Полицијски гласник

СТРАНА 76.

ИОЈШЦШСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10.

лДотету* је било име Марта, али су је звали Маруша. Она је Бојана служила, чистила му обућу, доносила воду, мела и ветрмла собу, и, зими. ложила пећ. Одмењивала ј.е у томе мајку, која се, због ревматизма, тешко кретала, а, сем тога, имала је по цео дан пуне руке посла у својој кући. Бојан се у осталом, није ни мало љутио, што га је, у место матере, услуживала њена кћи. Шта више, осећао је неко чудно задовољство при посматрању Марушине, свеже и љупке појаве. Истина, Маруша се никад, при уласку у његову самачку собу, није задржавала ни минута више ного колико јој је требало да штогод унесе или изнесе, али и то је било довољно, па да Бојан увек осети, у тим тренупшма, како се, с Марушином појавом, у таму и монстаеију њсгове одаје изненада проспо млаз свеже и пријатне светлости. Марушино ,, Добро јутро!« или »Добро вече!« — једино речи, које му је управљала, и које је она изговарала једним мским и нежним девојачким нагласком, биле су у стању да га у час расположе, па ма колико пре тога био суморан. Када би се неки пут десило, да Маруша, због дрјгих послова, не уђе по неколико сати у њргову собу, Б )јан би тада махинално седео уз прозор, и кроз навучено, сасвим провидне, завесе од крепа, гледао кришом у двориште, не би ли је видео... А она је, час по час, весело и хитро, чисто скакућући, излазила у двориште и враћала се натраг у кућу, и не слутећи, да је иза лукаво навучених, али провидних, завеса, вребају широм-отвороне очи младога „господина". И, ко зна, докле би Бојан уживао у тој пријатној, па, ипак новиној забави, да се ј дног дана не деси нешто необично. Пошто је већ неколико часова седео замишљен у свој^ј собици, пошто јс покушавао да чита, па није могао; пошто је на виолини произвео неколико погрошних тонова, па и њу оотавио, Бојаи се опет, као по навици, примаче к прозору, очек}јући да се у дворишту појави Маруша. И није дуго чекао. С празном лиманом кантом у руци, доскакута она до бунара, који је био у сред дворишта, на неколико корачаји од прозора Бојанове собе, опрезно остави канту на спуштен капак који је покривао једну половину бунарског отвора, спусти лагано у бунар металну кофу која је висила о ланцу, па онда, да би је загњурила у воду, наже се целим горњим делом тела над бунарски отвор. Бојан, коме је била окренута леђима, посматрао ју је кроз завесе пажљиво и чисто не дишући. У моменту кад јо довојка нагнута над бунар, десном руком тргла ланац,да би загњурила кофу,она је, истовремено, махинално мало подигла леву ногу. Посматрао је то Бојан Бранчић. И, пошто је Маруша захватила воду, и ушла унутра, он је још стајао уз прозор као прикован и дубоко узбуђен оним што је вид> о. После неколико трснутака Марушауђе у велику собу и остави на сто Флашу свеже воде.

— Госпођице Маруша! ослови је он, у тренутку кад је хтела изаћи из собе. »Ви сте врло неопрезни. За длагсу је требало, па да се мало про стрмоглавите у бунар, толико сте со били нагли над бунарски отвор. Зашто се не чувате? — А, гло! А откуд сте ви то вндели?« — дочека га она застиђено, и, у недоумици, поглода на навучене завесе на прбзору. — »Чува.јте се, Маруша, чувајтесе!" —■ прихвати Бојан, не одговарај* ћи јој на питање. То је био први корак к мосту преко Ру бикона. Бећ сутра учињен је други, а дани су пролазили и доносили нове иитимноотн тако да је Маруша жртвовала и нетакнут део себе саме. Страст је побсдила разум и она је тријумФовала свој грозни тријумФ. (свршићк се)

