбе § 159. немач. казн. зак., ио којој ово дело сгоји онда, кад ко »предузме" да другога наведе на кривоклетство и т. д. Сагледишта нашега закона, којитражи да се „покуша« навођоње (а по § 46. т. 1. каз. зак. павођење је свеједно што и подстрекавање) има се узети да овај деликт не може бити учињен у Форми каквих припремних или иосредних радњи. Тако код нас се не би могло узети, да стоји деликт само у томе, што би навођач н. пр. написао какво писмо некој трећој — посредничкој — оеоби, у коме би се њој обратио са захтевом да кога другог на кривоклетство наведе (в. Олсхаузен код § 159. п. 3.), већ би то писмо морало бити упућено и предато ономе, који трзба да буде наводеи. У опште, код нас се морају тражити услови, који се за покушај деликта изискују (§ 41. каз. зак.); кад ти услови стоје, стојало би свршено дело из § 272. каз. зак. Ако би навођени покушао или извршио дело, на које је навођен, онда више нема овога деликта, већ би стајало обично подстрекавање и навођач би имао да искуси казну главнога кривца) § 46. т. 1. и § 47. казн. зак.). Исги разлог опредељује нас да сматрамо, да деликт не би стојао ии тада кад би навођени био апсолутно неспособап за полагање заклетве, (в. § 41. каз. зак. и коментар Ценићев о овоме у опште). Међутим деликт може постојати и тада, када би навођени и сам са своје стране већ у опште био решен, да учини кривоклетство, само се у овоме случају тражп, да је наводилац радио на томе, да га наведе да се он одлучи и па даље лажно исказивање, којс дотле нпјехтоо чинити. 85 ) Покушаја код овога деликта не може бити због особене природе његове. 10.) 0 наво1)е,њу на објективно лажну заклетву. (§ 160. нем. каз. зак.).

83 ( Бицдинг стр. 140. ,а ) Тако Биндинг (стр. 140. прим. под 3) воли, да је (по коментару Шварца) тек у одбору рајхстага код овога закона стављена реч <(Пре ,!узети в , да бп се од кажњивости искључили неразмишљеии и у узбуђењу учињеии позиви, а међутим, вели, да «прђдузети" не значи ништа друго пего (< покушати.» С њиме со слаже и X. Мајер с. 7"29. и -200. Други правници мпења су, дајеовај појам (( предузимања" овде ширега обима и да се под њиме разуме свака радња, која би била предузета за постигнуће дела из § 159. каз. зак., дакле и такве радње, које би со у погледу на кривоклетство, које желе произвести, материјално само као припремпе радње појавиле. Тако : одн. царевинског еуда, Олсхаузен код § 159. п. 3., Хелшнер II. 926, Лист с. 713. 85 ) Биндпнг с. 139; протпвио Олсхаузен код § 159. н. 3, који у опште допушта да и у овоме случају може деликт постојати, без икакве ограде.

Ова одредба сасвим је супротна пропису § 159. нем. казн. зак.; она без потребе и разлога својом благом казном (тежак затвор до 2 год. за лажну заклетву, а до 6 месеци за лажно уверење место (заклетве) привилегује злочинца за злочие хотичнога кривоклетства и тиме само служи на очиту штету правосуђа. Такво јо мишљење угледних немачких правника о овој особеној криминализацији. 86 ) Овај деликт састоји се у навођењу кога да положи објективно лажну заклетву или да да лажно уверење место заклетве. Ту стоји с једне стране умишљај навођача да се прибави лажан заклетвени исказ, а с друге стране добросавесност или неурачунљивост или у крајњем случају нехат наведенога лица. Наведепи, под незаконим утицајем наводиоца, држи да је заклетвени исказ истинит, он држи да стоји збиће изнето у исказу и ако у ствари није тако; он пе може одговарати за хотично кривоклетство јер је или добросавестан илн неурачунљив, а наводилац у овоме случају одговара за дело из овога законог прописа. Код пас овакве одредбе нема 8 ') и ми држимо да је она и не потребна. Питање је сада како би сђ овакав деликт код наших судова расправио ? Да би правилно на ово питање одговорили, треба прво да утврдимо: какав је положај наводиоца у овоме делу ? Ради овога, констатујомо да према данашњем схватању пауке има не само непосредних него и посредпих или фингираних учинилаца деликта. За разлику од непосредних, спородни су учиниоци деликта — они, који само извршење деликта не предузимају лично него средством какве друге особе. Та друга особа може бити или лаковерна или малоумна или у опште неурачунљива, но може бити и потпуно урачунљива, — главно је то, да ова наведена особа не чини деликт с с1о1п8-ом, но иод утицајем и по умишљају наводиоца — интелектуалнога ироузроковача. Деликт је тада у свему дело овога пнтелектуалног проузроковача и он се тада сматра као и учинилац деликта (посредни или Финсирани учинилац). У прилог ирсдњег извођења стоји и овај разлог: Кривнчно дело не може се пи замислити без учиниоца, а учиниоца

