Полицијски гласник

СТРАНА 262.

НОЛиЦиЈСКИ ГЛАСНИК

№ОЈ 33.

Нраљски првосгепени суд није иримио ове примедбе Касационог Суда, веК је 10. августа 1 ( Ј11. год. под № 12545, дао следеЈто противразлоге: »Иостојање дела примања мита може се утврђивати једино признањем самога оптуженога или исправама, а никако и сведоцима, пошто би то било опасно и по јавии морал и оптпту безбедност, јер би тиме био угрожен општп интерес, а тпме омогућена злоупотреба наспрам државних органа у погледу иравилног вршења своје дужности. Јер, пре свега, тешко је п замислити, да Ке у опште чиновник, који је свесан законских последица од нримања мита, бити толико лакоуман, да што прими у присуству сведока, нити би ови могли бити посвећени у односе даваоца и примаоца, те 6и у већини случијева из самог факта давања. и ссримања ствари изводили произвољне закључке, да је то мито, — што често не би одговарало иравом стању ствари, а што би највише удило достојанству и аукторитету чиновника, које он као представник власти треба да ужива, као што је баш у овом предмету случај, јер сведоци не тврде сам Факт примања и давања мита, већ износе казивање основано на казивању тужитељке С., а и казивању Ђ. П., који бп се могао равнати тужиоцу, јер и он је тврдио, да је дао новац за неки прирез, те њихова оаажања нису основана на личном са.знању. Према томе, у оваквим случајевима као сведок ће се појављивати готово једино оно лице, које је давало што, а исказима таквих лица, која ће често пута у својим очекивањима бити преварена, иоклонити потпуно вере, било би опасно по углед и достојанство државних чиновника, који би морали да искусе све законске непријатности, које оптуженог за ова дела прате, а које су врло строге. Створи ли се овај преседан, да се постојање дела мита може сведоцима доказивати, онда ће над главама државних чиноввика као Дамоклов мач висити бојазан, да свакаг часа могу бити потрзани пред суд за овакво једно бесчасно дело од.стране оних, чији су интереси правилном и законском радњом чиновника окрњени, јер њима неће бити тешко да у својој мржњи у циљу освете, нађу два пропала типа, који ће посведочити да је ^ај чиновнпк примио мито, да би ствар решио онако, као што ју је решио, а то би било опасније за судије, јер увек једна страна губи, те би моглаистицати да је рђаво прошла баш због тога, што је друга страна мито на своју корист истицала, што не би било искључено за судије свију инстанција. Због оваквих злоупотреба, врањски првостепени суд мисли, да би исказе сведока за постојање дела мита као доказ требало искључити. Најзад овде не стоји ни "само дело, јер се за постојање његово тражи, да је мито узето у цељи да се учини, или не учини нека радња, која спада у круг званичне радње иримаоца, што овде није случај, јер од ослобођења ириреза ослобођавају иореске власти, а не кметови.

