Полицијски гласник

ВРОЈ 8. ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СТРАИА 61.

изјаве омаловажавања већ само релативних. Изјава се може састојати и у саопштавању изјаве омаловажавања, коју је неко учинио против извеоног лица, у саопштавању дагсле већ нанете увреде. И таква изјава се може нрема околностима квалиФиковати као изјава омаловажавања, т. ј. и она може бити увреда 1 ). Тако то би био случај, кад би А рекао лицу Б: »Теби је В већ казао да си магарац«. И условна изјава може бити изјава омаловажавања, т. ј. увреда. То ће бити случај онда, кад се могућност испуњавања услова у питању приписује одређеном лицу, и кад је. испуњавање тог услова противно појму части. Но условна изјава је онда безусловн а, садашња изјава омаловажавања, безусловна увреда дакле, јер је условна изјава увреда само у колико се једном лицу приписује могућност испуњавања онаког услова' 2 ). Другим речима ако условна изјава може бити увреда, условна изјава омаловажавања, т. ј. условна увреда је немогућа. Условне изјаве, која би могла бити безусловна увреда, било би н. пр. онда, кад би А рекао лицу Б: и Ако обесчастиш ову девојчицу, прекииућу све односе с тобом". Изјава омаловажавања против извесног лица може бити и иосредно учињена. То ће бити случај онда, кад је изјава управљена против части лица А, али нстовремено погађа и част лица Б 8 ). Тако било би посредне изјаве омаловажавања за жену Б, кад би ко назвао конилетом њеног сина А. За постојање изјаве омаловажавања равнодушно је то, да ли вредност која се пориче или потцењује, заиста постоји или не, и да ли је у случају, кад она не ностоји, кривица за то до лица, против којег је изјава управљена 4 ). Тако ко би рекао у ствари сифилистичном лицу у извесном друштву да је сифилистичан, могло би се то сматрати према конкрет»ним околностиМа као изјава омаловажавања. Тако исто било би пзјаве омаловажавања, кад би А рекао на извесном балу у друштву некој у ствари ружној дами, да је страшно ружна. (нАСТАВИЋЕ СЕ) ГРАНИЧНЕ МЕЂЕ УМИШЉАЈА И НЕХАТА

(ПАСТАВАК) Престава једне последице побуђује нас на акцију да је остваримо само тада кад ми ту последицу хоћемо. Предвиђање иоследице ■ као могућне при нашем делању постоји и тада кад је хоћемо. На пр.: кад ми предвиђамо последицу као могућну, али се падамо да она неће наступити, и та нада опредељује нас на делање, или кад је предвиђамо као мо-

') Уп. Ргапћ § 185 III; Ме.уег -АИ [е1 с! 4?>0. г ) Уп. V. Изг1 § 96, пр. 1; КпоШаисћ. 1Ме N041ЈЈип$» гиг Агћв11!501П181е11ип§ (1894) 37; Иертапп 328. 8 ) Уп. Мертапп 327. 4 ) Уп. Незз 24.

