Полицијски гласник

ВРОЈ 41.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

које по својим занимањима идући сваки чао по југозападним окрузима, могаху служити као посредници између приврженика краљевства и њихових пријатеља у престоници. ТреКи дан био сам пред Арасом и уђем у вече кад су се радници враћали с рада. Нисам одмах отишао очевој кући већ једној мојој тетки. која јави мојим родитељима. Они су мислнли да сам умро јер нису били примили моја последња писма; никада нисам могао сазнати како су она залутала и ко их је задржао. Пошто сам на дугачко испричао своје доживљаје запитам их о новостима у Фамилији и тако се известим и о мојој жени. Дознао сам да ју је мој отац био примио неко време к себи, али да њени поступци беху постали тако неморални да ју је морао најурити. Била је после код неког адвоката, а после о њој се није ништа чуло, а нико није ни распитивао. И ја нисам размишљао о томе; имао сам да бринем о другом. Сваког часа су ме могли пронаћи и ухватити код родитеља и да њих тиме доведем у неприлику; било ми је нужно наћи неко склониште где је полиција лабавија него у Арасу. Вацисмо око на једно село у околини, Амберкур, где је живео иеки бивгаи калуђер, пријатељ мога оца, који приста да ме прими. У ово времо (1798) свештеници су се још крили кад чинодејствују, јер је још било непријатељства прјтиву њих и отац Ламберт, мој домаћин, вршаше обреде у некој качари, а како није имао никога да га помаже оем једног изнемоглог старца, ја се понудим да вршим дужност црквењакд, и вршио сам то тако добро да је изгледало као да целог свог века нисам ништа друго ни радио. Тако исто помагао сам пречасном оцу и у учењу комшиске деце. Моји успеси у наставп направише читаву ларму у околини, јер сам био узео добар метод да убрзам напредак мојих ученика: увео сам да деца пишу писаљком, а дотле су писали пером, јер сад су могли слова дотеривити гумом. Њихови родитељи беху очарани, само било је мало тешко мојим ђацима да раде без учитеља, али су се сељаци и ако препредени при прављењу уговора ипак правили да то не примећују. (ПАСТАВИТчЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I Један општински деловођа пита: У општини овдатњој има око сто лица, која дугују општини попагпу за своју стоку на општинској утрини, неко 2, пеко 3, а неко и внше динара. Извршни чиновник ово - општински, коме је списак истих дужника радн наплате предат, тражи за свакога нарочитим актом не само да се осудп на плаћање ове попаше, већ да се у исто време и казни за недолазак па позив ради пла1>ања попаше.

Молим уредништво ради објагнњења: 1. Је ли у опште овакав поступак изврП1НОГ чиновника — да једним актом тражи и осуду на плаћање и осуду за недолазак на позпв правилан или не; и 2. Да ли овн дужници попаше у оппгге и могу бити кажњени за недолазак на позив радн плаћања исте пре него су од стране суда и осуђени". — На ово питање одговарамо: Ако овде није реч о трговачкој стоци, која пасе по општинској утрини, и за коју општине наплаћују кирију према чл. 1. уредбе од 29. марта 1857. године, него о домазлуку појединих грађана општинских, онда наплата има да се регулише и врши према чл. 12. закона о непосредном порезу. У овом случају, према поменутој законској одредби и § 465. грађанског судског т ступка, општина не мора да осуђује нарочитом пресудом или решењима оне сопсгвенике, чија етока пасе по општпнској утрини, јер се ту просто разрезани порез општински наплаћује од њих без икакве претходне осуде, пошто, наравно, општински одбор претходно својом одлуком одреди : на коју врсту стоке треба и колико платити, а општински суд пребројавањем ово утврди плаћап.е свакога појединца. Чим неко, по тако утврђеним еписковима, неће драговољно да плати разрезани порез, према њему ће се вршити егзекуција. Наравно, да свима овим еопствеинцпма стоке треба прво саопштити: колико који има да плати, и позвати их, протоколарно, да то учине у остављеном року. Ако ко не дође на позив да му се саопшти распоред пореза, њега ће власт, по реФерату дотичног нзвршиоца узети на одговор и казнити, јер је сваки дужан да дође на позив власти. Опгнтински суд не треба да се осврће на неоправдапе захтеве својих службеннка — извршитеља — него да их упутн да раде онако, како закон наређује, иначе их нагнати на то мерама, које суду стоје на расположсњу. Како они непосредно носе одговорност пред судом за своје поступке, то је општински суд дужан да их увери, да је његова наредба о наплати наслоњена на законске прописе, па онда и они неће са зебњом и страхом приступати овоме послу. П. Суд општине баротпевачке, актом својим Бр. 2202, пита: »Моли се уредништво за објашњење: да ли со и општинске касе убрајају у јавне касе према § 471. грађ. суд. пост. или не; и да ли се може једном касеном дужнику, који дугује општинској каси, узети у попис за наплату касеног дуга остало неиокретно имање, ако дужник има вишо од два плуга земље, нли стоји благодејање за дужнике код општинске касе као и код приватних повериоца.

Моли се уредништво да изволи што пре послати објашњење јер је овом суду потребно знати". — На ово питање одговарамо: У Височајшој уредби од 22. јула 1855. године ВБр. 801, о издавању општинског иовца под интерес, поред осталог, вели се: »нашавши да се не могу јпвни следователно ни општински новци, без довољне безбедности у зајам издавати«. У Внсочајшој уредби од 16. априла 1860. год. ВБр. 1085, вели се: »који по невољи по 200 до 500 гроша из касе општинске узимати морају, п да не би сиромаганија класа људи, почем немамо других Фондова и штедионица, и иожсна била нечовечству зеленаша" итд. Као што се из прве уредбе види, тамо се издавање општинског новца под интерес изједначује са јавним, одпосно државним касама. Како се, пак, из друге уредбе види, тамо се такође претпоставља невољпо стање појединаца, које их је на зајам определио. Према томе, несумњиво бп било, да су и општинске каое изједчачене са јавним касама, и да § 471. грађ. суд. поступка обухвата п њих. Само, наравно, то може бити једино у оним случајевима, где се из саме обвезе о дугу види, да је зајам напрачљен из невоље и под условима и повластицама, које § 471. поменутог закопа чини јавним касама. Где. таквих доказа нема у самој обвези или актима, која су задужењу и обвеЗ|! претходила, ту се општина јавља као свако приватно-правно лице, и прсма томе отпадају и оне повластице, које важе за јавне касе, наравно и код њих кад је дуг учињеп пз нужде.

ЈДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИПНОГ СУДА Одпука опште седнице Касационог суда од 5. октомбра 1911 .№ 12336. Врањском Првостеч. Суду 11. А. тужио је С. А. и тражио да суд пресудом забрани туженом службеност пута поред саме његове—тужиочеве—куће, а досуди му нови службени пут који му оп одобрава на свом кућњем плацу, за то што му прплаз туженога са стоком садањим путем може напети штете и стока направити какву нссрећу са његовим укућанима. Врањски Првостеп. Суд је одбио тужиоца од тражења као неумесног и недоказаног својом пресудом од 29. марта 1911. г. № 6490. коју је нресуду одобрио и Апелациони Суд пресудом од 6. маја 1911. № 25.2. Но по жалбн тужиочевој Касациони Суд примедбама својим од 3. августа 1911. г. № 8539 поништио је нресуду Апелациопог Суда, а са разлога: »Основни принцип, у нитању службеностп садржи се у § 343. грађ. законика по коме службеност на иепокретним добрима није никаква нарочита обавеза већ само доиуштење да неко други на имању има извесно право.