Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 41.

зивао јс свој алиби, али му то ни мало није испало за руком. На претресу се показало, да се не може ни најмање сумњати о његову учешћу у убистви: а, а сем тога иико није могао утврдити, да је Дора икада нмала неког другог љубавника. Обоје оптужених били су осуЈ ; ени на смрт н погубљени. С немачког, М. Ј. П.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО «+. ВИДОКОВИ МЕМОАРИ.

(НАСТАВАК) Домаћин, ма да беше веома узбуђен. ипак је имао мало присебнооти; погпто је двадесет пута отворио уста а не могаше наћи реч успе најзад да пита шта тражимо: Пара! одговори Саламбије, чији глас ми се учини са свим промењен, и узимајући лампу са стола где су играли, једнпм знаком нареди сопственику куће да пође за њим у споредну собу где смо знали да стоје паре и накит. Ми остасмо без свеће, непомични на местима где се ко затекао, и само се чујаше загушено уздисање жена, звек новца и ове речи: још! још ! које је Саламбије с времена на време понављао неким мртвачким гласом. Поеле двадесет минута он се врати са једном црвеном марамом пуном пара; накити беху у џеповима. Да не би ништа заборавио он узе баби и домаћици мин})уше, а сат ономе рођаку. који је изабрао тако згодно време да дође у госте. Отишли смо пошто смо закључали цело друштво да не би слуге, којисувећ одавно поспали били осумњичени за ово разбојништво. »Участвовао сам и у вишо других дела. у којима је било и више тешкоће него у овом о ко.ме сам причао. Било је места где су се укућани противили, или су били сакрилп новац те да би га предали метани су на највеће муке. Обично су им горени табанп усијаним гвожђем; али кад је требало брже радити онда су упорнима чупани покти. Неки од ових н срећника немајући више пара, које су им тражепе, умирали су на мукама. Ето, мој пријатељу, у шта је био ушао један оФицир од честите Фамилије, кога су дванаест година службе, неколико славних успеха н сведоџбе његоних дрјгова окружавале уважењем, које је он престао да заслужује од толнких времена, и који је био на путу пропасти". Ту Вплдје застаде и глава му клону на грудп као притиснута успоменама, алн имена која је он помонуо, била су ми толико иозпата да ме је сад све интересовало. Неколико чаша шампањца повратнше му снагу и он настави овим речима: »Злочинства су се била умножила толико, да сама жандармерија није била у стању да их спречава, н зато установише иокрегне колоне узете из гарнпзона разних вароши. Ти већ помишљаш да је та мера имала дејство супротио ономе које

се од ње очекивало, јер су разбојници. које сам ја извештавао, бежали из оног краја куда сам требао проћи са војском. Ствари су, дакле, ишле само горе. Власт није знала шта више да ради, али је знала да већина разбојника живи у Лиљу и би издана наредба да се најстроже мотри на варошке капије. Ми смо ипак нашли начина да и ову меру учинимо некорисном. Саламбије набави код телала петнаест униформи тринаестог пешачког пука, обуче толико разбојника а ја сам пх у сумрак изводио из вароши као одред који има поверљив задатак. „Ма да сам у овоме успевао ипак сам приметио да су и мене нарочитз пазили. По окотгини пуче глас да има људи преобучених као ловци на коњима пуковник нзгледаше сумња на мене; један од мојих другова би одређен самном паслужбу у покретној колони, коју сам пређе водио сам. Уместо да ми дају наредбе увече као и другим ОФицирима жандармерије, меии су је казнвали у часу поласка. Пајзад ме оитужише доста непосредно да самморао објашњавати селично са пуковником, који мп није крио да се чује да имам везе са разбојницима. Ја сам се прилично бранио и оста на томе; само сам напустио службу у покретним колонама, које развише такву ревност да се разбојници не усућпваху изаћп. »Саламбије. пак, није могао мир >вати тако дуго и удвоји своју смелост у колико су се више препреке око нас умножавале. У једној истој општипи једне ноћи изврши три разбојнигптва. Али сопственици прве наиаднуте куће, пошто су се оолободилн затвора и веза, нададу г ларму. На две миље у около звоњено је на узбуну и за свој спас разбојници имају да захвале само брзнни својихкоња. Враћу Саламбије тако су крвнички гонили да су гонпоцима тек у Вриџу заварали траг. У неком великом селу оии су закупили кола са два коња да иду, тако су рекли, на неколико миља па да се увече врате. Дошав на обалу морску Саламбпје старији удари кочијаша ножем у леђа и овај се претурп на седиште. Они га баце затим у море, надајући се да ће вода однети леш, па продуже пут. Око заласка сунчевог сретну једног човека, сељака, који им назва добро вече. Како они не одговорише човек се приближн и рече: »0, Вандек, зар ме не познајеш?... Ја сам, ЈозеФ" Саламбије му каза даје погодио кола за три дана без кочнјаша. Његов глас, пзглед коња потпуно окупаних у зиоју, које њихов газда не би без сумње иоверно без кочијаша, све то ули неку сумњу питачу. Не говорећидале ниптта он отрча у прно село ндижеузбуну. Седам или осам људи појашу коње и појуре за колима, која у брзо примете да иду доста полако. Пожуре више и стигну их... али кола беху празна... Нашав се тако изиграни онп узеше кола, одведоше их у општину г где се реше да преноће. Тек што су били сели за сто чу се велика ларма: довели су код председника два путника оптужена за убисгво неког човека кога су рибари нашли убијеног на морској обали. Кад стигоше ЈозеФ познаде људе које је видео на колима која су

