Полицијски гласник

СТРАНА 12.

ност који од кирајџија на себе примио" (§ 330 а1. 2). (2) ,,3а чистоћу, вели се у а1. 3 § 330, што се по себи разуме, испред оних кућа или зграда, у којима нико не седи, као и за чистоћу нразних плацева одговара господар истих". 2° Виност није потребна. В. I 1 б. III. Истуи из § 332. к. з. — ,,Да се казни, вели се у овом §-у, у новцу од једног до двадесет талира или затвором до петнаост дана сваки, ко, осим лекара, кравље богиње на децу калами или с каламљене деце маторију узима". а) Радња се састоји дакле у каламљењу крављих богиња на деци или у узимању материје с каламљене деце од стране лица, које није лекар. Под ,,лекаром', зе разуме лице, које има одобрење за упражњавање лекарске праксе. б) Кривац. В. I 1 б. IV. Истуии из § 333 к. з. — ,,Да се казни, вели се у овом §-у, новчано од три цванцика до три талира или затвором од једног до три дана: 1. Ко зелено воћ.е или бостан продаје". а) Радња се састоји дакле у иродаји незрелог воћа или бостана. 1° Од радњи оту1 ( ења само је дакле продаја инкриминисана. Размена, поклон и т. д. не спадају према томе овде. 2° Продаја незрелог поврћа не спада дакле овде. б) Кривац. В. I 1 б. в) Казна. — Поред казне прописано је и то, да се незрело воће и бостан имају одузети и бацити, и да нродавац има вратити новац узет за продато незрсло воће и бостан (§ 333 а1. 2 ст. 2). 2. Млекари, који у млеко воду еипају". а) Радња се састоји дакле у насииању воде у млеко од стране млекара. Вез значаја је количина насуте воде. б) Кривац. В. I 1 б. в) Казна. — Поред казне прописано је и то, да се млеко има просути, и да продавац има вратити новац узет за продато млеко (§ 333 а1. 2 ст. 2).

ПРЕКОРАЧЕЊЕ (ЕХСЕ5) ГРАНИЦЕ НУЖНЕ ОДБРАНЕ КАО КАЗНИМО ДЕЛО УЧИЊЕНО НЗ НЕХАТА

(СВРШЕТАК) Да је пак ово дело учинио у прекорачењу нужне одбране, у тренутку кад јо опасност по његов живот од напада погинулог Животе и његовог брата Гене била престала, утврђује се тиме што је, за време туче и гужве кад је оптуженог Благоја хтео понова ударити брат убијенога Гена, замахнувши столицом, стао између Гене и брата му погинулог Животе с једне, п оптуженог Благоја с друге стране, сведок Јанићије Илић у намери да их развади. Али како се Гени који јс замахнуо столицом на оптуженог Вла-

гоја према сведоџби сведока: Јанићија Илића и Животе Марковића приближио и погинули Живота, оптужени је Благоје могао држати да сведок Јанићије пошто су њих двојица нападачи, неће бити у стању да их задржи и њега одбрани, те је из препасти и страха границе нужне одбране прекорачио и Животу ударио ножем и убио, — § 54. II од. каз. зак. јер су га мало пре тога обојица тукли и повредили по глави, Према овоме, налазоћи да није правилна квалиФикација дела онаква какву је дао први суд, Апелациони Суд налази: да овде постоји дело хотичног убиства без предумишљаја из I од. § 156. кр. зак. но, да се према оптуженом Благоју, пошто је ово дело убиства извршио у прекорачењу граница нужне одбране, има да лримени пропис § 54. III одељак крив. зак. и на основу тога законског прописа казна се оптуженом Б тагоју има одмерити по § 158. каз. зак. с обзиром на признате му олакшавне околности добро владањо и признање. — т. 4. и 7. § 51. кр. зак. Са ових разлога Апелациони Суд осудио је опт. Благоја на једну годину дана затвора и на плаћање трошкова. Касациони Суд примедбама од 10. септембра т. г. № 10.706 поништио је ову пресуду Апелационог Суда: »Кад је Апелациони Суд, исправљајући иресуду првостепеног суда у погледу квалиФикације дела, нашао да у овоме конкретном случају стоји дело хотичног убиства без предумишљаја, но с прекорачењем границе нужне одбране, и да се прома томе опт. Благоју има одмерити казна с погледом на § 54. III од. каз. зак. онда је Аполациони Суд био дужан, да наведе и разлоге са којих налази да оптуженог треба осудити на казну, пошто је прекорачење нужне одбране, гхо завршном ставу другог одељка § 54. каз. зак. некажњиво ако је оптужени »само из препасти, страха или плашње границо нужне одбране прекорачио и више учинио него што је_ за одбрану нужно било®, а према пропису III одољка истог §-а казни се изЈзетно, а то ја- само онда кад суд нађе да му такво прекорачење треба према утврђеном стању приписати у кривицу као неиажњу. Сем тога Апелациони Суд је погрешно у диспозитиву своје пресуде навео, да со оптужени за дело »нехатног*- убиства казни, јер- со у III од. § 54. каз. зак. само суд овлашћује да и за хотична убиства, учињена под тамо наведеним усдовима, може кривца казнити оном казном која је прописана за дела учињена из нехата по § § 158. и 180. кр. зак. <( . Апелациони Суд усвојио јо ове примедбе Касационог Суда и, допунивши разлоге прве своје преоуде са којих уписујо ово прекорачење нужне одбране оптуженоме као непажњу, јор је из препасти учинио вишо него што је за одбрану требало, на основу III од. § 54. каз. зак. осудио оптуженог као за дело учињено из нехата по § 158. каз. зак. на једну годину дана затвора. Као што се види из изложенога, прекорачење границе праведне нужне од-

