Полицијски гласник

ВРОЈ 51 и 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 425

по правилу увек штетни, и само по изулетку корисни. Ни у Диркхајмовим ни у Ломброзовнм онсервацијама нема потпуне истине, јер ни једне ии друге не чнне разлику између атавистичког и еволутивног криминалитета. Извесно је доиста, да све социјалне штете, које произлазе из обичних злочина, јесу потпуно стварне, ако је реч о атавистичком криминалитету, док су то у много мањој мери, ако је реч о криминалптету еволутивном, који понекад може чак и кориотнти друштвепом прогресу, пошто је, као што вели Диркхајм, злочинац (додајем еволутивни) често пута био нретходник будућег морала. На овај начин и. пр. историја радничког покрета у Енглеској, у XIX веку показује, колико су народне агитације, које су трајале до близу 1870. год., донринеле данашњим јавипм слободама и узајамном поштовању каниталнста и радника. Ове агитације имале су, ме^утим, готово увек, облпк еволутивног криминалитета са насилним штрајковима и побунама. У сваком случају злочин је, па ма какве му биле последице, облик ненормалне активности, па с тога је пемогуће допустити гсао што то чини Диркхајм, да он нрипада пормалиој социологији, а не социалпој патологији. Између биолошких објашњења криминалитета најкарактеристичније је оно, које је дао Ломброзо у првим издањима својих дола. Карактер аговизма апсолутно је нсоопорим код већине злочипачких аномаЛпја, али објашњење помо^у атавизма, и ако је једипо могу^е код рођених злочииаца, има тај недостатак, што но обухпата све категорије злочипаца, нити све случајеве у једној истој категорији. Очигледно је доиста, за сваког који изучава злочинце, до они од њих, који су случајни, ноказују много мање аномалија, а. нарочито аномалија атавистичких, и да, чак и међу рођеним злочинцима, има у исго доба и типова чисто атавистичких и типова патолошких. или са органском и физичком дегенерацијом. У последњем издању свога, » Рођеног злочинца « (1Јото с1еПицпеп1;е), Ломброзо је довео у везу атавизам са патологијом у објашњењу криминалитета, заснивајуКи овај на епилспсији и моралном луцилу. 11 ако је у почетку полазио искључиво од атавизма, он је доцније морално лудило идентиФиковао са урођеним криминалнтетом, и ово су схватање данас усвојили мпоги лекари за душевне болести у Италији. Међу многобројним замеркама овом Ломброзовом објашњењу злочина најглавннјесуове две:а) Не само да сви злочинци ппсу епилептичари (што у осталом и сам Ломброзо не тврди), већ шта внше немају сви ни епилептичну природу, и б.) Епилепсија или генерална патологија искључује атавизам. Оба ова тврђења, по моме мишљењу, песолидна су, пошто злочин није облик, већ трансформацијаепилеитичних особина, затим што се код епилептичара, који нису злочинци, среКу карактери и навике атавистичке н животињске, и што, најзад, између атавизма и патологије нема анта-

