Полицијски гласник

БРОЈ 17

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 135

ифесуде одстране Апелационог Суда, онда морамо пажљиво оценити прописе гл. XIX пом. закона (§ § 261.—27:1. кр. суд. пост.) којима је одређен делокруг рада Анелац. Суда и његове дужнооти и права. Што се тиче изнетога питања, меродавни су прописи § § 264. и 266. кривичног суд. пост. наравно у вези са принципијелно усвојеним истражним системом. У § 264. крив. суд. пост. лимитативно је изложено у 7 тачака све оно, на шта је дужан Апелациони Суд пазити, кад ириступи расматрању кривичних дела. Закључним ставом овога закона прописује се: да Ке Апелациони Суд на не■ достатке пресуде првостепеног суда, означене под бр. 7 истог закона, пазити само по незадовољству дотичне стране, а на све друго да је дужан пазити по званичној дужности, чим је дело, ма по чијем незадовољству иред њега дошло Ј ). Он је дакле дужан да по зваттичној дужности пази и на моменте означене у овоме закону у тач. 2. и 6. које гласе: 2, је ли дело по закону казнимо и да није застарило или доцнијим околностима заглађено. 6, је ли кривац нрема делу на закону казну осуђен. Према изложеноме смисао је означенога закона: да је Апелациони Суд по званичној дужности дужан пазити и да ли је дело по закону кажњиво и да није застарило или заглађено и да ли је кривац према делу осуђен на казну какву треба по закону. Нађе ли овај суд да је пресуда првостепеиог суда у ма коме од изложених момената неправилна, он је дужан да такву пресуду својом пресудом исправи (§ 285. крив. суд. пост.) и пресуди онако како нађе да ио закону треба пресудити, па било или не било жалбе оптужеггога, само ако има жалбе онога, који се по закону за тужиоца узима. (§ § 261. и 264. ш Ппе крив. суд. пост.). Тако, ако нађе да је дело застарило, он ће иоступити по § 350. а) крив. суд. пост., ако нађе да је оитужени невин, иоступиће по § 241. крив. суд. пост. и т. д. Међутим по § 266. крив. суд. пост. Апелициотти Суд моћи ће на отежање кривцу ићи само онда, ако има незадовољства онога, који се по закону за тужиоца узима. Оваква законска одредба не може ни сама по себи, а још мање у вези са помен. § 264. дати основа за разлог а сопкгапо: да ће се на олакшицу кривцу моћи ићи само онда кад има његовог незадовољства. За бољу тврђу оваквог нашег гледишта служе и прописи § § 272. и 276. крив. суд. пост. који се односе на расматрање кривичних предмета у Касациономе Суду. Тако по § 272. крив. суд. пост. Касациони Суд расматра само по жалби, а по § 276. крив. суд. пост., ако би Касациони Суд при расматрању каквог кривичног предмета приметио, да је суд што учинио противу Формалних или материјалних прописа, а Касациони Суд у овоме случају не би био позван да то исправља, он ће Ј ) Тач. 7. § 264. крив. суд. поот. гласи: „7, је ли пресуда у смотрењу приватних потраживања, ако се и о овоме уз кривицу оуди, као и о трошковима оведока и вештака на закону основана.*

