Полицијски гласник

СТРАТТА 92.

НОЛИЦИЛСКИ ГЛАСИИК

БРОЛ 12.

нам он, »Рсванш" је дошао у луку. Наш Иолет још лудује: тај нма срећу .. . једна пљачка од три милиона". — Три милиона! узвикну Дифаји, а ја нисам био ту! — Кажи ссстро : три мнлиона! прихвати Паулина скачући као јаре. — Три милиона, поновп Тереза. Боже, како сам задовољна! хајдмо да видимо! — Што су ти жене! рече ДиФаји; интерес пре свега. Бринитс боље о вашој матери која је -у овом тренутку може бити у хладовини. — Мајка Томас, та баба!.. — Ла се не усуђујем да поновим оно што за њу речс Тереза. — Тоједивно од једне ћерке! зтрнметп Бутроа; твоји родитељл сматраће за част да живе дуго. — Но могу да се начудим; три милиона! говораше Дифаји. Причајте нам, чича Бутроа .... Наш домаћин се извини да пома времсна. — У осталом ја и не знам, додаде он, а и журим се . . . Ларма се продужаваше; учини ми се да ређају столице. а један трснутак после, по ћутању које наста, познао сам да једу. Било је всроватно да ће ово ћутањо да траје нсколико часова и ја предложим друштву да полежемо опет; сви присташс и лсгосмо по други пут, а како је скоро тробало да сване, да нас не би светлост узнсмиравала у накнађивању изгубљеног времена, спустисмо завосо . . . Читалац, нећо иримити за зл.о што завеса, која је имала нама да продужи ову бурну иоћ, крије испред његових очију тајности пира комо ћо у брзо сазнати свршотак. Сво што могу рећи то је, да смо се пробудили много про но што сам мислио; морнари једу брзо а пију дуго. Песме од којих су со тресли прозори сваки час су прекидале наше спавање; четрдосот разних промуклих гласова понављали су у хору припев у познатој неоми Но1апс1. в Вез трага са таквим певачима! дрекиу ДиФаји; таман сам најлепше сањао . . . био сам у Тулону ; јеси ли ти, земљаче, био кад тамо ? — Одговорим му да познајем Тулон, али да но видим какве везе има измс^у лепог сна и ово вароши. — ... као робијаш сам, па сам утекао. ДиФаји примети да признање овог његовог сна чини на моне страшан утисак, што ја нисам могао прикрити. — Ех, а шта ти је, земљаче ? то је само сан што ти причам, и, после, ја сам утекао, а то је, миолим, добар сан за робијаша. . .. па сам после као ушао у гусаре и пмао сам злата колико сам тежак. Ма да нисам никад био сујсвсран ипак признајем да сам сан ДиФаји-ов сматрао као предсказање моје будућности, сматрао сам као да небо тим определ^ује моју судбину. Па ипак говорио сам у себи: ја ни досад нисам заслуживао да се небо о мени брине, а тако исто нисам ни видео да се брине. Одмах сам ночео мислити друго: да стари поднародник не приговара мени што ? Та ме мисао забрину. ДиФаји примети да сам наједанпут постао туробнији него иначе. — Шта ти је, земљачо, речо он, тужан си као ... — Да ти није случајно продао пасуљ који се не кува? рече ми Паудина повукав ме нагло за рукав као да