оставили пошто коњи нису више могли ићи. То су била доиста браћа Саламбије, који изгледаху да их је мало суочење са Јозефом збунило. Њихова идентичност би одмах утврђена. Због сумње да су они може бити чланови какве разбојничке дружине пренеше их у Лиљ, где су их такође познали кад су стигли у »Мали Хотел". „Ту Саламбије старији, преварен од полицијских органа, проказа све своје другове, казу^јући где се и како могу похватати. По његовим упуствима четрдесет и три личности обојега пола су ухваћене, а међу њима били су и Лемер и његова жена. У исто време издата је наредба да и мене затворе. Извештен о томе од једног жандармеријског наредника. коме сам учинио достадобра, могао сам утећи и доћи у Париз, где сам има већ десет дана. Кад сам те срео тражио сам стан једне моје старе познанице, која ме, мислио сам, може сигурно сакркти или научити како да пре^ем у иностранство, али сад сам спокојан пошто сам нашао тебе, Видоче". Дванаеста глава. Нема сумње да ми је поверење, које ми је указао Вилдје, ласкало, али сам ипак сматрао његово друштво као врло опасно, и кад ме је питао о начнну како живим и где живим ја сам му испричао једну »историју". Због свега тога избегао сам да се састанем о њим сутра дан кад ме је на саотанак позвао, јеп то би значило да и ја пропаднем а њему да не користим. Кад сам се с њим у једанаест сати у вече растао, ја сам прошетао сам неколико пута, па сам ушао у каФану из бојазни да ме полициски агенти не прате. Мој господар, који је био легао, разбуди ме сутра дан пре дана да ми каже да треба одмах да идемо у Ножан-Ротру, одакле смо опет требали отићи на његово имање у околини ове вароши. Путовали смо четири дана. У његовој Фамилији примише ме као вредног и марљивог момка, али ипак нисам налуштао мисао да се вратим кући одакле нисам добијао ни вестп ни пара. Кад смо се вратили у Париз где смо догнали стоку, известим мога госиодара о мојој жељи п он мс са жаљењем огпустп. Пошав од њега свратпм у једну каФану на пијаци Шатре, да причекам носача који ми је носио ствари, узмем прве новине, које ми дођоше под руку, и прво што ми паде у очи био је чланак о хапшењу Вилдјевом. Он се није предао пре док није убио два агента, који су имали задатак да се у г вере да ли је баш он, и том приликом и сам је тешко рањен. После два месеца погубљен је у Бриџу, последњи од седамнаест његових саучесника; он је гледао како падају њихове главе а није проговорио ни речи. Сматрао сам за срећу што сам се од мога газде одвојио, јер остајући са њим морао бих два пута месечно долазити у Париз, а политичка полиција противу завереника и иностраних агената беше се развила и узела енергију, која би ми била кобнија у толико више, у колико су марљивије надзираване све личнооти