[ гућну па ипак деламо зато што је примамо, пристајемо на њу баш и ако наступи. У оба се случаја дакле последица предвиђа. Па ипак, смемо ли у оба случаја рећи да је виновник подједнако крив? У једном случају он последицу није хтео и нада да она неће наступити била је покретач његова делања; у другом случају он последицу хоће, прима ако наступи и нада да последица неће наступити није била одлучујући моменат за његово делање. Општа је оагласност у науци да се ова два случају морају подвојитн, јер су код њих различити степени кривице. Први је случај свестан нехат, а други евентуални умишљај. Није то дакле предвидљивост пооледице која умишљај карактерише, него њено хотење, воља да се последица оствари. Нетачпо је тврђење да је предвиђање последице уз хотење радње то исто што и хотење последице, да. се дакле у томе случају предвиђање последице и њено хотење слажу, значе једно исто. Има момената кад се хоће радња, а предвиђана могућна последица из те радње неће се. То је случај код свесног нехата. Виновник хоће радњу. Нредвиђа последицу као могућни резултат те радње и њу неће. Предвиђање и хотење не локлапају се. Теорија преставе изврће наопако својим тврђбњем о хотењу радње природни психолошки ред у процесу постанка воље. Шта се примарно хоће, радња или последица? Ми се никад не одлучујемо на бесциљну радњу. Ми пре свега морамо знати шта хоћемо. Хотење последице јесте примарно психично раеположење. Тек после тога долази избор радње која ће бити последица да жељену последицу оствари. Хотење радње је секундарно психолошко расположење. Ја нисам. да узмемо Франков пример, најпре хтео да бацим једну карту у поштанско сандуче, па ми по том пало на памет да том картом могу јавити какву новост моме пријател^у, већ сам ја најпре хтео да то пријатељу јавим. Кад сам се на то одлучио, јасам, можда после размишљања од неколико сати, одлучио да то учиним пишући једну поштанску карту и бацајући је у поштанско сандуче. Оно што хоћу морам најпре предвиђати. И последицу коју хоћу морам најпре предвнђати. Отуда је ово ред психичких момената у процесу постанка вољеј: 1. предвиђање последице; 2. хотење појследице; 3. предвиђање радње и каузалне везе између те радње и последице; 4. хотење те радње. Може ли ово секундарно хотење да потисне примарно хотење ? Радња се јавља као срество за постигнуће циља последице. Ко хоће циљ безусловно мора хтети срество. Отуда свако хотење последице у себи садржи и хотење радње којом је та последица остварена. Али, пошто наступање последице не зависи само од нас већ и од комплекса каузалних сила ван наше личности, то хотење срества не значи увек хотење циља. Теорија преставе, која на тој поставци почива и логичци и психолошки је погрешна. Франк нема права кад тврди, да се умишљај карактерише тиме, што изве-

сне преставе виновник није подигао на ступањ отпорних мотива делању. Он ни код свесиог нехата исто тако не подиже предвиђање последице на ступањ отпорног мотива делању. Франк погрешно тврди: како теорија преставе у ствари не говори о преставама као мотивима за постанак воље. Мотиви за постанак воље нису само преставе последице. То је само један од мотива. Воља је једна психолошка акција, која се јавља као резултат борбе простих и асоциативних престава у нашој свести. Ми суштину воље управо овако схватамо: спољашњи свет, и конституција нашега организма као целине, врши надражаје преко периФерних на централне органе нашега нервног система. Ти надражаји стварају у нашој свести просте преставе, које остају у свести и могу се појављивати доцније у осуству нових надражаја. Просте преставе могу се опет поводом каквога спољашњега или унутрашњега надражаја спајати, групирати и давати нове, асоцијативне преставе. Једнапроста или једна асоцијативна престава, у борби која се међу преставама непрестано води, може да преовлада, те се тако створи побуда или потреба једне психолошке акције, т. ј. дејствовање централних нерава на периферне, а ових опет на кретање наших мишића, наше Физичке снаге. Воља је управо реакција нашега нервнога система на спољашње и унутрашње надражаје његове. Она као неки унутрашњи, априорни спонтанитет не постоји. Мотиви за опстанак воље јесу преставе, али не само преставе, које би долазиле услед спољних, или само услед унутрашњих падражаја, него апсолутно све. Отуда су преставе последице радње само један део од мотива за креирање воље, а отуда су опет оне саме собом недовољне да замене појам волЈв. Присталице теорије преставе греше кад тврде : како се не може хтети оно што се не жели. Питање је постављено овако: воља се креира дејствовањем престава. Престава нежељенога не може никад изазвати акцију воље, т. ј. не може произвести психолошко жуђење да буде остварена. То је тврђење тачно, али само у једноме случају: кад би некад у свести била могућна егзистенција једне једине преставе. Тако што пак немогућно је. Са преставом оне нежељене последице конкурише велики број простих и асоцијативних престава које се желе, и у комплексу жељених може се хтети и једна кажњена последица. Ако је циљ казнене примене и целокупнога кривичнога правосуђа да злочинца врати поправљенога у људско друштво, или да га као неправилног у интересу друштвене безбедностн склони, онда се примени свега тога може наћи оправдања само тада, ако су исихолошке особине злочинчеве такве, да поштује Формирање воље за повредама правнога поретка. Казна њих треба да поправља. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Живно ТопаловиЋ.