Полицијски гласник

СТРАНА 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 7

шање иотраге морало се платити извесном ценом. Тај дакле криминално-психолошкополитички разлог диктовао је законодавцу, да награди извееним благодејањем оне кривце, који олакшају истрагу и правично утврђење кривичне одговорности. Одмах се овде намеће питање: па кад је најлакше омогућити ову истрагу ? Одговор : одмах у почетку, пре но што се кривична одговорност утврди другим доказима. Постоји ли овај случај, да је »кривица® доказана и без признања окривљеног, онда нема више оног разлога. који је налагао, да се признању да награда. Кривица је доказана, признање ништа не користи истрази. Могло би се рећи, да се и у доцнијем признању огледа још моралност кривчева, и да. ову треба нарочито признати. То може бити, али се тада ова моралност може и треба да обухвати у олакшицу код доброг владања, те да тамо појача значај ове олакшице, али никако да служи као засебан Фактор за умањење казне. Да је ово био мотив законодавцу види се јасно из законског текста. Узмимо баш слу.чај да је кривац могао побећи или се сакрити, али он то не учини, већ се јави надлежној власти и призна своју кривицу. Из тога се види, да то признање мора бити учињено пре но што је и трага отпочета. Ово постаје још јасније, кад се упореди други део, где се говори о признању аослв отпочетог ислеђења, што је сасвим природно према првом случају, који обухвати признање ире отпочете истраге. И јбдно и друго признање, но законском тексту, морају бити учињена дакле пре но што је кривична одговорност оптуженог доказана другим доказима, на пр. сведоцима. У овом другом случају, (под б.) може бити признање учињено и код суда, чак и на претресу, и служити као олакшица, ако само кривица није доказана другим доказима. У првом случају (под а) напротив о таквом признању код суда, као судеће инстанце, не може бити речи, већ само под околностима, како је горе поменуто. Према томе, кад оптужени стално пориче своје учешће у извесним делу. хоће дакле, да се извуче од кривичне одговорности, предвиђене за учиниоца дела, па тек на дан претреса, пошто се његова кривица потпуно доказала на други начин, по савету свога правобраниоца или из сопствене побуде, призна, да је извршилац дела, мислимо, да се оптуженоме не може признати ово признање као олакшавна околност, ма да судска пракса то узима. Па не само, да ово признање, учињено на претресу код суда, има да остане без дејства на одмеравање казне, већ и оно, које је учињено код иследне власти, ако се из акта јасно види, по реду вођење истраге, да је кривична одговорност окривљеног лица била раније доказана другим доказима, не само на пр. непосредним, већ и саставним доказом. У случају постојања саставног доказа, по коме је оптужени на пр. стављен у нритвор, па после признао дело, и осуда изречена по основу признања, суд би имао ово претходно да утврди, да ли овај саставни доказ постоји и тек