8е ) Биндинг с. 142, Халшпер II. 930, Лист с. 246. и 714, X. Мајер с. 729. 8 ') Моромо овде учинити једну потребну напомену, нарочито ради пошгованих читалаца, који се служе само српским језпком. За њих без сумње пма важности овде означени Удбенпк проф. Листа, издан у сриском преводу. с тога смо дунши коистатоватн једну очпту грешку у овоме преводу, која се односн на овај делпкг: Преводилац је погрепшо етавио код овога до.шкта, да је он предвиђен у нашем каз. зак., у § 272, јер то не стоји у нашем казн. зак., нема одредбе, која би одговарала § 160. нем. казн. зак., који садржн овај деликт. Пропис пашега § 272. каз. зак. одговара § 159. пем. каз. зак. и садржи у себп само покушај павођења, Као што смо то иапред изнели. Излагање Листово код пом. § 159. нем. каз. зак. преводилац је негачно превео, престављајући као да со тај деликт чини само посредпо, док то није случај. Дело из § 159. нем. каз. зак., као што се то види из нашег ранијег излагања, може се учинити и неиосредно и аосредно н у томе није разлика изме1)у њега н дела из § 160, већ у сасвим другил момептима. Тако мисли и Лист, а не онако како је у преводу казано.

оиет не може бити без радње, ио закону кажљиве. Кад стоји р^дња по закону кажњива, а криваца нема више него само један, то тај једини кривац мора бвти учинилац деликта. Такав је случај и овде и то је у опште у науци примљено. 88 ) Према овоке одговор је на постављено пи гање : да би се овакав наводилац, онде где нема нарочите одредбе, сличне § 160. нем. казн. зак., па дакле и код нас, имао казнити као хотични учииилац оиога деликта, који је средством другога и извршио. Међутим неки од писаца сматрају, да овај иосредни учинилагд не мс же ностојати код таквих деликта, гди интелектуални проузроковач не би могао деликт непосредно учинити или зато, што нема извесних особина, нарочито потребних за извршење деликта или што се не налази у таквим приликамд, какве су за извршење деликта потреоне н. пр. силовање пад женском не може извршити женско лице, кривоклетство сведочко не може учинити онај, који се не налази у положају сведока. 89 ) Прекршај заклетве(ЕсШгисћ, § 162. нем. каз. зак. и § 275. нашег каз. зак.). Овај деликт у многоме се разликује од других деликта кривоклетства и њему међу њима и није место, према појму законика. 90 ) Овде увек мора иредходити заклетва пред судом или другим надлештвом, с обећањем да ће се што чинити или не чииити, на после тако иоложене заклетве радња или нерадња, противна обећању у заклетви. § Разуме се, да оваква заклбтва мора бнти законом предвиђена и иред надлежном влашћу и на закони на.чин иоложена. Код данашњих законодавстава, то је, пр правиду, одкривајућа заклетва, а ностоји још и заклетва сигуриости. По нашем закону овај деликт -иоже наступити кад се по § 302. грађ, суд. иост. положи откривајућа заклетва. Ту се поред осгалога, даје обећање да ће опај, који се заклиње, ако би још о каквим стварима, које к имању принадлеже, дознао, све верно иоказати. Сад, ако би

ч *) Види о овоме интересантна 'разлагања: Меркела с. 137, 139. и 140, Хелшиера П. 930. и 931, Биндинг с. 142, X. Мајера с. 185. и Листа Уџб. с. 245, 240. и 247. 89 ) Тако Олсхаузен, види : Трећи одсек, Саучешћа, 11. 4. 111 Ппе. Противно овоме гледишту сви писци озпачени под бр. 88. на означепим местима. Хелшнер о томе вели: (( Ие сумњиво је да се за учиниоца у смислу закопа има сматрати п тако звани Фипгирани учинилац и што се изузетци од овога правила конструишу, то је у ствари потпуно неосПовано н осннва се само на околности, што у појединим случајевима употреба речи учинилац уноси- забуну. Кад не би било прописа § 160. каз. зак. то би, навођење на иолагање лажне заклетве, сасвим доследно било кажњнво као вривоклетство. )} Види о овоме и Ценића код § 46. каз. зак. 90 ) Биндинг стр. 143. Тако је Лисг и урадио. У своме Уџбенику оп је издвојио ово дело од осталих дела крнвоклетства и сва дела кривоклетства етавио је у једну засебну груну, а овај деликт међу деликте противу правосуђа,