Полицијски гласник

ВРОЛ 15.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 117.

често понављали. С друге отране, крадљивци који су желсли да овоју слободу купе услугама достављали су полицији има ли разлога или нема, све оне које су познавали, били поправљиви или не били. По ту цену ти достављачи могли су остати у Паризу, али кад су похапшени почели достављати њих достављачи су убрзо правили друштво достављенима. Не може се замислити број лица, које је овај админпстративни затвор наторао у повратнико, а они би то избегли да је тај грозни систем истраге раније укунут; да су их оставили на миру они се никада не би осрамотили', али макако они мислили власт их је оваквим поступком приморавала да постану крадљпвци. Понеки од пуштоних осуђеника, који су имали издржати полициски надзор у Висетру, добијали су изузетно дозволу да га издрже код своје куће, али им нису даване никакве исираве и зато нису могли наћи рада. Оии су јсдино имали право да — умру од глади, само што се нико својевољно не жртвује тако; они нису умирали него су крали, и најчешће достављали су и крали у исто доба. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

ГОСПОДИН ЛЕИИН

Човек иеосиорних врлина, неуморни радемик кроз толики низ радних година, полицајац у сваком погледу за углед, ваљан грађанин Републике, којој се одужио, јесте уважени Господин Лепин, доскорашњи управник париске полицијо. Ово име парискога преФекта полиције везано је и остаће везано за главну варош европскога света, и наћи ће свога места у повесници ове вароши. Господин Лепин је сишао са позорнице активности и са пуно части дошао у пенсију, не би ли се одморио од толико трудног рада кроз читав низ година. — Господин Лепин иам јо лично а и преко својих помагача у париској преФектури био учитељ. А ми смо имали чому да се од њега научимо. Видели смо у њему потпуног познаваоца своје дужности, и научили смо се, да се посла треба латити онда, када се он добро разуме ; видели смо, да на сваки посао треба лоћи и неуморан бити, па да се виде све користи, које се од сваког јавног посленика очекују; видели смо, да борбу треба водити и у њој истрајати; видели смо, да своју вољу, кад је саобразна приликама, реду и закону, треба другима натурити ради општег добра; видели смо у њега ваздан добрих ствари, —• и понављамо: имали смо чему се од њега научити. — У свакој иоле важнијој прилици, где би била потребна интервенција полициских органа, ту се у првим моментима налазио г. Лепин вршоћи службу. Где је узбуна, где је неред, где је злочин извршен, где је пожар, где је ма каква важнија социјална појава, г. Лепин јо ту, на лицу места.

Толико и толико пута се лично излагао опасностима, од којих није презао. И смелост му је била лепа одлика. Потчињсни му органи имали су се само угдедати на њега. Кад год су му пак потчињени органи вршили дужност на његово задовољство, оп је имао за њих не само лепе речи него и лепа дела: с једне је страно награђивао морално и материјално своје органе, старајући се но само о иобољшању љихових положаја у опгпте него и о специјалном награђивању њиховом, а с друге стране је заштићавао органе, кад год је то требало и то на начин потпуно каваљерски. Сећамо се једног штрајка у Паризу, који је праћен са правим нередима по појединим крајевима иариским; скоро на сваком таквом месту у сходном моменту појављивао се г. Лепин, дајући својим органима потребна упутства за вршење службе; оргапи власти били су приморани да употребе силу за одржање реда и за чување опште безбедности и морали су да гекима пониште извесна права грађанска; дошло се услед тога до извесне одговорности, у првом реду политичке; тим поводом г. Лепин је пред једним административно-политичким колегијумом, коме је требао одбрану дати и рачун положити, говорио овако: „Ја имам обичај, да лично будем тамо где троба и да лично дајем наредба; кад се може догодити какав неред, ја изађем на лице места; отуда ја знам шта се збива, јер то све сам видим, и онда не могу да теретим сироте потчињене ми органе под изговором, да су могли да отклоне такве и такве догађаје; не тражите дакле друге одговорне пад-а-мном ни под-а-мном; ја примам сву одговорност, а саме вам догађаје објашњавам овако... <( Кад му је један упао у реч: „Признајете. да сте ви само одговорни!", г. Лепин јс продужио : »Такоје« и наставио је објашњење догађаја, служећи се својом, добро познатом. духовитошћу. Показао је, да се радило само онако, како је се морало и требало радити. Одбранио је себе а тиме и своје потчињене. На крају је рекао, да перспектива повлачења из активне службе немаусебиничега страшнога после толико-годишњег рада и после толико-годишње преданости служби. — Својим ваљаним кадром г. Лспин се поносио. Једном ириликом г. Лепин се јавно хвалио пред Министром Војним својом полициском војском овако: »Пар! з је поверио овим људима старањо за безбедност; али, ако устреба, ако се опет као оно пре тридесетину, и вигно, година апелује на њихов патриотизам, они ће отићи, као и њихови протходници, да појачају и попуне редове редовне војске; тада ћемо видети ових десот хиљада вотерана, како служе за пример млађим војницима, јер је то једна одабрана трупа, која зна тачно шта је дпсциплииа, која је свикла на свакодневни умор и на разноврсне непогоде и невоље, и која, по себи се разуме, зна за светињу заставе, за пожртвовање, за осећај дужности; сви парижани су их видели на делу и одају им признање..." — После једно лепе и завидне каријере г. Лепин је постављен за управпика париске

