Полицијски гласник

БРОЈ 35

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 277

на друтом месту. Напротив, не може се пројекат похвалити, што је ово благодејање загарантовао код новчаних казна и то без инакве максималне границе. По моме мишљењу примена условне осуде код новчаних казна у иринцииу је погрешна и савршено неоправдана. Јер сви они моменти, који мотивишу ово законско благодејање код казна лишења слободе, страх да се осуђеник не деморалише дружењем са рђавим елементима, да се његов осећај части не сломије, да се можда привредно не упропасти, сви ови моменти не постоје код новчане казне. Апсолутно не постоји ниједан разлог, да се материјално осигураном лицу, које је самовољно преступило казнени законик, опрости плаћање новчане казне. Мора се признати, да се, при ограничењу условне осуде на казне лишења слободе, појављују тешкоће с обзиром на субсидиерне казне лишења слободе; али да се ово компликације даду решити, мислим да сам на другом месту јасно показао. Али чак тада, кад се из обзира целисходности зајемчава ово благодејање и код новчаних казна, то се мора ипак несумњиво утврдити за исто бар једна максимална граница, пошто се иначе оно повлађивање добро осигураног сталежа, које се по самој природи налази код ове врете казне, само још проширује. Према владином пројекту, условну осуду не треба примењивати, ако осуђени нема утврђеног места становања. Ова је одредба потекла услед претеране пажње пројекта, а могла је исто тако и изостати. И без тога ниједан судија не би допустио, да се ово благодејање примени према каквом малолетном скитници. Али се одлучно има одбити одредба пројекта, да се условна осуда има одрећи не само ономе, ко је фактички већ издржао какву казну лишења слободе, већ чак и ономе, ко је једном веК добио условну осуду, или оаомену. Што се тиче ла првом месту опомене, она се, као што ће се ово ниже навести, у оиште не сматра као казна. Према томе је бесмислено, да једно такво упућење на прави пут треба некогадалиши способности за добивање условне осуде. Исто тако је погрешно, што се хоће, да се ово благодејање зајемчи аросто само једанаут. Најјаоније се види незгода, у коју је пројекат пао, кад се тога сетимо, да се условна осуда сме дати оном, који је евентуално понова илатио новчану казну. Тако долазимо до следеће консеквенце: Онај, који је, маичешће(!), илатио новчане казне, сме добити према пројекту условну осуду, али онај, који је једном осуђен условно на какву новчану казну, и коме је услед доброг владања опроштено плаћање, тај не сме у будуће добити условну осуду! Ова су излагања довољно представила савршену по^решност ове одредбе. Али у ствари не постоји никакав разлог, зашто једном условно оеуђено лице после много година, да не може добити понова условну осуду због каквог сасвим друкчијег кривичног дела. Само фактичко издржавање какве казне лишења слободе, имало би да искључи примену ове установе.

