Полицијски гласник

ВР.ОЈ 43.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 343.

јављају у нослу, а сво неприлике, којих сам био сводок, инучиле су .ме да сам себн прописао нравило : како да радим те да моја служба буде сталнија пого мојих претходника. У првој књнзи олих мемоара ја сам говорио о Јеврсииу КаФре, под чнју сам команду био стављен кад сам прнмљсн у полицију. КаФре је био тад јсдини плаћен агонт. Чим сам му био прпдодат оп је одмах помишљао како ћо да мс со отросе; правио сам се да ие видим њсгову намеру, и док је он спромао да ме упропасти, ја сам смишљао како да изиграм њогово планово. Имао сам страшпог нротивпика. КаФре је био препроден. Кад сам га ја упознао сматран је као најстарији крадљпвац. Почео јо још у осмој години а у осамнаестој је тучон на мацке и жигосан на »Старом Тргу« у Рујан\-. 1Бсгова мати, која је била л.убазница чувонога Фламбера, шофа полицмје у тој вароши, покушала јо тад да га спасе, али, и ако је била најлепша Јеврејка у то времо, суд со није омиловао на њепе дражи; и ако је била дошла личио није успела да троно КаФреоле судије. Ка.фро је био крив и бн протеран. Међутим он нијо излазио из Француске, и кад букну револуција ннје окловао да своју делатност развијс у једној разбојничкој дружини у којој је имао имо Кај. Као и већина крадљнваца и Кафре је усавршио своје Знањо у затворима; био је ностао униворзалан, а то ћо рећи да није било врсто лоповлука у којој ои није важио као мајстор. Тако исто, иротивио обичају, ои није бирао ништа особпто; био је човек од и/рилике, њему јо све било добро почев од убиства до обичне прсваре. Том општом способношћу и разноврсношћу средстава усиео је да стекне мали иметак. Имао је, што кажу крова над главом, и могао јо живети а да не ради, али људи његове сорте су подузетни, п ма да је у нолицнји био доста добро плаћен ипак није простајао да те приходе увећава и иедозвољоним приходнма, а то све чипило је те је био у своме кварту (тада кварт Мартен) врло цењен и називали су га капетаном иароднс гарде. Кафро је со бојао да га не истиснем са положаја, али матори лисац није био доиољно иешт да ту своју бојазан од мспе сакрије; ја сам га мотрио и гпгје прошло много ла сам увидео да ои спрема да мо увуче у једну клопку. Правио сам се да то не видим н он је се већ у себи радовао сВо.јо.ј пободи, али, кад је баш хтео да мене ухвати, сам је упао у своје сопствено мреже, тс га ухапсише на осам мосецн. Чувао сам се добро да КаФре не дозна да сумњам на његово неверство, а п он ,је- своју мржњу прома мени крпо тако добро да јо пагледало да ,смо иајбољп пријатељи на свету. Иа такав исти начпн живео сам и са још неколико крадљнваца та.јних агоната са којима сам се упозиаб за време затвора. Они су ме свп свссрдно мрз -лп, је[) су билп сигурни , да ће, н ако смо правили пријатељска . лица, извући дебљи крај. Тако, Гуиил,

Св. Ђорђе у савати, 1 ) ■ био је први међу онима који ми досађиваху својом присношћу; стално уз мене он је имао задатак да мо наведе, али ни он није био ни срећнији ни вештији од КаФре-а. Компер, Маниган, Корвет, Бутеј и Лелутр покушавали су такође да ме закаче како, али ме, захвал.ујући саветима г. Ханриа, нису могли преваритн. Кад је пзашао из затвора Кафре не одустајаше од намсре да ме осрамоти и договори се са Маниганом и Компером, да мо наведу да будом осуђен, али, зато што је први пут насео, знао сам да ће прибећи сведоцима и зато сам стално био на опрезу. Очекивао сам га, дакло, спреман, и једнога дана кад је у цркви Сен-Ром, због неке верске свечаности било много света, он ми рече да јо добио налог да тамо идо са мпом. „Повешћу још, роче ми, пријатеље Компера и Манигана, јављено ми је да у Паризу има много страних крадљиг.аца те ће нам опи показати оне које буду познали". Поведито кога хоћоте, одговорим му и пођемо. Кад смо тамо стигли било је врло мпого света. Служба је захтевала да не будомо сви заједпо на једном месту; Мантан и КаФре иђаху иапред. Наједанпут, тамо где су они били, приметим да јо светина пригњечила једног старца. Притеран уз један стуб сироти човек ие знађаше где му је глава; није викао из обзира прома светом месту, али сав његов лик бешо узрујан; његова порика бешо у нереду, ного му но додириваху земљу, шегпир, за којим је гледао са примстним страхом, одскакиваше са рамена на рамена час удаљавајући се час прнмичући со, али стално одмицаше. »Господо, молим вас к , било су једине речп које је изговарао некако тужно; »ја вас молим", и држећи у једној руци штап са златном дршком а у другој табакеру и мараму, он диже руке у вис као да би хтео да со издигне изнад оних што га окружаваху. Разумео сам да су му украли сат, али шта могу да радим? Јасам далоко од њега, а ако баш и јавим бићо доцкан, а после, зар КаФро н је сведок и приређивач свега овога? Ако ! он не кажо ништа, без сумње има разлога да ћути. Ћутао сам, дакле, да впдим шта ће даље бити; и за време од два сата, докло је трајала служба, имао сам прилике да видим пет или шеот оваквнх удешених пригњечења, у којима сам увек видео и КаФре-а и Манигана. Маниган, који је данас у казнсном заводу у Бресту, где издржава дванаест година робије, био јс у ово времо један од најпреиреденијих лупежа у престоници; он је се одлнковао у преручпвању новца из туђих џепова у своје; то је за њега био пајобпчнији посао и вргиио га јс са певероватном брзином. Овај посао у цркви Сон-Ром није му био баш тако приносан, али ипак, не рачунајући старчев сат, он .је придигао две кесе и неколико друг.их ствари мање вредпости. Кад сс свршн служба одосмо у једну каФану да ручамо; нимало се није штсдело, пило со богато и при крају ручка

