Полицијски гласник

ВРОЈ 10.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 77.

по чијем ми љубазном приступу изглодаше као да ће се моја нада исиунити. Прве речи биле су питања. Он је сазнао да сам ја странац, а ја да је он бродарски посредник, и кад му испричах циљ мога бављења у Остенди он ми понуди своје услуге. »Ваш изглед ми се допада, рече ми он, ја волим отворене људе. Има у вашим цртама неке слободе и веселости што ја ценим. Иазите, ја ћу вам то доказати, израдићу вам путовање скоро џабе". Ја му се захвалих. — »Не, пријатељу, не треба захвалности! Кад ваша ствар буде свршена, нека вам је у добри час! А то ће бити, ја се надам, ускоро, само ако овде чекате досадиће вам се. Ако хоћете да пођете са мном ми ћемо вечерати заједно код честитих људи који су луди за Французима. Посредник ме је позвао са толико љубазности да би било непристојно да ме моли и ја пристадох. Одведе ме у једну кућу где нас неке врло љубазне жене примише са оним старинским гостопримством које се не ограничи само на гозби. Око поноћи вероватно, ја кажем вероватно, јер нисмо рачунали сате, глава ми беше тешка, ноге ме нису држале, а око мене се све окреташе и тако ми се све мутило да нисам ни приметио кад су ме свукли. Од свега знам, а то је сигурно, да сам заспао, јер кад сам се разбудио обузе ме језа. . . Место тешких зелених завеса које сам сањао, моје буновне очи внделе су неку јаворову шуму и чуо сам ларму која се обично чује у морским пристаништима. Кад сам покушао да се исправим, да седнем, моја рука се наслони на гомилу ужарије на којој сам лежао. Сањам ли ја сад или сам сањао синоћ ? Питао сам се. Стадох се питати и кад сам устао било ми је јасно да не сањам, и, што је још горе. да нисам од оних бића којима срећа долази и кад они спавају. Био сам пола го и сем два талира и једног стопарца што их нађох у џепу од панталона нисам имао више ни паре. Тад ми тек поста јасно; слушајући посредника моја јв ствар била врло б]1.>о свршеи а. Био сам ван себе од љутине, али коме да се жалим, не бих могао означити ни место где су ме опљачкали. Вратим сс у хотел, где сам имао још неке прње, и иоправим тоалету. Нисам имао потребе да хотелијеру причам за свој »чпровод«, јер он чим ме спази још из далека повика: »А, ево, још једног! Па ви сте прошли јевтино, ви се враћате читав, а то је срећа како сте могли проћи. Сад бар знате да нису сви гусари на мору ни све ајкуле у њему. Мислим да вам није остала ни крајцара«. Кад ово рече ја гордо извадим два талира да му их покажем. »То ће битп таман да платите трошак«, прихвати он. Одмах ми показа рачун, платим га и пођем, али нисам отишао из вароши. Мој пут за Америку беше одложен ас! са1епс1а8 §таеоаз; стари Свет је моја судбина. Али будућност ме онеспокојаваше,нарочито што нисам имао никакав извор за садашњост. Код оца ми никада бар хлебац није недостајао. Жалио сам за нашим огњиштем које ме је грејало

