Полицијски гласник

врој 10.

појшцијски гласник

СТРАНА 77.

био јо сав узбуђен од наде која се јавља кад је у изгледу каква радосг; а ја сам стрепоо да но појми да сиђе са кревета.... Најзад, нско закуца- Кафре уђе иосећи у руци једно по оке ракије коју је послала Анета. ТреФ! речо јеврејски мој колега улазећи, а тре® и марон 1 ) једна је ствар. Како сам се старао да будем добар Израиљац то сам одмах разумео и видео шта треба да радим. И док сам ја сипао КаФре остави ципеле на њихово мосто. Продужисмо да пијемо и да разговарамо, и, пре но што ^емо поћи, дознао сам да јо Хото то хтео да прокаже оно који су извршили крађу олова. Чича-Белмом, гвожђар у улици Танери, био је, како ми он рече, јатак у овој ствари. Појединости ове крађе биле су врло занимљиве и рекнем Хото-у да ћу одмах ићи да јавим г. Ханриу, а њему препоручим да дозна место где она три лопова ноћевају. Он обећа да то пронађе и кад све уговорисмо ми се растадосмо. КаФре пође са миом. »Јесте рече ми Ка®ре, он је; ципеле се слажу потпуно а отисак је врло дубок и јасан; кад јо скочио са прозора притиснуо јс свом својом тежином". То јо значила реч треф, али мени то објашњење није требало, ја сам већ био разумео понашањс Хотово и уочио сам врло добро улогу коју је хтео да одигра. Било је јасно да је он извршио ову крађу да со користи, али је хтео два зеца на једанпут; проказујући власти своје саучеснике он је постигао и други циљ: да се пре] нолицијом покаже умешан те да је наведе да га прими. Уздрхтао сам помишљајући на последице ако би се тај план остварио. Лупеж! помислио сам у себи; учинићу да за свој злочин добије заслужену казну; ако несрећници, који су га у овоме помагали, буду осуђени право је да и он подели њвхову судбину. Нисам се устезао да помислим да је он од свих најкривљи; по свему ономе што сам знао о његовом карактеру изгледало ми је врло вероватно да их је он баш навео само да би добио прилику за сплеткарењо. Ишао сам чак дотле да помислим, да је он био у стању, ако је баш сам извршио крађу, да нађе за сходно да за своје недело оптужи људе који су већ својом неморалношћу били сумњиви. По свакој претпоставци Хото је био велики пропредењаковић, зато сам се и решио да од њега ослободим друштво. Знао сам да има две метресе: Емилију Симоне, с којом је имао неколико деце и с којом јо живео, и Фелиситу Рено, једну јавну женску коју је волео. Намислим да се користим суревљивошћу ових двеју жена, надао сам се да љубомором запалим лучу која ће светлети пред Правдом. Хото, разуме се, није више испуштан из очију. После подне сам дознао да је он у Јелисејским пољима са Фелиситом, одом и нађем их; изведем га на страну и кажем му да је потребно да му поверим једну врло важну ствар. »Потребно је да будем геаљен (ухваћен) и одведен у шатраунџу (затвор) где ћеш искушати једног шатравог љевата, кога

^ 1 ) Геиљен (ухваћен).