по тој оцени види, да ли се признање има узети као олакшица. Ако би осуда могла бити изречена по саставном доказу, онда, је признање било непотребно, и остаје без утицаја при одмеравању казне, у колико га не би обухватила олакшавна околност доброг владања. С тога разлога налазимо, да није погрешна пракса оних полицијских власти, које у својим спроводним тужбама именују и друге доказе, којима се дело и кривица дох^азују, осем признања. Само у тим случајима треба означити, да ,је признање доцни.је добивено, ако је то случај. Свакојако, да овакво тумачење § 59 т. 7. к. з.. како га ми излажемо, даје више посла полицијским и судским властима, но онда кад се свако признање узме просто као олакшица, али је оно основано на закону и одговара циљу, који је законодавац имао у виду. и стога мислимо, да заслужује пажњу читалаца и њихово размишљање о истом. д-р Д. 1М. Суботи-ћ. ЗАСТАРЕЛОСТ КРИВИЦЕ из § 375. а. 1ф, заз^она Приказујући књигу Уиут за иолицијске и оиштинске власти , коју је приредио г. Ђур. Ђорђевић, окр. начелник, ми смо обећали, да ћемо се нарочито вратити да говоримо о застарелости кривице из § 375, а. кр. закона, о чему је реч на стр. 401. ломенуте књиге. Откупљујући то своје обећање, ево нас, дакле, да се овим питањем позабавимо, како би се избегла пометња, коју је, по нашем нахођењу, начинио г. Ђорђевић својим тврђењем: да застарелост дела не иочиње тећи од дана кад се ово учини самовласним захватањем туђета имања, него од дана, »кадсеимање одузме — кад је дакле оитужени лишен државине имања, које је самовласно био заузео к , јер како г. Ђорђевић мисли, »за све време док оитужени држи самовласно имање у својим рукама, ончини недозвољено дело, а ирестаје га чинити онда, кад му се имањг одузме, било силом, било да га наиусти својом вољом. & Ма да је г. Ђорђевић усамљен у јавности са оваквим гледиштем на застарелост ове кривице, јер у колико ми знамо, са њиме је до сада био сагласан само г. Матијевић, који је о овоме писао у »Полицијском Гласнику® за 1905. годину, ипак је он, рекосмо, начинио једну пометњу у досадашњој пракси наших управних власти, пошто су неки полицијски чиновници примили ово гледиште као тачно, ма да је оно далеко од тога. А да је оно одиста далеко од тачности, дужност је да то и утврдимо. Прилазећи, дакле, томе послу, ми одмах морамо констатовати, да г. Ђорђевић нијеизнео разлоге за своје тврђење, нити се у опште забављао категоријом самога дела, него је онако ауторитативно поставио ово правило и прешао на облике, у

којима се ово дело може да Јави као грађански спор. Отуда смо и ми нагнани, да из његових речи: »за. све време, док оитужени држи самовласчо имање у својим рукама,, он чини недозвољено дело, сами изведемо његову намеру, да је он ово дело огласио као трајно кривично дел/о о коме говори § 75. кр. закона. Само под том претпоставком или.у, још горем случају под претпоставком да овде постоји иродужено кажњиво дело из § 70. пом. закона, могао је он оспорити да се за почетак застарелости неће узимати дан, када је заузеће учињено, него онај, када је заузето имање истргнуто из државине захватача. Али, било да је претпо.стављао једно било друго кривично дело, он је погрешио, јер случајеви из § 375. а. кр. закона, нити су иродужено нити трајно кажњиво дело, јер, као што је познато, за појампродуженог кажњивог дела тражи се да има више једноврсних свршених радња, (дотле некажњених), које имају једну основицу и потичу из једне навдере, а све скупа чине једну целину једног кажњивог дела, ма да свака од њих иначе даје свршени појам учињеног кажњивог дела ; а за трајно, пак, кажњиво дело, тражи се непрекидно остварење обележја кривичног дела.*) Свега, пак, тога нема код самовлашћа из § 375. а. кр. закона, јер је ту само једно кажњиво дело, које је завршено онога тренутка, кад је заузеће учин.ено. Она околност, што оно остаје непрекидно у државини захватача, не може да мења његов облик и начин извршења, јер би стајући на то становиште, морали за сваку крађу признати да је трајно дело, пошто је предмет покрађе у рукама крадљивца све до проналаска, а такво се међутим, схватање никако не би смело. примити као тачно, кад оскудевају елементи, који условљавају продужено и трајно кривично дело. Такво схватање за значај § 375. а. кр. закона, искључује, у осталом, и сам текст ове законске одредбе, јер она баш у свом^ трећем ставу иретиоставља могућност з а- 1 старелости кривице док је заузето имање још у рукама захватача, и прописује правила, по којима ће се имање оставити у државини једном или другом — захватачу или тужиоцу, и што са заузећем идентиФикује и кривице, које су по превасходству јединствена кривична дела, као што је преоравање њива, прекошавање ливада и т. д. Свега тога, наравно, не би могло бити у овој законској одредби, кад би се ово дело сматрало као трајно или продужено кажњиво дело, јер би тада претходило одузимање имања, па тек онда регулисавала кривична одговорност. У осталом нема у опште разлога да се и кривицама ове врсте учини она повластица, која је учињена трајном и продуженом кривичном делу, у погледу застарелости, јер је сопственик заузетог

*) Немачко Кривично Право од д-р Ф. Листа, Теорија казн. права од Ј. Ђ. Авакумовића.