Полицијски гласник

СТРАНА 140

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ЕЈРОЈ 18

До душе, полиција би најбоље ностизавала свој циљ кад би све своје грађане иреобратила у своје полицијске агенте, само што би у овом случају и она била излишна. Противно овоме од модерне полиције тражи се да приликом вргпења своје дужности и постигнућа својих циљева шго мање узнемирава и кињи своје исправне грађане завођењем сувишних Формалности. Колико је писац мало рачуна водио о овом принципу видећемо доцније, приликом претресања његовог предлога о организовању одељења за пријаву становништва код нас у Београду, а сада да се задржимо на опоме шта писац износи о овом одељењу у Француској. Тако на страни 84 ове књиге стоји ово: »Нисмо имали прилике да се лично упознамо са овим питањем ни у једној Француској полицији, с тога ћемо о њему на овом месту говорити кратко и само толико колико смо могли сазнати посредним путем. Све што нам је о том питању лознато, знамо из послатих нам писмених извештаја и уредаба од стране секретара управника париске полиције, коме смо се обратили за обавештење. Из његовог се извештаја види да у париској полицији не постоји одељење за пријаву становништва у оном смислу како смо то видели у немачким и другим поменутим полицијама и да се једина евиденција која се тамо води, односи само на странце, по хотелима и пансионима, а не и на Француске грађане." Поред овога на страни 108. и 107. ове књиге, стоји ово: »Колико је Министарство унутрашњих дела озбиљно било прожето важношћу овога пигања по полицију. (наставиће се) Милутин А. ПротиЂ. БОРБА ЦРОТИВ ЗЛОЧИНА Алберик Ролин, професор кривич. права на универзитету у Гану. У историји човечанства XIX век биће, без сумње, озиачен, као ера огромног развитка у материјалном реду. Проналасци су се низали један за другим веома брзо; људски геније потчинио је себи мистериозне природне силе, које стари векови нису могли разумети, укротио их је и искористио. Јели се са овим развитком увеКало и опште благостање ? 0 томе се може сумњати. Многи од ових проналазака појавили су се, на жалост, у домени, где их је најмање требало бити — у пространој домени средстава помоћу којих се људи међусобно уништавају. Зар стално увеКавање ових средстава уништења и њихово непрестано усавршавање нису жалосни чак и са гледишта економског, јер приморавају оне, који уирављају судбином народа, да стално чине нове издатке у циљу набављања ових средстава

и изједначења, у овом погледу, са осталим политичким заједницама! Тек што су једна нова пушка или један нов топ пронађени, тек што се њима наоружала целокупна војна сила једне државе, а већ их треба шкартирати, јер су пронађени много савршенији меоарски инструменти, који убијају из веће даљино и брже: треба се пожурити и искориетити их. То су нарочито велике силе, које се у овом правцу жалосно играју жмурке само да би могле једног дана — кад наступи страшан рат међу државама — борити се против непријатељске нације еавршенијнм оружјем. Ово је неизбежна последица тако званог прогреса војничке вештине. Али, постоји још и један други, много потребнији и наше симпатије достојнији рат ; то је онај, који су све цивилизоване државе објавиле злочину. Рат овај правичен је и од стране друштва увек деФанзиван, те с тога бисмо у његовој војничкој вештини желели више прогреса. Он неће никад ирестати, нити се треба заносигн надом да ће злочиначка војска једног дана бити побеђена. Да ли је, према овоме, он бескорисан, и да ли има смисла говорити о банкротству кривичног права? Ми не верујемо. У свима временима и код свију народа говорило се са узнемирењем о сталном наиретку криминалитета. Са овим узнемиравајућим гласовима срећемо се чак и код старих филозофа, историчара и песника: Илатона, Тукидида, Хорација и т. д. Видићемо већ колико су ови гласови оправдани. Потребно је, међутим, чувати се од сваке илузије. Узалудно је надање, да се злочин може искоренити помоћу кривичних закона, па ма како они били савршени и предострожни. Треба се ограничити на подизање јаког бедема на супрот све већим таласима криминалитета, и на овај начин спречити социјално тело од поплаве. Одавно се дошло до уверења, да су за ово недовољни религиозни осећаји и морални инстинкти, и да друштво пма права да казни оне, који вређају битно принципе на којима почива социјални ред, и којима се с тога мора припретити казном. Али се данас у опште признаје, с друге стране, да казна не треба да буде само једно страшило, већ у колико је год то могуће, и средство поправке, инструмент моралног препорођаја. »1'реба казнити неваљалца — вели Платон — да би постао бољи. к И даље: »што се тиче злочина, то је болест душе, и законодавац се мора трудити да је излечи, ако није неизлечима. Треба, при том, имати у виду, да се битни елеменат и циљ овог оздрављења не састоји само у томе, да закон нагна кривца да падокнади штету проузроковану злим делом, већ и да га обавести о природи овог дела, и спречи га, да оваква дела у будуће никако не врши, или бар да их врло ретко врши." Додајмо, међутим. да велики филозоф никада не губи из вида, да је циљ казне тако исто и да застраши оне, који би имали намеру да поремете друштвени ред. »Онај, који је кажњен правично — вели он —- или се поправља, и на овај начин сам себи користи, или служи као пример другима да се по њему