би мо тргла из размишљања. — Да није бљутав ? додадо Тереза. — Тгутите ви, заиоведи ДиФаји; говорићстс кад вам се дозволи, а сад спавајте; спавајте, робови, понови оп, и но устајте, а ми ћемо се брзо вратити. У исто времо он ми дадс зиак да поТ ј С м за њим; пристаием и он мо одведе у једну ниску салу где боху капетан Полет и његови л>уди, већина пијана од одушевљења и од вина. Чим се ми иојавиомо, повикашо сви у јодан глас: ДиФаји! ДиФаји! Част и поштовање ! рЖе Полет, а затим иудсћи мом другу стодицу до собе: седи, друже, имамо разлога роћи да је Провиђење милостиво. Бутро-а, викаше он, Бутроа, вина! Нсма више оскудевања, говораше он стежући руку ДиФаји -у. Полет ме погледа и не скидаше очију с мене. „Изгледаш ми попознат, рече ми, мора да си био на лађи?" Одговорио сам му да сам био на лађи „Барас", али да не бих рекао да сам њега ма кад видео. — Ништа, ми ћемо сс упознати, а изгледаш ми добро псето; псето за све, како се каже. Еј ви, зар нема овај изглед доброг нса? Ла волим л,уде који имају такав изглед. Седи овдо с десне странс. Гле рукс, ово су плећа! Овај плавушан ирославиће понова »Енглсског Рибара". Довршујући ове речи ТТолет ми метну његову црвену капу. в Па не стоји му ружно, речс он са гшкардиским нагласком у коме имађаше много наклоности. Одмах сам приметио да се капетаи не би љутио -кад би ме могао убројити у своје љу/де. ДиФаји, да искористи прилику, позва ме да ми да онај добар савет, који ми бешо обећао. Би уговорено да пристанем и да ме сутра представе сопотвенику брода г. Шонснару, који ће ми дати мало пара унапред. Ннјс иотребпо да кажем да су мс нови другови частили; капетан им отвори у хотелу кредит од хиљаду талира, а многи међу њима имали су уштеђевине и наста једно расположење какво ја још не бех видео. Ништа није било скупо ни ретко за гусаре. Г. Бутроа да би их задовољио био јо принуђен набављати по вароши и из околине; најзад је нема сумње и поштом тражио намирнице за ову раскошну гозбу, која је имала трајати вишо дана. Почели смо у понедељак а мој друг не истрезни се ни у идућу недољу. Што с.е тиче мене, за моју главу одговарао је стомак те нисам имао никакве иепријатности. ДиФаји беше заборавио обећање које смо били дали нашим дамама, ја га на то подсетим п остављајући за тренутак друштво одем к њнма верујући тврдо да су оне неопокојне што нас није било за толико. Паулина беше сама, а њена сестра била је отишла да се обавести шта је било са њиховом мајком, али се и она врати скоро. — Ах, несрећне ли смо! рече Тереза. бацајући се на кревет као очајна. — Шта је било ? упитам. Пропали смо, одговори она кроз плач; двојицу су однели у болницу, сломњена им ребра, и један ноћни стражар је повређен. Командат је наредио те нам јо кућа затворена. Шта ћо од нас бити?

гдо да нађемо склониште? — Склониште? рекох ја; ви ћото га паћи увок али где јо мати ? Тереза ми каза да је мати нрво одведсна у бувару, па после у варошки затвор п да је се чуло да одатло нећо бити лако пуштена. (НЛСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учпњона су нам ова питања: I Суд општино клеповачке, у срезу крајинском, актом својим Бр. 267, пита: »Нољски чувар ове општине, писменом доставом под 14. септембра пр. год. Бр. 1327, представио је суду овом : да су Ж. II. и Ц. М., зем. из Тамнича, чувајући своје волове у мосту зв. Л., поред њиве Н. М. украли 55 корена и 6 ком. лудајки, те овим хранили своје вОлове. Оштећени Н. М. овд. подигао јо тужбу код овога суда 16. септ. пр. го'д. Бр. 1328, којом тужи Ж. II. и Ц. М. из Т. и тражио накнаду оштете но процени вештачкој у 30 динара. Вештаке јо суд на вредност покрађе заклео. Суд јо овај, пресудом својом од 13. децембра 1911. год. Бр. 1328, казнио Ж. II. и Ц. М. за дело крађе плодова по нропису § 391. кр. закона са по 5 дана затвора, а родитеље штеточинаца Ж. II. и М. М. на солидарно плаћање накиаде покрађе 30 дин. и остало осудне трошкове. Родитељи ових Ж. П. и М. М. нису саслушавани о овоме , долу, већ су на доставу пољ. чувара као потпун доказ чл. 15. зак. о чувању пољ. имлања осуђени. на плаћањо као одговорни за својс сипове чл. 8. зак. о чув. пољ. имања. Пресуду своју суд је кажњепом Ж. II. и Ц. М. саопштио на потписо исте, њиховим родитељима Ж. П. и М. М. у препису иресуде преко суда општ. Т. гди они стално живе. Осуђени Ж. II. и Ц. М. на затвор изјавили су благовремено незадовољство, а осуђени родитсљи ових на нлаћање оштете Ж. П. и М. М. нису се никако жалили. Првост. негот. суд рсшењем својим од 9. Фебр. 1912. год. № 2888, поништио је нресуду овога суда Бр. 1328, са разлога: што је овај суд наслањао своју пресуду на закои о чувању пољ. имања и његовс прописо, што је чувар поља узет као доказ, а одговорност за штету пренета на родитеље оптужених чл. 8. пом. зак. међутим унет јо и § 391. кр. закона и осуда према томе изашла смешана што су учиниоци кажњени затвором по полициској уредби а плаћање штете пало на њихове родитеље, по закону о чувању пољ. имања. Суд моли уредништво за објашњење: 1. По коме се законском основу другом могу казнити крадљивци на пољ. имању ухваћени, кад се по предњој одлуци првост. суда, пресуда не може наслањати на пропис из § 391. кр. закона