Полицијски гласник

ВРОЈ 12.

110Л11II.II.)СКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 91.

„Јесте, ти си храбар, то су они зналн; зато сам ја требада да те одведем. зато они ишчекуј/ испод твоје ложе на тренутак...® Оиа није могла даљо. Улазна портијера отвори се, Један ииерот јурну иа њу и запуши јој уста. „Подла издајице!" Али со ђаволета отр>ке. „Немој ме узалуд ружити — хо!.у све да му издам — како у нозоришту хоћете да изазовете панику, па онда да јурнето у његову ложу н да маркизи опљачкате њен бриљантски накит — Се.чп Мапа!" Она узвикну и паде доле. Ја тргох партијору. Када сам ступио у камерино са оба стражара, који су дотрчали на мој сигнал, маркиз је био оборно на земљу пијерота и савладао га. У руци је држао крвав стилет, који му јо отео. У борби пиероту је била спала маска. „Бараба!® вигшух ужаснуто. „Везујте га!" Цео тај узбудљив догађај био је доло само од неколико тренутака. Ђаволета јс лежала на поду и јечала. Кад ме је угл дала, покушала је, потпомогнута од маркиза, да се мало подигне. „Ја сам смртно погођена, мени нема више помоћи (( , јецалаје она. „Брзо ка ложама, господино комесаре, тамо пиероти спремају нешто страшно. Похитајте, да не умрем узалуд (( . Њен скрушен, пуи страха поглод говорио ми је убедљивије него све речи. Предавши остало овде својим агентима, ја појурим у позоришну дворану. Тамо се била подигла права вика. Да ли сам сасвим касно стигао? У средини тискале су се маске. Тамо је један пиорот био наместио на наслон од ложа једну лутку од сламо, у природаој величини, одевену као и он и представљао је, као да се с њоме ватрено препире. Ја сам знао, да јо на југу била омиљена шала, да се таква лутка наједанпут баци са вис-оке галерије у партер међу играче. На први поглед увидео сам, да је тамо претила опасност. Са неколико скокова ја сам се нашао у непосредној близини тога места и растеривао сам маско у страну. Али и поред тога изгледало је као да .је све касно. Пиерот је таман хтео, да учини послодњи кобни хитац са лутком, кад се за њим појави један други пиерот, који отрже лутку са наслона и брзо згази један запаљен гајтан, који је вирио из луткиних преију. У истом тренутху он шчепа изненађеног пиерота и намаче му лисице на руке, па га предаде једном полициском агенту, који је тако ис.то био дотрчао. Затим он натовари лутку од сламе на своје раме, дошану ми речи „црножуто-камерино", па за тим отрча одатле са својим теретом, вичући са осталим маскама уобичајено : »С1ао! СЈао! (( То је учииило, да присутни нису могли објаснити догађај, већ су га сматрали као неку нову карневалску шалу. Ја сам дознао у .чему је била ства)> ток у инспекционој соби, где ме је Тревини очекивао са лутком. »Ми смо избегли једну велику опасиост (( саопшти ми он задихано, ,,у прсима ове лутке палааи ее скрпвена једна

добро нануњена петарда. Замислите, каква бп паника била, да је план успео, па да је петарда пукла у сред дворапе међу играчнма. Викнуло би се: ватра! па онда с.милуј се Боже дупко пуиом позоришту. При самој помисли на то мене подиђоше жмарци. Ја паредих Тревиниу, да нанш оргапн одмах поседну све излазе из позоришта и да се сви пиероти са црним кокардама похапсе. По том опет пожурих у камерино бр. 11, где сам већ з|фекао инспекционог лекара са маркизом. »Несрећник је добро погодио, дубок убод у лево плућно крило, који је одмах произвео девојчину смрт. Овде је била свака помоћ касна!® рапортирао је суво лекар. Маркнз је међутим стајао ту блед, скрштених руку, а његов укочени поглед немо је почивао на белој бисти ђаволетииој, преко које се пружала једна широка црвена гхруга, која јо лпчила на нску пстргиуту свилену траку. * * * Овај трагичан догађај остао јо непримећен у великој кући. Када су наскоро затим два иослужитеља сносила низ једне побочне степенице ђаволетпн леш, покривен једним огртачем, ради преноса у капелу, наишла је иа то једна трупа веселих маска, које су мислиле, да се то износи она лутка од сламе. в Ессо 1а 1ити1аноие с1е1 сагпеуа!е! Ено сарањују карневал! Сће ооттесПа! С1ао тавсћега, с1ао! (( смејале су се оне јурећи даље у вртлог весеља н . карневалских аадовољстава. Музика је свирала неку веселу полку и маске су сијале од задовољства и радости, а нису ни слутиле, да су оне мало час играле на једном вулкану, и да их је од ужасне ерупције тога вулкана спасло овојом крвљу то сирото створење, чијем се изношењу оне с.меју. Роуега В1ауо1е1;1;а! Сће соттесПа! Да, каква трагикомедија живота! С немачког ВД, Ј. П. ,. 1>; ј ;<3 . ч ВИДОКОВЖ ЖЕЖОАРИ (НАСТАВАк) Г. Бутроа изговори још доста мисли ове вредности, а после тога нам каза како јо његов подрум врло добро сортиран и да нам цео отоји на расположењу. в П1то сл тиче јола, и акоје доцкан, нека ваше господство само изда натого, биће одмах све готово.® ДиФаји затражи бордовца и ватре ма да је било доста топло. Донеше вина; пет шест великих цепаница бацише на огњиште и поставитие богату трпезу : хладна печеиа пилетина заузимаше средину стола и представљаше много за један оброк на брзу руку спремљен и ако је се рачунало на велики апетит. Дифаји је желео да има свега, а и г. Ботроа знајући да ће бити добро плаћен, био је његовог мишљења. Тереза и њена сестра јеђаху живо, а ни ја нисам бпо рђавије расположен.