ВИДОКОВИ МЕМОАРИ

(нАСТАВАк) — А, бравос! рече Хото ; ја вам честитам, ви сто вашу Фуруну наложили рано. — Па дабогме. одговорим ја; треба нам Фуруна, хоћемо да печемо. Ти, који си тако злобан, погоди шта има овде, додам показујући му под завојем куповину коју смо донели. — Како могу да погодим? Тада цепајућу једно ћоше покажем му ноге од живине. — Шта је то? повика он; неки ћуран ? — Да то је твој брат... и као што видиш та се животиња познаје по ногама. Разумеш ли сад разговор ? — Шта каже ? — Ја кажем да је печен. — А, јесте !... — Држ' па помириши. Дам му живину, и док јује он загледао са сваке стране, КаФре се саже дохвати циполе и метну их у свој шешир. — Па колико кошта? — Једну иетодинарну , два киндара (динара) и десет кантиЛа. (марјаша). — Охо, па толико кошта пар ципола! — Па оно јесте, прихвати КаФре трљајући руке. — Лако ћомо, имамо чим јести, а тај мирис баш мами. — Зар нисам умео изабрати ? — То још како; ко ће да сече? само ја то нећу. — Ако, ми ћемо те служити; има ли какав нож? — Има, потражи га у фијоци од ормана. Нагиао сам доистанож; сад још само требало наћи какав изговор да КаФре изиђе. »А, видиш! рокнем му ја; ти ћеш ми учинити љубав ако одеш до мојо кућо и јавиш да ме не чекају на доручак. — Таман, те да останем гладан. А, не идем ја пре но што добро наједем.

Не можемо ни јести, немамо пића. — Па зар мора да се иде по њега? речо он и отвори прозор те зовну винарског трговца; овако ми се но може подвалити. КаФре је као и већина полициских агоната, кад се изостави лажљивост, био добар човек, али јо волео да слађе поједс. Код њега је био важнији трбух него посао и ма да је држао циполо којо су нам биле тако потребно, видео сам да је било немогућно натерати га да се удали док не доручкује, и зато пожурим да исечем печење и кад стиже вино викнем му : седај једи па иди. Постеља Хото-ова била је сто на коме смо јели као Огри 1 ) служећи се Адамовим виљушкама. Обед смо брзо свршили. — Е сад рече ми КаФре, могу да идом; не знам да ли си ти као ја, али ја кад ми јо стомак празан нисам ни за шта, а кад ми је пун ? е то јо ношто друго. — Добро, иди. — И хоћу, одговори и узев свој шешир оде. — Оде. рече Хото тоном човека који је једва чекао да остане самном насамо. Баш нема, настави он, ни једно место за Хото-а ? — Шта би ти хтоо? Треба имати стрпљења, наћи ћз се. — Кад би ти хтео да ме помогнеш, г. Ханри тебо слуша и да му ти кажеш само две речи... — За данас то не може бити, имам други посао ; ево већ два дана како нисмо ни ја ни КаФре ишли на рапорт. Ово сам намерно слагао; нијо тробало да Хото помисли да знам за крађу у којој је по мом мишљењу участвовао. Он је био без зебње а ја сам га одржавао у овом спокојству и бојоћи се да не посумња устати окренем разговор на оно што њега највише интерссује. Говориоми је о многим стварима. — Ах, кад бих био сигуран, речо ми уздишући да ћу ући у полицију са ллатом од 1200 —1500 динара могао бих ирибавити многе податко... Баш у овом тренутку имам једну крађу, која би за г. Ханри-а била први иоклон. — Е ? — Да. Могао бих да натерам у хапсу три крадљивца Бершије-а, званог Бисетр, КаФења и Лиона. Они су сигурни ја јамчим; као што је сигурно да ја и ти чинимо два. — Ако можеш што дакажеш? то би ти помогло да будеш примљеи. — Знам, али... — Да се не бојиш што ? Ако учиниш те услуге, буди спокојан, ја ћу настати да будеш примљен. — Ах, пријатељу, ти си ме утешио ; ти ћош ме помоћи? — Па да, то није тешко. — Е, онда пијмо ! повика Хото као занет радошћу. — Пијмо у част твога скорашњег пријема! — Готово боље данас него сутра... Хото је био очаран, већ је правио план како ће да живи ; сањао је о срећи; ! ) Они који много једу.