полиције. Мењале су се владе у Паризу; али нијс било потребно сменити са уиравничког положаја г. Лепина; он јо годпну за годином отпраћао, и тако је, мож ■ се рсћи, читав рацни век провео као ироФект париски — све док није дошло времо, да му се одмора даде. Неворица за наше нарави. Г. Лепин нијо носио тигулу, па дасе на тпме сврши, већ је двадесетнну годнналичпо руководио пословима огромне париске преФектуро. Скоро смо имали прилике да прочитамо, како и иа измаку своје активне службе г. Лепнн исту врши онако како би јо ретко ко и од нас млађих вршио. Влизу једне железничке станицо у даљој околини париској приличном брзином је ишао на точку јодан омањи господин сав покривен прашином; дошао јо до жолезничко станице, сјашио саточка. збацио прашљиви огртач, мало се отресао од прашине, ушао у воз и вратио со у Париз. То јо био прсфект г. Лепин, који јо на својој нодручној области вршио службу, као што видимо, не штодећи себе и но водећи много рачуна о својим годинама. — Живахан човек, пун енергијо и вољо, стигао је, да на сваком послу буде, и да за' сваки посао у првом роду он понесе одговорност. Ирирода у њему отмена, уз украсе од врлина, привукла му је љубав свега становништва париеког, које га је поврх свега јако поштовало. Тешко је наћи тако популарног човека, као што је био г. Лопин, јер је он био популаран не само код виших него и код осталих слојева друштвених. — Далеко од тога, да овде излажомо систематски рад префокта г. Лепина, ми смо изнели само извесне сцоне из њсгово службе и извесне његове особино, којо би требале да красе сваког јавнограденика. — Бити такав управник, имати такав углед, уживати толику љубав и толико поштовањо, није друго него бити, да се изразимо мало лакшим стилом, краљ Париза, — а то је нешто потпуно завидно. У памети нам је жива слика једног лепог дана, када јо окићени Париз са пуно задовољства дочекивао, једног страног поглавара; ишло се кроз Елисејска-Поља; пуцњи топова узномирили су по дрвећу, жбуњу и ваздуху тице ; али кад је преФект г. Лепин својим колима у униФорми ишао напред спроводећи кортож за Елисејски Двор, и кад је народ из СВ1Г грла, громогласно, викао »Живео Лепин сс , тек су тада те тице постале потпуно узномирене, живахне, па су и оно нешто гласно, весело, викале, певале, свакојако поткрепљавале: »Живео Лепин". Не знамо, да ли су се толико радосни гласови народа и тица чули, кад су пролазила друга кола. И те тице имале су се зашто одужити г. Лепину. — Ми сс одужујемо г. Лепину са жељом: да се добро добро и дуго дуго одмара. А. Ј. КузмановиЂ.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА И. Ж. званичник срески актом од 13. Фебруара ове годигте упутио је овакво питање :