Полицијски гласник

6Р0Ј 35

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 275

Кад се прочита т. 1 § 230, јасно се види да она говори о два различита иредмета доказа. 1. Прва реченица првог дела т. 1 § 230 гласи : »казивање оног, над којим је кривично дело изршено, може у недостатку других доказа, сачињавати доказ о каквоћи кривичног дела." Према томе, овде се говори о доказу, којим се има да утврди каквоКа кривичног дела за себе, без обзира на учиниоца истог, т. ј. да се исказом повређеног или оштећеног, кад нема других док азз, може доказати каквоћа кривичног дела, без обзира на доказ о виновништву. Под какво&ом кривичног дела има се разумети цело кривично дело са свима својим особинама, елементима или обележјима; овамо долази и начин на који је, и околности под којима је дело учињено. Исказом повређеног или оштећеног, дакле, може се доказати објективно биКе кривичног дела, т. ј. да је уопште једно кривично дело извршено (без обзира на то да ли га је извршио А или Б) и какве је особине то дело : да ли је злочин или које друго дело. Тако н. пр. ако А изјави иследнику да га је један човек у шуми напао, наперио пиштољ у прса и узео му сто динара; или н. пр. да му је прошле ноћи отворен амбар и из њега украђено жито, то ће исказ А-ов, у недостатку других доказа, у првом случају бити потпун доказ о постојању разбојништва, а у другом о постојању опасне крађе. Али његов исказ сам за себе неће бити потпун доказ и о томе, да је Б учинилац, ако њега означи као разбојника или лопова. 2. Сем овога, у т. 1 § 230 говорп се и о томе, да ли се на основу исказа повређеног или оштећеног може доказати кривична одговорност обвињеног. Односно овога закон у другом делу т. 1 § 230 поставља правило, да се самим казивањем повређеног не може узети за доказано питање, »да ли је и какво казнимо дело обвињени учинио и . Ако н. пр. оштећени изјави, да му је прошле ноћи из затвореног амбара украђено жито и да је то А учинио, то његов исказ неће дати потпун доказ противу А. т. ј. неће се сматрати да је тиме потпуно доказана кривица А-ова. Од овога правила з0коп чини два изузетка: а) Исказ повређеног или оштећеног сам за себе може противу оптуженог, који своју кривицу иризнаје или је иначе доказ ама, служити као потпун доказ за поједине отежавне околности (друга реченица првог дела т. 1 § 230). Овде је од важности питање, шта се има разумети под отежавном околности. Закон под отежавном околности овде разуме сваку ону околност, која кривично дело једне врсте, које оптужени признаје или је другим доказима доказано, отежава, т. ј. утиче да се казна повишава, али не и ону околност, услед које једно дело тек постаје злочином. Н. пр. кад оптужени признаје, да је прошле ноћи из амбара оштећенога украо жито, али пориче да је амбар био закључан, а то оштећени опет под заклетвом тврди, то ће се узети, да је та околност »из затвореног простора" потпуно доказана исказом оштећеног, јер је она отежавајућа околност за већ доказану опасну крађу која је злочин. Међутим, ако оштећени тврди, да му је из затвореног амбара дању украђено два џака жита, и два сведока потврђују да је А украо та два џака, али о томе да ли је амбар био затворен, не знају да сведоче, а опгужени то пориче, то он не би могао бити осуђен због опасне крађе, већ за просту. Јер околност »из затвореног амбара" није овде отежавајућа околност у смислу т. 1 § 230, већ околност која дело једне врсте, крађу, тек чини опасном крађом која је злочин, а исказ оштећеног о околности, која кривично

дело чини злочином, не може дати потпун доказ, пошто питање: које је кривично дело извршио оптужени, да ли злочин или преступ, не може се доказати само исказом повређеног. Наша целокупна судска пракса стоји на супротном гледишту, јер сматра да се само исказом повређеног или оштећеног може доказати и она околност која једно дело тек чини злочином, кад оптужени кривицу признаје илн је иначе доказана; она, дакле, и те околности убраја у отежавајуће, те би по њој оптужени у другом примеру одговарао за опасну крађу. Овакво схватање нема ослонца у закону. Закон није хтео исказу повређеног или оштећеног да да толику доказну снагу, већ је сматрао да је и то довољно, што се само тим исказом може утврдити, у оскудици других доказа, постојање дела и отежавајуће околности, које утичу да оптужени, који кривпцу признаје или је иначе доказана, буде строже кажњен, а не чак и то, да је оптужени учинио и једно теже дело. б) Количина кривичним делом иричињене штете у готовом новцу или у другим лроценимим предметима може се доказивати сведоџбом оштећеног или онога, у кога су се налазиле ствари на којима је штета учињена (т. 2 § 230). Ако н. пр. оштећени изјави да му је украђено 50 динара, а оптужени признаје да је украо свега 2 динара, то ће он, без обзира на своје признање, бити осу^ен за крађу 50 динара која је лреступ само на основу исказа оштећеног. У овом случају ће, дакле, питање, које је крпвично дело, да ли преступ или иступ, извршио оптужени, бити решено само исказом оштећеног, пошто се на крају т. 1 § 230 наређује, да се то питање може доказати исказом оштећеног само у случају под 2 § 230, т. ј. кад је реч о количини делом причињене штете. II. Други изузетак садржи т. 3 § 230. По овом изузетку, кад се има да докаже каква околност кривичног дела које оптуженн признаје, довољан је и исказ једног сведока којим би се потврђивала она околност коју оптужени, признајући дело, наводи, н. пр. наводи околност да је из отворене собе украо, па ту околност потврђује и један сведок, онда је ова једна сведоџба потпун доказ о тој околности, да је кра^а извршена из отворене собе. III. Трећи изузетак садржи т. 4 § 230. У случају кад се кривично дело ионавља, или у случају продуженог кривичног дела могу се поједини случаји понављања или делови продужавана доказати и сведоџбом једног сведока, кад најмање има три сведока, од којих сваки за себе одвојено потврђује по једно продужавање или понављање, само ако њихови искази једно другом не иротиврече, и ако осведочена понављања или продужавања стоје једно с другим у вези. Н. пр. А се одлучи да од Б. украде три џака жита. Данас украде један, и ту крађу посведочи сведок В. Сутра украде други и то посведочи сведок Г. После неколико дана украде и трећи џак и то сведочи сведок Д. У овом би случају, дакле, било потпуно доказано, да је А извршио све три крађе, јер за свако продужење имапо један сведок^ а њих има три, чије сведоџбе не противрече једна другој и осведочена продужења стоје међу собом у вези. (наотавиће ое) Д-р Бож. В. МарковиЋ.