Полицијски гласник

ВРОЈ 7

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 51

Какав Ке значај признање у Кривичном Поступку имати, зависи, дакле, поглавито од тога, да ли је у њему више заступљено истражно или оптужно начело, да ли у њему влада теорија принудних законских доказа или теорија слободног судијског уверења. Много већи значај има признање у законодавствима, заснованим на истражном начелу и теорији законских принудних доказа, него што га има признање у законодавствима с оптужним начелом и теоријом слободног судијског уверења. у инквизиторском поступку XVII и XVIII столећа вредност признања је прецењивана; оно је сматрано као најбоље доказно срество — ге&та ргоћа1попит, ргоћаЂш ргоћаШзта. У признању се огледало најбоље срество за добијање истине, јер се сматрало да се оптужени, кајући се, сам подвргава казни. Прецењивање признања види се отуда, што је сав рад иследника био управљен на то, да се до признања дође и што је оно било претпоставка за осуду. Тај изузетан положај признања довео је био дотле, да је иследник могао употребити

! разноврсна принудна срества само да би до признања дошао. Оптужени је подвргаван и тортури ради признања. Кад је тортура укинута, онда је иследник као срество за добијање признања употребљавао : дуго држање у притвору, казне за лаж и непослушност, замарање дугим саслушавањем, плашење као и друга срества којима се ишло на то да се оптужени збуни. Доказ се могао прибавити само признањем и сведоцима, па чак и онда, кад је било довољно сведока, гледало се да се дође до признања. Индиције или основи подозрења нису могли дати потпун доказ, већ су они били само довољан разлог за употребу тортуре или других срестава ради изнуђавања признања. И ако је признање изнуђено, ипак се оно није сматрало за потпун доказ чим је дато, већ је суд у сваком случају, па било оно драговољно дато или изнуђено, вероватноћу његову подвргавао својој оцени. (наотавиће ое) Д-р. Бож. В. МарковиЋ.

ПОГРЕШНА ПРИМЕНА § 59. тач. 4. и § 59. т. 7. ^азн. за^. (СВРШЕТАК) Израз ,, свагда« поред „добро владао® има свога нарочитог смисла, преко кога пракса олако прелази. Узмимо случај, да је неко лице извршило родооскрвњење и за исто остало некажњено због тога, што није ни дошло до истраге. У поновљеном случају буде ово утврђено, али се због застарелости дела не може судити, већ се суди само друго дело. Да ли се сад за такво лице може рећи да је доброг владања? Мислимо не! И с тога израз „свагда" хоће управ да обухвати све случаје, и не допусти примену олакшице доброг владања онде, где тога није било. Казнени закон захтева добро владање стално до извршења кривичног дела, затим ово казни, и у сваком поновљеном случају за кривца се не може рећи, да је доброг владања. Може се рећи, да је отежица раније осуде застарела, јер она иде на штету кривца, па т с1ићш рго гео. али се никад не може порећи Факат, да је некад неко био рђавог владања, кад је због кривичног дела осуђен, дакле не може се тврдити, да је дотично лице свагда било доброг владања т. ј. не може му се признати олакшица доброг владања. Ову олакшицу закон даје само једанаут онима, који никад нису погрешили. Он им може ову погрешку не стављати после извесног времена на терет, али им ту погрешку не може посредно уписати у добро владање за све време ранијег живота. б) Признање. Оно је једна олакшавна околност од особите правне важности. Њен правни домашај одређен је §-ом 59 т. 7. к. з., где се овако вели: »ако се (кривац) сам суду пријави и своју кривицу призна, а могао је лако утећи или се сакрити, или ако призна своју кривицу, пошто се почне ислеђење, али пре него што се дело његово докаже другим чим. '< Наређење овог §-а предвиђа признање, као олакшавпу околност у два случаја:

а) кад се кривац сам пријави иследној власти и призна кривицу и б) кад кривац призна кривицу код иследне власти после пошто је отпочето ислеђење, али пре но што је његова кривична. одговорност утврђена другим доказима. Пре свега морамо одмах приметити, да је редакција овог наређења неправилна, јер се говори о пријави код суда ради признања, ма да се није мпслило на суд, већ истражну — полицијску власт. 0 суду (првостепеном) може се само тада говорити, кад се он јавља у улози пследне власти и то код оних кривица, које не повлаче притвор. Осем тога незгодно је употребљен и израз: »а могао је лако утећи или се сакрити®, према коме изгледа, као да би прпзнање у случају, где није било могућности за бежање или скривање, остало без икаквог утицаја на одмеравање казне. Овај став није у опште требало уносити у законски текст, јер је оцена питања о лакоћи бежања или сакривања такве природе, да не постоје ни политичко-правни ни какви други разлози, да би суд требао, да се бави њоме. Ово у толико мање, што се уношењем тога става тако рећи полаже оружје пред немоћношћу полицијских власти, да кривце учињених дела проиађу. Исто тако неправилна је и редакција другог дела овог §-а, где се каже: »пре него се његово дело докаже чимдругим«, при чему се није мислило на доказивање постојања кривичног дела, веК кривичне одговорности окривљеног, што се јасно види из напред употребљених речи »призна своју кривицу« где је израз кривица употребљен у простом народном значењу признања кривичне одговорности, или у ужем значењу признања учиниогнтва извесног кажњивог дела. Примена ове олакшавне околности нашла је у судској праси једно шире тумачење, но што га ми горе постависмо. Наиме судска пракса иде даље и узима да свако признање, чим је оно ту, повлачи за окривљеног олакшицу из наведеног законског прописа. Да не наводимо примере, јер је доста да конста-

тујемо Факта, судска је пракса са усвајањем постојања признања као олакшавне околности отишла тако далеко, да сматра, да признање учињено пред првостепеним судом пре изрицања судске пресуде, или и после, по учињеним примедбама виших судова, кад првостепени суд чини дослеђење, или кад се поништи одлука нижег суда, даје кривцу право, да потражује за се признање олакшавне околности из § 59 т. 7. к. з. Ми налазимо, да је оваква пракса судова просто погрешна. Доказ је зато сам законски текст, из кога се таква пракса не да извести. Довољно је било, да се једном наиђе на погрешну праксу па да се више никад не загледа у законски текст, нити да се смисао овога изналази, већ да се позива на судску праксу и узима онако, како судска погрешна пракса хоће. Колико је код нас у стању, да судска пракса виших судова штетно утиче на јуриспруденцију и на слободну оцену судија нижих судова најлепше илуструје једна усмена изјава једног судије првостепеног суда: »Ми би и узели да оптужени нема олакшицу признања, у случају кад је тек код суда признао, али шта нам то користи, кад ће виши суд то да поништи (( . Па ипак и ово судијино мишљење није тачно, јер се увек треба борити против погрешне праксе, и то све дотле док се не створи пракса, која одговара закону и разлогу, који овоме служи за оцену. Па шта је управ био циљ законодавцу да признање оптуженог узме као олакшавну околност за овога при одмеравању казне ? Свака истрага има да рачуна са извесним тешкоћама при изналажењу кривичних дела, а особито са утврђењем кривичне одговорности лица, окривљених за иста. Познавајући људску природу при вршењу кривичних дела, нарочито онај важан моменат наде, да се неће пронићи учинилац кривичног дела, и онај други моменат гриже савести због учињеног дела, који доцније наступа, а нарочито у случају, где се истрагом окриви невино лице, законодавац је хтео, првенствено, да олакша истрагу. Ово олак-