Полицијски гласник

СТРАНА 142

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 18.

који живе изван друштвених правила, почевши од разбојника из Мала Вите, па до најсјајнијег „кнарро"'-«. Па и сама полиција, и ако се не вара у толикој мери као народ, не зна никад тачно где почиње и где се свршава права Камора. »Врло често побркају са Камо|>ом, вели Фердинандо Рисо, извесне засебне групе таЈхпвап /б, које власти крсте »крнминална друштва.* То долази прво од тога, што обичне групе лопова и разбојника оставе полицију да мисли да они припадају Камори. А затим, они имају обичај да дају на зивке, за које многи људи мисле да само камористе имају, и које у осталом имитира сав нижи сталеж неапољски. Примећујемо, читајући процес Киоколов, да ни један камориста, или бар претпостављени камориста, не носи скоро никад своје породично име. Зову се по презименима (скоро увек у диминутиву) којима се дода један опис карактеристичан, који се односи на неку појединост из њиховог живота, као: свршени занат, место рођења, Физичка особина, ит.д. Овај обичај диминутива и ратнога имена имитираше мало по мало сви они, који су више или маље зависили од Каморе, па чак и многи поштепи људи из народа, који се не би љутили да имају име в §иарро <( . То је се у толикој мери расиространило, да данас има више од десет хиљада људи који остављају своје породично име, да би се звали: »ЖаноГрбоња", или »Пјеро — продавац — острица.« Народ и полиција, који у томе више ништа не разумеју, мећу и њих у ред камориста. Но број камориста је доста мали. Има ли их хиљаду ? Више? Мање? Ја то не знам тачно. Али по моме закључку излази да их је »мање«. Ипак ако су камористе, чисто речено, у маломе броју, око њих су десетинама хиљада присталица и потчнњених, који од њих траже или уживају протекцију и који милом или силом доносе „Часноме Друштву" издржавање Финансијско, које му је потребно за извршивање његових предузећа. Принцип Каморе, од њеног 1 почетка, био је тај, да се наметне личном снагом свакога од својих чланова, заједничком снагом задобивеном помоћу најстроже кохезије. Камора дакле, пошто је себи осигурала тајну власт, експлоатисала је неред једне рђаво управљане вароши; само, експлоатишућн га, она му је дала још у почетку изглед једног тајног уређења, које старе унраве нису умеле јавно да уведу. Она беше распострла своју мало тиранску али јаку протекцију над свима оним ■— поштеним или не, који пристајаху на њену власт, и из те протекције извуче у један мах богаство, уплив и углед. На пример: Неапољ је био препун лопова и разбојника. Камора, која својом кохезијом стече поштовање ових пустахија наметну на њих редован данак. Она им рсче у кратко: — Ми вам нећемо сметати у вашем предузећу. Али ви ћете нам нлаћати једну закупнину тачно на

све ваше украдене ствари и још. никад не смете дирати ни нас, ни у наше, нити оне које ми штитимо. За време Вурбонаца, када камористе беху са свим господари, доспели су били да имају већи приход од администрације. Још до пре неколико година Камора утврђиваше ред између кочијаша, продаваца риба, џамбаса, зеленаша, закупника коцкарница, управитеља тајних лутрија ит.д. Али се лако може разумети како је једнатаква установа, основана изван друштвене организације, могла и морала постати опасна и антисоцијална. Сасвим је природна ствар, што је опа изазвала толики страх, и што је она сад предмет толиких поновљених бораба од стране владе и талијанске штампе. У осталом, Камора, и ако још чува у својим вишим ранговима традицију класичног друштва, када камориста беше сјајан заштитник и каваљер, много се је покварила у нижим слојевима. Једно неморално друштво чувар друштвенога реда, Нови режим, почевши од године 1870. лечећи по мало неред и административну ноквареност старога режима, укидао је из године у годину велике изворе моћи и богатства Камориног. Данак на кријумчарење и унутрашњу трговину смањивао се више и више. Тако да се, мало по мало, Камора спустила на Мала Вигу. Мала Вига се је мешала понекад с њом. Сасвим нечисти елементи ушли су у ниже редове Каморе. Некада је лопов плаћао данак Камори, а није био њен члан. Мало по мало, са њеним опадањем1 он је постао њен члан. То је то, због чега очајавају старе камористе, и гато је довело до садашњег распадања. Камора је у принципу била увек неморална; али та романтична и смела неморалност имала је права да уђе у историју Неапоља. Данас та темељна неморалност, та експлоатација свију помоћу неколицине, нема права више да иостоји, она је сада само један анахронизам још нун рељеФа и боје, али који прети, ако иродужи и даље, да постане све мрачнији и страшнији. Каморе треба да нестане, и право је борити се с њом. Сад је ред на нови режим да очисти Неапољ од Каморе укинувгпи јој право постојања. Треба навикнути Неапољца да сматра владу као заштитницу, а не непријатељицу. То се покушава већ тридесет година и од тада Неанољ чини грдан напредак. Тамо је народ у души одличан. Неапољац је добар, племенит, занесењак, необично фини , уметник и каваљер. Све његове врлине су пеупотребљене, или су рђаво употребљене до сада, због несреће у историји. Али се за тридесет година не може променити цела психологија једне расе. Ето зашто сам ја, у место да 1 износим прогив Каморе и неапољских обичаја тужбе, мислио да је боље да из-

несем непристрасно опис њихов, да бих показао погрешке прошлости, и предвидео срећну промену у будућности. 0 Француског Станислава КалајџиЋева

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I Суд општине стојничке, актом својим Бр. 501, иита: »Начелник среза јасеничког, пресудом својом, казиио је председника овога суда са 15-то дневном платом, за лабаво вршење наредаба надзорне власти, према нропису чл. 158. закона о општинама, у прошлој 1909 години. — На ову пресуду председник суда изјавио је жалбу Дджавном Савету, али је Државни Савет ову пресуду одобрио решењем својим, као на закону основану. Како је по овој пресуди, од дана како је извршном постала, па до данас протекло више од 4. месеца и иста није наплаћена од стране полицијске власти, то се моли уредпиштво за што скорије објашњење: Да ли је ова казна, као иступна, застарила према пропису § 396. крив. закона, или застарелост истиче према другим законским прописима?" — На ово питање одговарамо: Чланом 167. н. закона о општинама од 24. децембра прошле године, предвпђена је нарочита застарелост за дела по овом закону. Тако сва дела, код којих је максимална (највећа) казна затвора гаест месеци или новчано 500 динара, застаревају за гаест месеци, а сва остала застаревају за годину дана. 0 застарелости пресуда по овим делими не говорн се, истина, нигата нарочито у закону о опгатинама, али се мора узети, саобразно начелу, постављеном у §79. и 396. кр. закона, да и за застарелост осуда важи исти рок, који важи и за застарелост дела — кривице. Према овоме, ако од даиа кад је пресуда, о кОјој је реч, постала изврганом, па до сада, није протекао рок из чл. 167. н, онда пресуда није застарила, и може се извршити на начин проиисан чл. 168. поменутога закона. II Суд општине балта-бериловачке, актом својим Бр. 401, пита: »У селу Балта Бериловцу постоји сеоски дућан, одобрен од стране одбора и збора према закону о сеоским дућанима, поред кога постоји и споредна продаја дувана. Закупац овога дућана, норед артикала, који су законом дозвољенп, и поред продаје дувана, држи још и трошарпнске предмете као: пнво, кон.ак, рум, и то крчми у дућану на ситно, ма да у селу постоје сеоске каФане, и закупци ових сваки дан протествују нротив крчмљења.