в.) Као рок за иробу тачно је утврђено време од 1—3 године; исти има да се рачуна од извршности пресуде. Закон захтева за пробу не само социјалну , већ и моралну поправку. У овом последњем правцу не важи као поправљен онај, који поступа противно наредби судској у погледу његовог понашања или владања не поштујући Формалну опомену, или се одаје непрестано пићу, коцки, залудници или непоштеном животу. Захтев моралне поправке изгледа да се оправдава околношћу, што се овде тиче малолетних лица. Напротив мора се нанасти оно, што пројекат тражи у правном погледу за пробу. Према њему је обавезно да се одложена казна примени, ако условно осуђени буде поново осуђен за време овог рока за пробу на какву казну лишења слободе због каквог учињеног хотичног кривичног дела, које се казни по службеној дужности (одн. овлашћењу); ако је деликат учињен просто из непажње, то се може наредити одлагање извршења казне. Оваквим Формулисањем предвиђени су хотични деликти, који се ислеђују по ириватној тужби: овакојако да се они имају изједиачити са кулпозним. Али је у питању, да ли је с обзиром на сам појам оправдано разликовање, које је изабрао пројекат, између долазних деликата који се по службеној дужности ислеђују и свих осталих. Не може опстати мотивисање, које даје владин предлог, да се не сме оставити самовољи приватног тужиоца, да она одлучује о судбини условног одлагања казне. Није овде меродавна његова самовоља, већ уверење судије, да ли се због новог кривичног дела има извршити казна лишења слободе. Пошто случај, да ее због новог кривичног дела изрекне новчана казна, није предвиђен у пројекту, има се узети да таква осуда неће имати никаквог утицаја на судбину одложене казне лишења слободе (одн. новчане). Случај, да је условно осуђени осуђен због каквог кривичног дела, које је учинио ире рока за пробу, регулисан је потпуно у смислу данског закопа. г.) У случају издржате пробе сматра се, да је казна издржата. То што је пројекат одбио, да пође иутем, који су усво]иле неке државе, које узимају да се казна у случају издржате пробе не сматра као издржата, или се осуда сматра чак као »поп ауепие« (да је није ни било), да се, дакле тачно ценећи суштину условне осуде као једне аравно уређене модификације извршења казне, има се потпуно одобрити, јер казну сматра као издржату. Условна се осуда да довести у сагласност са иринциаом аравичности само и једино, ако се одрекнемо аравог та1ит раззготз, фактичког издржања казне. Јеркад се придобром владању осуђеника ствар тако расправи, као да није учињен никакав деликат, то значи, да се у свима лакшим случајима преноси право помиловања у руке судијине а истовремено се ствара код народа уверење, као да се први деликат може учиниги без казне. Моје је уверење, да ће раније или доцније приступити и друге државе оваквом регулисању, какво смо ми изабрали.

Свакојако да код нас факат ранијс осудс треба да остане без правне важностп, али се ово постиже, као и код оних лица, која су казну Фактички издржала, једино путем рехабилитације. Само што пројекат није до краја доследно извео ову мисао, да је одрицање од стварног издржања казне права суштина установе. Ма да он изреком задржава рехабилптацији уништај условне осуде, ипак наређује на другом месту: »У случају извршења какве кривичне радн.е истог рода не може се при одмеравању казне узети у обзир неизвргпена казна." Према мотивима ово се има тако разумети, да се она казна, која се сматра за издржату, не може узети у обзир при поврагу. Она се не може употребити ни као отежавна околпост, нити за стварање одредбе о поврату (Мотиви стр. 32). Али је овако регулисање не само нелогично, него и потпуно немотивисано. Нелогично је с једне стране, кад се сматра да је казна издржата и кад се уништај осуде задржава за рехабилитацију, док се с друге стране хоће, да се таквој осуди оспори сваки правни значај рго Гокиго, особито у погледу поврата. Али такво регулисање зпачи такође и сасвим неправедно повлађивање условно осуђених нрема онима, који су издржали казну. Јер кад ми с оним, који је једном одлежао своју казау и понова скривио, поступамо као с повратником и према томе га строже кажњавамо, ма да је оиште познага ствар, да казнени заводи штегно утичу на осуђенике, то морамо у толино ире с оним поступати као повратником, кога смо сачували од кварења у затвору, и који и поред тога није био у стању, да иде правим путем. Док онај, и ако не увек ипак у многим случајима, може ггребацити друштву, да је оно својим бесмислено крагком казном проузроковало његову поквареност и готово га огерало у поврат, дотле условно осуђени не може учинити такав нриговор. Ако је он учинио понова какав деликат, то се овај има ставити искључиво њему у рачун као његова кривица, друштво је према њему слободно од сваке кривице! Прост разлог корисности, да би се у моралном погледу још више постигло, ако би условно осуђени имао изгледа, да се при добром владању ослободи од осуде, значи савршено непознавање установе. С тога се одредба, која се овде наиада има да избаци и изреком напомене, дајеодрицање од фактичког издржања казне једина сатисФакција која се састоји у условној осуди; све последице, које су иначе скончане са осудом, имају да наступе. (наставиће ое) Др. Д. М. Суботи-ћ. ЗАБПУДЕ ПРИ ИДЕНТИфНКОВАЊУ ОЕШЕВН И ЖИВИХ ЛИЧНОСТИ Р. А. Рајс профеоор полиције на унивЕРЗитету у Лозани. (пАСТАВАк) Означујемо још, као један од узрока заблуда приликом идентиФиковања ле-