то суду у особеном писму приметити, ради будућег његовог управљања,. Из садржаја ових двеју одредаба, које једна другу допуњују, види се да је законодавац забранио Касациономе Суду ма какву радњу у котткретноме предмету, мимо жалбе. То нас још боље уверава да за Апелациони Суд ова забрана не стоји, јер она, противно овим прописима за Касациони Суд, тамо, не само да није нигде прописана, већ се из садржаја напред поменутих прописа противан закључак има извести. Са ових разлога утврђујемо: Да је по нашем крив. суд. пост. Апелациони Суд овлашћен и без незадовољства оптуженога, да донесе одлуку у његову корист, ако је дело но каквом другом незадовољству њему на пресуђење, послано. У овом истом смислу учињене су Апелациономе Суду иримедбе од стране III Одељења Касационога Суда, од октобра 1904. г. под № 3903. Ове примедбе Апелациони Суд усвојио је и оптуженога и без његовога незадовољства, својом пресудом од 18. октобра 1904. год. извинио од казне на основу § 54. казн. зак. 2 ) Супротно гледиште заузела је О.пшта Седница Касационога Суда од 16. IX 1902. год. № 6898 (са 13 иротив 2 гласа). Разлози за такво схватање изнети су у примедбама 1 Од. Касац. Суда од 19. VIII 1902. год. под № 6447, које овде излажемо: »Кад оптужени није изјавио незадовољство на пресуду првостепеног суда, онда Апелациони Суд, ма да налази да је оптуж 'ни строже кажњен, но што би требало, ипак није могао према § 261. с обзиром и на § 262. крив. суд. поступка преиначавати пресуду на олакшицу оптуженога, јер као што се из поменутих одредаба законских, а и § 266. истог закона види, у свима је изречено начело, да Апелациони Суд може у једном или другом правцу преиначавати пресуду првостепенога суда, само оида ако има незадовољства државног тужиоца или оптуженога. Не буде ли пак незадовол^ства, по коме би се на отежицу, односно незадовољство по коме би на олакшицу кривчеву пресудапрвостепеног судамогла преиначити, а примети се да пресуда првостепеног суда не одговара закону и да би је у једном или другом правцу требало нреиначити — онда Апелациони Суд, који према § 264. крив. суд. пост. има по званичној дужности на кривични део пресуде да мотри, има то у иресуди да примети, но без утицаја на дати случај«. Нбћемо се овде упуштати у опширнију критику ових примедаба ношто је она већ обухваћена нашим ранијим разлозима. У допуну истих напомињемо следеће: 1.) Пропис §261. крив. суд. пост. само одређује када кривични предмети у опште могу доћи на пресуђење Апелациономе Суду, апропис § 262. ништа не иде у при-

2 ) Нресудом првост. суда за округ београдски од 23. —XI— 1903. год. под & 18992. оптужени је био осуђен на 2 месеца затвора. Саме примедбе Касац. Суда нећемо овде излагати, пошто су наши разлози исцрпнији, но и примедбе су у главноме у иетом смислу стилизоване.

лог гледишту, изнетом у примедбама, но се односи на случај када има више криваца у једноме кривичном процесу. 2.) Исто тако ни у колико не стоји ни то да по пропису 266. крив. суд. пост. Аттелациони суд не може ићи на корист кривца, без његовога незадово.шства, као што је то већ напред поменуто. 3.) Ну још мање има основа последњи разлог у примедбама, да је смисао прописа § 264. кр. суд. пост. да Аиелациони Суд има по званичној дужности да пази на кривични део пресуде и кад нема незадовољства. оптужениковог или државног тужиоца, само за то, да би опажене погрешке у својој пресуди приметио, но без утицаја на дати случај. Ово је произволзно извођење, сасвим противно духу § 264. и његовој позитивној наредби. Да је то законодавац хтео, он би тако и казао, као што је то учинио 381 Касациони Суд кодпрописа § 276. крив. суд. пост., о чему смо такође раније говорили. На завршетку напомињемо да је изнето наше гледиште усвојено од већине садањих судија. Касационога Суда и да Апелациони Суд стално по њему и поступа, а такве пресуде одељења Касационога Суда оснажавају. (Познато нам је да су такве пресуде стално одобраване у II и III одељењу Касац. Суда, а за, I одељење држимо да није такав случај ни имало на расматрању). Б.) О другоме иитању. Решење другога питања зависи од решења првога питања т. ј. од гледишта, које се заузима у првоме питању. Ако се призна за умесно гледиште, које смо изнели, да, Апелациони Суд може. ићи на корист кривца и без његовога незадовољства, онда као логична последица таквога посматрања излази : да оптужени, који није изјавио незадовољство, надајући се да ће Апелациони Суд по званичној дужности пазити како је он осуђен, па ако нађе да треба, пресуду и преиначити у његову корист, из своје сопствене иницијативе, — кад се из пресуде Апелационога Суда увери, да је он одобрио пресуду првостепенога суда, може противу исте изјавити жалбу Касационом Суду. То, што он није изјавио незадовољство, при оваквоме посматрању, не даје повода да се узме дасе он задовољио с пресудом, јер је он имао право очекивати да Апелациони Суд пресуду у његову корист, по службеној дужности преиначи. Међутим како Касациони Суд, по § 276. кр. суд. пост., без жалбе није позван да уништава кривичие пресуде, тоњему, наравно, ништа не стоји на путу, да се сада жали Касациономе Судуидапутем жалбетражи уништај неправилне пресуде Апелационог Суда. Напротив, при обратноме посматрању у првоме питању, мора се и на ово друго питање одговорити негативно. На сваки начин, онај, који је пропустио да изјави незадовољство, кад без истога Апелациони Суд не може на његову корист ићи, не може сада, кад је Апелац,