Касациони Суд у свој општој седници од 25 августа 1911. год. Л« 9986. усвојио је примедбе свога I. одељења, а противразлоге врањског првостеп. суда, као нееаобразне закону одбацио. Одлука олште седнице Касационог с/да од 25, Августа 1911 ЈТ; 10490. Начелник ср. лужничког. олтужио је пнротском нрвостеп. суду Д. кћер Б. Д. што је 23. априла пр.године, нехотично убила из пиштоља своју мла1)У сестру од 4—5 година и тражио да се казни по § 158. крив. зак. Првостепени ииротски суд је према овој тужби решењем својим од 27. септембра 1910 № 13.337, оптужену Д. за ово дело нехотичног убиства ставио под суд но да се из слободе брапн. Но по жалби браниоца оптужене Касациопи Суд иримедбама свога I одел.ења од 15. марта 1911. год. № 3605 иоништио је решење пирот. првост. суда са разлога: Према § 161. крив. суд. иост. при решавању о стављању под суд, суд има поред осталога да цени да ли у опште може бити кривичне одговорности оптуженога лица, јер стављање под суд претпоставља да има законских основа да се над оптуженим лицима може предузети суђење ради деФинптивне расправе његове кривице. За то је приликом овог решавања суд требао узети у обзир да је оптужена Д., као што се види нз крштенице у акту № 32 г >4, лице испод 12 година, које се ирема § 55. кривичн. законика не може осуђивати за учињено злочинство или преступљење, па да суд ирсма томе реши има ли места стављатп је под суд, кац закон искључује суђење таквим лицима 1С . Првостепени пиротски суд није иримио ове примедбе већ је под 14. јуном 1911. год. № 6223, дао следеће противразлоге: »Првостепени суд кад нрими тужбу иолицијске власти, којом се ко оптужује на основу § 158. кривичн. суд пост. за какво кажњиво дело, има по тач. 1. § 161 кривичн. суд иост, да расуди : а) је ли дело због кога се оптужени спроводи, у опште кажњиво по закону; б) да није застарело, и в) да није доцније заглађенр. Дакле у овој је тачци законодавац лимитативно иобројао услове, који треба да се испуне, па да оптужсни стављен буде под суд поред услова побројаних у тач, 2. 3. и 4. § 161. кривич. пост. У даном случају према оптуженој Д. по тужби полицијске власти (§ 158. кривич. пост.) и доказима у актима утврђено је дело нехатног убиства, као дело у оиште кажњиво по § 158. кривичног законика, као и да то дело није застарило ни доцније заглађено. А према актима ислеђења утврђено је и да је она учинилац дела, тач. 3. § 161. крив. пост., а испуњено је и све остало, што се за стављање под суд тражи. То нак што је она дете испод 12. године старости и да због тогаза ово дело по § 55. кривичн. суд. пост. не може бити

осуђена на казну, суд нема права да при доношењу решења о стављању иод суд расу!)ује, јер то не може да чиии по самом духу и стилпзацији § 161 кривич. суд. пост. А да је тако, нотврда се налази у § 162. кривич. ност. по ком .пропису суд доиоси решење да нема места стављан.у под суд. У том пропису поређани су дословно случајеви, кад се оптужени има ослободити стављања под суд. А ти су случајеви: а) кад дело није у опште кажњиво; б) кад је застарило: в) кад је доцнијим околностима заглађено; г) кад нема довољно оспова подозрења против оптуженог; и д) кад нема приватне тужбе или одобрења надлежне власти где је ово потребно. За оптужену Д. не стоји ни један од иобројаних случајева, да бн се она могла ослободити стављаља иод суд,, већ за њу је испуњено све што се ио § 161. кривич. пост. за стављање под суд тражи. То што је она иопод 12 година старости, и да због тога по § 55. кривичн. законика не може бити осуђена на казну, не може се подвести ни под један од случајева у § 162. кривич. пост. изложених, јер сам смисао тога прописа ово искључује. На против, према њој је случај којп по тексту законском (глава четврта) извињује од казне, што је случај и код примепе § 53. и 54. I. одељ. кривич. законика. И да је законодавац у § 161. и 162. крив. пост. хтео, да суд при доношењу решења о стављању под суд расуђује и о томе, дали .се оитужени извињаваказне, онда би у § 161. крив. пост. прописао, да суд пази и на то, да ли се оитуженн не може осуђивати на казну за.то, што се казна по самом закопу извињава, ау § 162 крив. пост. прописао би. да кад се овај случај деси, да онда суд има донети решење да нема места да се оптужени ставља под суд. Све ово нарочито још и по томе што су у§ 55. кривич. законика употребљене ове речи: »неће се осуђивати него ће се дати родитељима или туторима да их они казне, 8 — из којих се јасно види, да суд о малолетницима из § 55. крив. законика може донети своју одлуку тек по завршеном претресу, јер се тек тада има да цени дали ће извесно лице бити осуђено или неће, н ако неће за. што. РечИ: »неће се осуђивати" — представљају несумњиво судску пресуду, а она. се доноси по завршнном претресу а никако без нретреса и лриликом решавања питања о стављању под суд. А тако исто и остале речи: „него ће се дати родитељима или туторима да их казне" — претпостављају пресуду првостепеног суда, која каже да дело постоји, да је оптужени извршилац истог, али због тога што оптужени нема више од 12 година суд пресуђује, да га он не може казнити, већ да га родитељи односно тутори казне«.