ћо уиеглати (довооти) кад се снека (смркне). Кад те види раније затвореног неће ни помислити да си ти цивил (шпијув) и биће ти лако да се спријатељиш с њнм". Хото пристаде врло радо. „Ето, постадох цивил? уздахну он; можеш рачунати на мено, само да се прво поздравим са Фолиситом". Он со врати к њој, и како се приближаваше ноћна милина п провод она га и не прекораваше што је оставља тако рано. — Сад, кад си оставио драгану, да ти дам упутство. Знаш ону малу дуванџиницу на булевару Монмартр, прома позорпшту Варијете ? — Знам; Бринет? — Јесте. Иди тамо, заузми сто у дио радње, ишти Флашу пива и кад ућу два ОФицира за одржањо реда... познаћеш их сигурно ? — Како да нећу! па ја сам бивши војник. — Добро, кад уђу дај ми знак да си ту, а то зато да би те распознали од других. — Буди без бриге, распознаћс мо они. — Знај да би било врло непријатио ако би ухватили каквог исправног грађанина. — Но може бити забуно, јер ја ћу бити тамо, па онда знак; знак је све. — Добро си схватио. —■. Нисам ваљдаја неки клипан; иећу им ни дати да ме тражо. — Добро. Они су се договорили; чим те виде знају шта им ваља чинити. Ухватиће те и одвести у станицу Лицој, где ћеш остати два три сата, а то зато, да те онај, кога имаш искушати, види ту и кад те понова нађе у затвору неће со чудити. — Ништа се но брини, ја ћу се тако претворити да и најпрепредонији мора помислити да сам доиста ухапшен; У осталом видећеш већ. Хото је тако свесрдно пристајао да сам се ја готово кајао што сам био принуђон да га тако проварим, али помисливши на његово понашањо према његовим друговима, ово сажаљење, који сам тренутно осотио, растури се без трага. Нружи ми руку и оде; од задовољства ишао је као да лети. А ја опет, тако исто брзо, долетео сам у Управу, гдо нађем инспекторе и известим их;један од њих био јо Косноа, данас чувар у Бисотру. Казао сам им како треба да раде, а ја пођем за њима. Уђоше у дуванџиницу. Чим су они прекорачили праг Хото, веран мојим упутствима, јави се показујући руком на своје груди, као човск који каже: ево мене. На овај знак инспектори пођу нраво к њему и позову га да покаже своје исправе. Хото, горд као Артабан '), одговори им да их нома. „Онда, рекоше му они, ви ћете поћи с нама к . И да не би побсгао, ако би случајно покушао, везаше га ужетом. За време овога на лицу Хотоовом огледало се неко унутрашње задовољство; он јо благосиљао везо и посматрао их готово са љубављу, јер је мислио да су све ове предострожности само Форме ради, и у соби, као онај философ , могло је се похвалити да

') Јунак из једног романа.

,је п у ланцима слободаи, зато је полако и рекао инспекторима: »нека ме ђаво однесе ако побогном. Реиавице и гљарнице (руке и ноге) везане! Не везује се боље ни глава шећера ; ако; то значи вршити службу.® Било је око осам сати кад је Хото затворон; у једанајост још не беше доводеп човок кога је требао искушати; то му се учини необично. Можда је онај утокао, испред потере, а можда је признао; у том случају ован нијо потробан. Незнам шта је мислио ухапшени али зиам да је иа крају кад му се досадило да чока и кад је помислио да нијо може бити заборављон, молио је шефа станице да извести полициског комесар, који је још био ту. „Нека остане где је, рече комесар; мено се то но тичо". Одговор но изазва Хото-у никакву другу помисао него само да је то обична небрижљивост инспектора. » Да сам бар вечерао ! понављаше он гласом и смошним и жалосним, гласом који више изазива подсмех него ли саучешће; они се смоју! може бити они су се накљукали, а ја овде на правди хладујем (у хапси)«. Два три пута звао је час каплара час поднарсдника да им се јада, није оставио ни официра и њега је преклињао да га пусти. „Вратићу се, ако троба, говорио је; шта ви ризикујете, кад сам затворен само ради Форме?" За његову носрећу ОФицир, који нам је сутра дан причао ово појединости, био је један од оних што но верују и који се не могу умолити. Што со тиче Хота њега је само гла!< узномиравала. За људе који верују у локајањо то би био доказ невиности, али за људе који верују само у цинале (конопцима).... Зла коб је хтела даје господин оФицир био од ових последњих и како му је било пропоручено да ништа не предузима ма шта Хото жолео он иије ни главе освртао на њега, те сиромах Хото кад нс могаше ништа ОФициру одржа овај монолог. (наставиће се)

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

Кривци сами о себи од : Каутоп<1 Незве. Писац је публпковао важну збирку проучавајући аутопсихологију кривца и тако јо, као што је то нарочито нагласио у предговору проФесор Грасе, много допринео расветљавању питања, да ли је кривац подпуно луд, сулуд, или душевно здрав. — У предговору писац предговора критикује са медецинског гледишта класиФикацију, коју је усвојио К. Незве, који дели кривце на шест типова према узроку. који их гони на злочин: новац, сладострашће, верско убеђсњо , освета , жена, лектира. Исти је искористио ову прилику, да покаже важност субјективности у злочину и да изложи, да дело независно од спољних појава природе произлази или нз протеране Физичке реакције, или из недовољн;: реакције, или из реакције онакажене. — Отуда тригрупе криваца: Први иду у злочин са ма ког спољног утпцаја (новац, жена, безвлашће),