гоизма, што доказују многобројни облици лудила и идиотизма. Објашњење злочина помоћу еиилепсије, за које је Ломброзо изнео масу симптоматичних доказа, у основи је тачно, што утврђују и иотраживања Томанијева, Отоиенгијева и др. За мене је оно једино позитивно објашњење у свима случајевима чудноватог, непредвиђеног и без икаквих мотива извршеиог злочина према лпчности или имовипи, али је, и при свем овом ипак непотпуно, кад се има у виду, да многи обични епилептичари не врше злочине и ако се налазе у врло рђавим физичким и социјалним приликама, у којима бујно расте опаспа биљка злочина. Тврђење Коложанијево: да је злочин феномен исихичког ата.визма у очигледној је противности са многим позитивним закључцима криминалне антропологије. Нелогично је, у осталом, прпзнавати психнчкп а апсолутно порицати оргапски атавизам, као што то чини Колажани. На супрот објашњењу злочипа помоћу лтавизма,, друге теорије сматрају га као чисто исихолошки Феномен. Док Ломброзо (а с њим и многи криминални антрополози у Италији) патологаки услов злочина ограничавају на епилептичко порекло, дотле је злочин за енглеске психопате: Томпсона и Модслеја, као и за Виргилиа у Италији, грана истог стабла коме припзда и лудило, а између ове две гране, како вели Модслеј, постоји једна средња зона. Бенедикт са своје стране (потпомогнут правницима Листом и Варгом) сматра патолошке прилике, у којима злочин има свога корепа, као Физичку, мора ^ну и естетичку неврастенију, урођену или доцније задобивену, која производи проФесијоналног злочинца, коме се доциије придружују и злочинци болесни и дегенерисани. Ова Бенедиктова теорији изгледа ми веома растегљива. Изразом „неврастенија" нису ни у колнко увећана ни прецизирана наша клинична или биолошка знања о злочину, а симптоми неврастеније, које је прецизирао Беар, не слажу се иотпуно са симптомима рођеног злочинца (но Бенедикту проФесијоналног), код кога се опажа све друго само не нервна изнемоглост. Бенедиктова теорија може се примеппти само на скитнице са физичком неврастенијом, код којих је одавно запажена органска слабост, која их онеспособљава за сваки уредан и дужн рад. Што се тиче заједничког иорекла злочина и лудила, теорија ова у већшш случајева истинита је, само што постоји велики број случајнпх злочинаца па које се она не може применити, као и извесаи број душевно оболелих, који нпсу злочинци. Очигледно је, да постоји велика сличност између злочина и луд.ила, као и изме!)у свију тежих облика људске дегенерације, али нам ова сличност још не даје потпуно објашњење. Шта више, између обичног лудака и лудака злочинца постоји огромна разлика, како у антрополошком типу тако и у психичком карактеру. Ја сам ову разлику уочио више пута, упоређујући обе врсте душевно оболелих у тоскапским заводима.

У последњим годинама појавио се знатан нокрет у доменама биологије и психологије, у корист објашљења ' злочина путем дегенерације, које је објашњење славнн Морел истакао још 1857. год. Колико у овом објашњењу има истине, толико исто има и неодређености. Оно нам пре свога, не даје иикакву прецизну и позитивну идеју о дегенерацији, коју, заједно с Морелом, сматра као одстуиање од нормалног тииа и која, трансформишући се погоршавајући се у сукцееивним генерацијама, најзад потпуно ишчезава услед неилодности или самоубиства. Ова идеја о дегенерацији, услед свога великог пространства, а у циљу да објасни све, објашњава врло мало. Још је неодређенија ндеја Бонгијева, који генезу злочнна, али не у природном смислу те речи, већ у смислу акције противне природним законима, налази у нервном систему, у коме отпорне моћи нису у сразмери са активношћу осталих де.това истог система. Очигледно је, да ово чисто дескриптивно објашњење не доприноси ни у колико генетичком објашњењу криминал&тета. Најзад, идеја Десаинова прихваћена Гарофалом, по којој урођени криминалитет не улази у праву домену патологије, већ се ограничава на аномалије у смислу моралном, не одговара такође истини, пошто је и из саме катег.орије рођених злочинаца немогуће искључити веће или мање присуство патолошких карактера. Немогуће је такође заборавити наследну трансформацију, чија се истипа редовно утврђује код криминалитета, луднла, самоубиства, моралниханомалија итд. Разлика, коју ГароФало поставља између урођеног злочииства и лудила, нетачна је у смиолу научном, јер док он тврди, са Ескиролом и осталим, да је здочин за лудака једини циљ, а за злочинца средство за постигнуће егоистичког циља, догле је врло лако доказати, да има лудака који врше злочин, или ради постигнућа изве'сног законског, и ако уображеног циља, као н.нр. у нужној одбрани за време халуцинације гањања, или из мотива анти-социјалних, као што су: освета, полно уживање и остали обични злочини. Да резимирамо ово што смо до сад казали: Свако од изложених биолошких објашњеп.а криминалитета делом је истинито; велим делом с тога, што се свако од њих показује као више или мање тачно код поједипих категорија злочинаца. Али, ни једна од изложених теорија није довољна ни потпуна; прво с тога, што ни једна не објашњава природну генезу злочина код свих категорија злочинаца, а на другом месту зато, што нису у стању да покалсу прецизне и основне разлоге због којих биолошки апормалитети, производе код једних личности злочин, код других лудило или самоубиство, а код трећих само органски или психички инфериоритет. Зашто међу 100 лудака, или невропатичара, или иеврастеничара, или енилеитичара, или дегенерисаних, или са општим аномалијама, пема више од 20—30, пли