исто онако као и друге. У овој тузи прелиставао сам у памети све оне моралне поуке које су сведене у: „што ниси рад себи не чини другоме«, „учини добро не кај се, учини зло надај се. <( Први пут сам, из личног искуства, увидео колико истине лежи у овим пророчким изрекама које су сигурније у погађању него предсказивања Мишела Нострадамуса.') Почео сам се кајати, срачунао сам последице мога бсгства и тешких прилика, алп је то све било тренутно; није ми било суђено да пођем правим путем. У мрнарство беше ми отворен пут и решим се да се упишем, па макар за једанаест динара месечно по тридесет пута на дан ломио врат по оним ужетима на катарки. Био сам готов да се упигпем као шегрт кад чух да јекну труба. То није била коњица, него лакрдијаш и његов газда, који пред једном бараком лепљаху објаве о менажерији н позиваху публику да приеуствује њиховим великим представама. Приђем да. видим и док доста скупљеногасветаизјављиваше своје задовољство смејући ее, мени дође мисао да би сопственик менажерије могао наћп и мени неки посао. Лакрдијаш ми изгледаше добар младић, па сам мислио да њега придобијем за про .ектора, и како сам знао да се услуга услугом враћа, ја кад он сиђе са мердивена да каже последње »дођи свете" знајући да је жедан жртвујем последњи стопарац и понудим га да попијемо један литар клековаче. Лакрдијаш дирнут овом пажњом обећа одмах да се заузме за мене и пошто пописмо литар он ме представи директору. То беше, „славни" Кот Комус, који се сам називаше »први светоки Физичар" и да би лакше пролазио он се беше у г ортачио са Гарнијем, »природњаком", славним учитељем генерала Жакота. Њих двојица беху саставили једну трупу акробата. Комус ме пита шта знам да радим. Ништа, одговорим ја. — У том случају, вели он, учићемо те, а ти немаш рђав изглед, видећемо да ли имаш способности и тада ћу те погодити за две године. Првих шест месеци ранићемо те и одевати добро, а после имаћеш шестину од бакшиша, а после годину дана ако будеш паметан даћу ти плату као и другима. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питањч: Ј Суд општине шестигабарске, актом својим Бр. 420, пита: »Ова општина била је до сада у саставу школске општине јаловик-изворске. За време заједпице купљена је једна зграда у селу Јалов-Извору исте општине, од тврдог материјала, која је примљена за сталну школу. За ову зграду платили су извесиу суму и грађани ове општпне. Због удаљености од општ. јаловикизворске, ова онштина одваја се сада од А ) Славни астроном и л *екар Француски

школске општ. јалов.-изворске и образује нову школску општину за себе. У чл. 18. закона о народним школама стоји: »Ако би се из једне школске општине издвојила нова школска онштина, онда ова има право на накнаду у новцу или материјалу по међусобном споразуму или по решењу окруж. школског одбора протпву чијег решења нема места жалби«. Поводом овог потребно је суду следеће обавештење: 1., које се ствари разумевају >,у материјалу", јер ова реч по мишљењу овог суда може бити материјал за грађење школске зграде, а не само покретност; као клупе, астали, столице итд. 2., има ли ова школска општ. права на накнаду за купљ>ену зграду или не? и 3., има ли право на тражење капитала, који би се затекао у школској каси? Ако би од овога штогод припадало овој школској општини, па јој се не би дало добровол.ним путем, ко треба повести спор прогиву досадање школе да ли школски одбор или општински оуд. или општ. пуномоћник?« — На ово питање одговарамо: Пошто је та општина поднела сразмеран терет у куповини школе јаловикизворске, па и доцније помагала одржавање ове за све време заједнице, она има права, по чл. 18. закона о народним школама, на одговарајућу накнаду у новцу или материјалу за подизање нове школе, као: цигљама, гредама, даскама, гвожђарији итд. Исто тако, она има право и на одгов рајући део готовине, која је прибављена од времена заједницб. Ако се до ове поделе не би дошло међусобним споразумом , онда би то питање имао да реши, на представку школског одбора шестигаборског, окружни школски одбор, чија је одлука обвезна за обе школске општине, II. Суд општине моравачке, актом својим Бр. 293, пита: »Моли се уредништво за следеће објашњење: По чл. 23. зак. о општинама, на дан 21. септембра сваке године, општ. суд. шаље надлежном првоетеп. суду, на потврду, састављен азбучни глаеачки списак у два оригинална примерака. Ово законско наређење потпуно је јасно, и њиме се ограничава само тј : кад је општ. суд дужан азбуч. гласач. списак суду послати. А кад ће првост. суд тај списак примити нијо условљено ништа, јер то наравно зависи од саобраћаја пошта. Тако исто не ограничава се ни то: да овај списак истог дана мора суду приспети и предат бити. Али и поред оваквог законског наређења и поступка општ. суда по истоме, ипак првостеп. суд оптужује општ. часнике кривично, што овај списак није првостеп. суду на време — 21. септембра — предат. Настаје питање : 1. Је ли оп. суд и по чему дужан на дан 21. септ. сваке год. азбуч. гласач