бране из »препасти, страха или плашње", ио иравилу је некажњиво, но, по изузетку, може се казнити као казнимо дело учињено из нехата (III а1. § 54.) само је суд дужан у случају кажњења да одлуку о томе мотивише. Овај захтов, који је јасно изражен у поменутим примедбама Касационог Суда, оправданје. Праведна нужна одбрана је специјално извињење кривичности агента, које брише криминалитет радње и удаљује примену сваке казне. Како закон извињава од казне и сам ексцес нужне одбране »само ако је из препасти, страха или плашњв", то је умесан захтев да се у случају кажњења истог осуда за ово прекорачење, која се чини на основу III а1. § 54. к. з. мора мотивисати. Дру| о питање, које је овде додирнуто, тиче се саме природе ових дела, која су учињона у праведној нужној одбрани са прекорачењем границе нужне одбране, или управо природе овога сксцеса из преиасти, страха или плашње. И ако закон прописује да се ово прекорачење нужне обране може по околностима казнити као казнимо дело учињено из нехата по § § 158. и 180. к. з. из тога не следује да дело, којеје извршено под оваквим околностима, модиФикује своју праву природу хотичног кривичног дела. Праведној нужној одбрани има места само код хотичних кривичних дела, дакле кад је неко хтејући учинио какво кривично дело, да би противзакони наиад на свој или другога живот, слободу или имање одбио, а не и код нехотичних дела, која се врше из непажње и где је кривац учинио какво дело нехтејући. Казнима дела учињена у прекорачењу нужне одбране само су упоређена оним делима, која се из нехата догоде, те је с тога и казна прописана по закоиу, који о тнм нехатним делима говори, — а никако од туда не следује захтев, да нападнути, прекорачивши у одбрани границе, није имао намере да изврши дело. Код прекорачења границе нужне одбране за дела, која би по себи кажњнва била најстрожом казном, ова се јако ублажује не зато што се претпоставља нехотичност оптуженикова, већ с тога, што запон води рачуна о приликама, којо су оптуженога у то стање довело, да је морао, бранећи се, и неко зло нападачу причинити. Закон дакле претпоставља у таквом случају право на страни оптуженога, јер ту долази у судар право његово са неправом нападачевим, па за то и има обзира наспрам нападиутог. О хотичности или нехотичности нападнутог тада се не води рачуна, јер све што овај чини сматра се да чини хтојући и заштићен правом својим. Ово оправдање код прекорачења границе нужне одбране није потпунце, као код нужне одбране без прекорачења границе, само зато, што се према приликама у којима је оптужени био, узима, да је бранећи се, више зла учинио, но што је требало да противника савлада, а не што би се имало призроња нанехатност оптуженога. Отуда следује да примена трећег одељка § 54. каз. зак. није условљена нехатом кривчевим. „Закон — каже једна старија