Ј ) Борба помоћу ноге. Пр.

онп мп поверише оно што со није могло сак.рити: поменушо само кесо у којима је нађено сто седамдеоет нет Франака у звечећем новцу. Кад платише трошак оста сто Франака од којих мени на дсо дадошо двадесет, препоручујући ми, да никомс не казујем. Иошто на новцу нома имена чиј је помислио сам да нема разлога да не примим. Оии еу били веома радоснн што су ме тако ослободили, и испразнисмо две Флашо бшског впна у част мога почотка: Нису говорили ништа о оату, а ја оиот нисам рокао ни речи, да не би нзгледало да знам више ного што они желе, али сам напрогао и очи и уши и ускоро сам био иачисто да јс сат код Кафре-а. Јасетад направим пијан и под пзговором да ћу да Изађом због нужде зовием келпера да ми иокаже место које ми је требало. Овај мо одведе, и чим сам био сам напишем овакво писмо: в Кафро и Маниган украли су јодан сат у цркви Сен-Ром. Кроз један сат, ако но промено намеру, онн ће проћи преко трга Св. Јован. Кафре носи покрађу ®. Спђо.м журно и, док су КаФре и њогови друговн мислили да још вршпм нужду, био сам већ на улици и пошљем јодпог гласника г. Ханриу. Вратпм се одмах; моје одсуство нијо било дуго; кад сам со вратио био сам задувап и црвон као рак. Упиташе ме да ли мп је сад лакше. — 0, дабоме, промрмљам ја готово падајући на сто. — Пази ! рече ми Маниган. — Види он добро, примоти Кафре. — Да није пијан? прихвати Комиор, а? али чист ваздух ћо га повратити. НаредИше да ми со донесе чаша зашећерене воде ... »воде, воде ми дајто"... иовичем и сам. — Ево, држ', то ћо ти чинити добро. — Мислиш?... Иружим руку и у место да узмем чашу ја јо проврнем те се разби. Затпм опсујом безобразио, пијаначки, и то развесели друштво. Кад ми се учинило да јо г. Ханри примио моју поруку и продузео шта треба, ја се станем трсзнити. Враћајући се са задовољством сам приметио да наш пут није промењоп ; ми се доиста упутисмо ка тргу ( в. Јовап ; ту боше једна стражара. Чим сам издалека прпметио војнике да седе нред вратима, у толико сам више веровао да су они ту због моје поруко, а нарочито гпто сам иза њих видео инсиектора Менажо. Кад ми наиђосмо, они нас учтиво ухватише за мигпицо и позваше нас да уђемо у стражару. КаФре ннје могао да разуме шта то значи; он јо мислио да су војници у заблудп. Помисли да протествује, али га војници позванте па покорност и ускоро затим морао јо дозволитп да га претросу. Прво претресоше мене. по нађоше нигпта; дође затим род на КаФре-а, њему бепго непријатно; најзад кобни сат нађе се код њега. КаФре је бпо мало збуњен, али у тронутку кад су га ггсаптивали, а нарочито кад јо чуо да комосар каже своме секретару : иишитв, један сат окиКен драгим камењем, он поблодо гг погледа мене. Да ли јо сумњао штогод ?