Полицијски гласник

ВРОЛ 2.

одлука Касационог Суда, — тим лрописом само овлашћује суд, да и за хотична дела, била она убиства, повреде или томе подобна, учињена под тамо наведеним условима, можс кривца казнити оиом казном, коју би употребио, да ихје овај нохтејући учинио <( . * * * Какво је мерило по коме ће се у конкретном случају моћи оценити: да ли какво прекорачење нужне одбране, из препасти, страха или плашње треба казнити као дело учињено из нехата по § § 158. и 180.? Закон оставља слободној оцени судије да према околностима одлучујс о овоме питању, овлашћујући га у трећем одељку § 54. к. з. да по процени свих околности, под којима је дело учињено, може применити казну по горњим зак. прописима или оптуженог извинити од сваке казне. Није могуће поставити неко објективно мерило за све конкректне случајеве. С тога је законодавац и употребио изразе: „може се по качеству опстојатољстава и као казпимо дело из нехата учињено казнити по §§ 158. и 180". Индивидуалност нападнутог, његово схватање самог случаја; све је то меродавио при решавању овога питања и судија се мора ставити у положај нападнутога кад ово питање решава. У главном, држсћи се појма праведне нужне одбране, погодаба које доктрина поставља за лостојање нужне одбране, по процени свих околности под којима је дело учињено, судија ћо се без тешкоће моћи одлучити за одлуку у једном и у другом смислу. * * * Про.јокат новог казненог законика у иогледу на ово прекорачење нужне одбране са свим се разликује од садашњег казненог законика. Видели смо како је данашњи каз. законик регулисао ово питање. Пројекат сматра екцес праведне нужне одбране у опште као ублажавну околност (§ 52.) због које судија може ублажити казну по својој слободној оцсни, али није облигаторна ублажавна околност. јер има и долозних прекорачења која заслуж^ ју неублажене казне. х ; Он доноси у § 52.другом одељку опште наређсње, којим се суд овлашћује да можо изрећи казну: »прекорачи ли учинилац границе нужне одбране, суд му може ублажити казну по својој слободној оцени к . За прекорачење пак услед јаке раздражености, из препасти или из страха, изрично лрописује: да се неће казнити (послед. став § 52.). Како ће на тај начин отпасти овлашћење, које има суд по III одељку § 54. садашњег законика, о кажњењу овога прекорачења из препасти, страха или из плашње, јер § 52. пројекта новог каз. законика то не усваја, то ће применом

') ((Пројекат и мотиии казненог законика за Краљевину Србију".

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

новог казненог законика отпасги и сва ова питања која смо расправљали. Нема сумње да је ово овакво регулисање овога питања, како га је § 52. пројекта нов. каз. законика регулисао, јасније и одређеније. М. М. Станојевић.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕМОАРИ

(НАСТАВАК) Тридесет четврта глава. Молим читаоца да ми опрости што сам тако дуго писао о својим неприликама и о ситним пакостима мојих агсната; и ја бих желео да му уштедим непријатности јсдне главе, која се односи само на мој углед, али пре но што бих пошао даље лежало ми је на срцу да кажем како није увок добро веровати у измишљотине које су ширили моји непријатељи. Шта нису измишљали шпијуни, крадљивци и варалице, који су подједнако показивали жељу да ме виде истераног из полиције? — Н. је похаран, причаше један мој „пријатељ" својој жени кад је у вече дошао кући. — Не можо бити! 0, Боже, кад ти кажем. — Ко га је похарао ? — Не треба ии питати. Онај нитков Видок. Двојица оваквих сплеткароша, којих има доста у Паризу, сретоше се. -«* — Ти но знаш, спромах Харпсои јо упеглан (ухапшен). — Шалиш со ? — Волео бих да се шалим; куиовао је баш неку робу; требало јо ту и ја да Јарадим, али се ђаво умоша. Кад је примао робу ухватише га. — Ко га ухвати? — Видок. -— Бедник! Објави ли се из Управе да јо извршено какво знатнпје хапшење, да је ухваћон какав волики кривац, чији су траг и највештији агенти сто нута губили, одмах ленивци стапу гунђати: „и њога је ухапсио онај ироклети Видок". Изгледало је да со ове опт^жбе у овом шпијунском народу неће никада угасити. Дуж Јерусалимске улицо и улице Св. Ано, из каФапе у кафану, одјекивао јо срдит ехо: још Видок! увек Видок! и мојо име одјекивало је нопријатно у ушима ових сплеткароша као у Атинама надимак Праведни због кога су омрзли Аристида. Каква би срећа била за лопове, кесароше и шпијуне кад би успели да ме со отресу, па да се у њихову корист поврати закон о острацизму '), ала би се онда скупили лупежи! Али, сем завере, ') Народни еуд у Атини.

СТРАНА 13.

којој су Коко и његове пришипетље прорицали добар исход, шта су могли друго радити ? У осичњаку су осицама препоручивали да ћуте. »Гледајте Видока, говорио им јо шеф; нек вам он послужи за пример. Како је он вредан! увек на ногама, дању и ноћу, никад не спава. Са четири човека као што је он могло би се одговарати за безбедност у престоннци*. Ове похвале узнемиривале су заспале, али их оне нису наводило на рад ; ако их разбудо будили су се са чашом у руци, и у место да пожуре на дужност, они су се скупљали у гомиле и правили смутње. — Не, није могућно уготовити (похватати) толико крадљиваца; он се с њима договара. — Врага! додаје други. Он их чак и наводи на дело; он има мачју шапу. — Ах, то је пакостан мајмун! прихвата трећи. А ево како сам ја готовио лопово. Ја мислим да међу читаоцима ових мемоара нема нијодног који је био код Гилотина 1 ). — А што баш код Гилотина ? рећи ће ми се. Код тог славног лекара кога је љубав према ближњима натерала да умро од туге ? — Нисте били код њега; реч је овдо о злогласном доктору који .. . Гилотин, о коме говорим, јесте један сасвим обичан „мајстор" вина, чија со радња, врло добро позната лоповима из најнижих редова, налази наспрам онога бурдеља Досноаје, који испичутуре из предграђа називају валики салон у Куртију. Какав радник, још поштен, могао би се изложити опасности свраћајући код Десноајо-а, и ако је храбар и уме да рукује штапом и да се бори ногом може се још помоћу жандарма и извући само са неколико буботака и не плаћајући туђ трошак него само свој. Али, ко уђе код Гијотина тај се не извлачи лако, нарочито ако је дошао лепо оденут и са кесом добро напуњеном. Замислите јсдну собу доотапространу, чији су зидови, некад бели, потамнели од испарења сваке врсте, такав је био овај храм посвећон богу Бахусу 2 ) и богињи Терпсихори 3 ). На први поглод човек примети само мајушност локала, али кац поглед успо да пробије густу атмоСФеру хиљаду разних испарења, која нису без мириса, угледа се простор и неред у свима појединостима. Изгледа као час постања света: прво се сво више осветљује, магла се полако растура, затим као да оживљује, облици се у њој јаче испољавају, крећу се, таласају; то најзад нису празне сенке, то су напротив жива створења, која се мешају и укрштају на сво могућо начино. Какво блажонство! Какав срећан живот ! Никад толико уживања нису имали не Епикурејци. Они који хоћо да се ваљају по калу имају га ту свуда. Неколико редова столова, који со никада не бришу и на којима со по сто пута на дан обнављају најодвратнија

х ) IIо његовом имену названа је гилотина, справа за погубљење. 2 ) Бог пића. 3 ) Богиња нгре.