Док сам ја секао пилећину ДиФаји густираше вино. Особито! Особито! говораше он испитујући га као познвалац вина; затим га стаде пити великом чашом и, ми смо управо тек почели јести, а њега савлада сан, заспа у столици и готово све до подне је хркао као какав праведник. Тад се разбуди. »Дођавола! рече, ала је хладно; гдо сам ја то? Да неће случајно да се мрзне ? Ја сам сав не знам како... (( — А, његов је хлеб већ пола печен, речо Паулина. Он је готов, изусти Тереза отварајући своју кутију од шкољке у којој јо био бурмут; мало бурмута мој стари то ће вас разбистрити. ДиФаји узе мало. Да поменем овом приликом, што сам заборавио рећи, да је Паулинина сестра била прешла тридесету и да се по овој једној околности, што је шмркала бурмут као неки чича, можо закључити да није била у цнету младости. Како му драго тек ДиФаји-у је била добра. в Ја волим малу, рокао бн он; то је девојка! (( — Ништа ми ниси казао ново, одговара му Тереза; чнм у луци има чамац ја не пропуштам ниједиа кола да не видим и чикам да ми и јодан морнар може казати. нешто више него што сам; кад човек зна претварати се . . . Дете говори истииу, прихвати ДиФаји; ја је волим јер је слободна и на"ћи ћу јој једно место. — А, а, једно место повика Паулина смејући се, затимрече мени: а ти, хоћеш ли ти мени наћи какво место? Разговор је текао у овом правцу док чусмо да од пристаништа долази гомила људи који су идући правили велику ларму. Живео капетан Полет ! Жпвео капетан! викали су. Ускоро та се гомила устави пред хотелом. „Оче Бутроа, оче Бутроа (( , викали су сви заједно и непрестано. Једни дрмаху врата, други луиаху алком, трећи звоњаху, а четврти се бацаху камењом кроз прозорче. На ову вику ја уздрхтах, иомислио сам да ће наше склониште бити олет узнемирено, а ни Паулина ни њена сестра не беху спокојније. Најзад је неко журно сишаб и отворио врата; изгдедало је као да су она била устава која сад попусти и као бујица појури једна мошавина раз.них гласова у којима нисмо ништа разумели. „Пјере, Поле, Жени, Елиза, сви, жено, устајте! Ах, Боже, они спавају као мртви®. Рекло би се да је се у кући појавила ватра; затим смо чули да се отварају и затварају врата; једно тутњење, у опште једна непојмљива галама: чује се нека служавка како се жали на безочне речи, одјекује гласовит смех, Флаше се куцају; тањири, чиније, чаше, пагло превртани утркивали су се у овом дар-мару; сребро је звечало; од псовки енглеских и Француских, које су падале са свију страна, трештао је ваздух. »Земљаче, рече ми ДиФаји, то је расположењо! Шта ли су добили ти пси? Шта ли су добили ? Да нису упљачкали гипанске лађе које носе злато и сребро из Америке ? ДиФаји се мучаше да нађе разлог овом расположењу, али се нс могаше никако досетити, у том Бутроа пун задовољства уђе да иште ватре. в Ви и не знате рече