односно по ономе што он трпи, поправљају." Мн никако немамо претенсију да тврдимо, да су зконодавци старе Грчке применпли у свој њиховој потпуности ове сјајне и хумане доктрине, које се налазе у списима њиховог највећег ФилозоФа. Ми смо само хтели истаћи, да у најсавремннијим теоријама о циљу казне нема апсолутно ничег новог, и да оне, у главноме, нису ништа друго до репродукције старих идеја. Исто је тако и са најновијим теоријама о основу друштвеног права на кажњавање. II ако овадвапојма: основ ирава на кажњавање и циљ казне нису идентичнп, ипак међу њима постоји тесна и очигледна веза. Најзад, ово исто вреди и за извесне италијанске теорије, које се јављају у разним облицима и под разним именима, и које њихови најревноснији апостоли Ломброзо и Фери квалиФикују са приличном дозом амбиције као л нови иозитивизам у казненој материји."- За њих је морална слобода само једна реч, једна алузија, шимера која је свршила своје, а злочин је последица: било непроменљивих закона наслеђа, било атавизма по Ломброзу, било неодољивог утицаја социјалне средине према Фери-у и његовој школи. Право кажњавања 'заснива се, дакле, само на потреби друштвене одбране, а пошто нема моралне одговорности, не треба ни истраживати да ли она постоји. II ако су ове теорије угледале света у Нталији и стекле многобројне присталице у овој земљи, ипак нису унете у италијански казнени законик, нити их је ко боље оповргао но што је то учинио славни Манчини. као министар правде, у једном говору приликом дискутовања овог законика. Страсна борба Фери-а и његове школе против принципа о слободној вољи доста је поколебала озбиљне духове, и довела их дотле, да су отпочели чинити извесне концесије новој школи, предлажући јој једну врсту поравнања. Појам о моралној одговорности, замењен је појмом о одговорности друштвеној. За ову је довољно, да окривљени притежава толико интелигенције, да би могао појмити свој акт и осетити страх од казне. Изгледа да је ова идеја Лучинијева, једног од најенергичнијих Феријевих противника, сјединила неколико немачкпх криминалиста. Одлични криминалиста фон Л ист мишљења је, да би заснивање репресије на принципу слободне вол»е значило зидање зграде на трошном земљишту метаФизичке спекулације. По њому прави основ кривичне одговорности није никако слободна воља, већ нормална навика воље да се одређује према извеспим општим схватањима религије, морала, права, а специјално мудрости, који регулишу скуп наших акта. Ово схватање пзгледа нам одвећ фино. Ми га овде нећемо дискутовати, нити имамо намеру да и даље доказујемо несснованост теорија италијанске школе, које, схватајући апсолутно појам о одговорности, преобраћају кривично право у право друштвене одбране, док је примена казне, по нашем мишљењу, акт правде извршен друштвом у циљу заштпте његове егзистенције. Ограничићемо