Полицијски гласник

БРОЈ 18.

по Л ицијс К и гллепшк

СТРАНА 139.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ПРАВЕДНА КАЗНА од Е. ШИНаша Ногпип^а Једнога дава колонијална банка у Џилангу, у Аустралнји, панаднута је од једне индивидуе, наоружане до зуба, која поштв се задржа десет минута, иза^е и однесе са собом суму од деветнајест хиљада Фуната стерлинга у злату и банкама. Играо сам »тениса« кад сам чуо за овај догађај. Жена директора банке, која је била пријатељица моје пријатељице дође са ћерком. Једна је имала збуњен израз, друга нема од ужаса. Чуо сам како мајка са њених бледих усана пушта неке неразумљиве гласове. Читао сам чудновато узнемирење у крупним плавим очима младе девојке. Породица је била на ручку у приватном стану у близини банке, пе сумњајући ништа, кад један чиновник упаде унутра; изгледао је као луд. Он је исто тако отишао на ручак и кад се вратио нађе деловођу и благајника, мртве, а касу разваљену. Није било излива крви. Револвер који је био на столу није се могао употребити пошто је био празан. Несрећна жена директора предвиђала је вероватно последице несреће. Њен муж доживео је срамоту и несумњиво биће стављен под истрагу. Опростих се, иупуту мислиосам на сиротог старца, који ће посгати рушевина, замишљао сам сјајне плаве оча ове младе девојке која ће колико сутра примити положај гувернанте. И ове мисли више су ме ожалостиле но сам догађај. Брзо сам дошао до зграде банке и ако нисам никог ни питао за пут. Огромна маса стојала је пред вратима, која су за данас била затворена. Нисам могао прикупити никакве нове вести осим да је зликовац имао црну браду. Вече дође и не донесе ништа што би осветлило тајну, која је обузела све духове. Већ је било доцкан, кад ми се учини да видим једног свог школског друга. Диде, узвикнух.

Човек се окрете, и одмах сам га познао, чим ми је добацио поглед пун безобразне опрезности, који је десет година раније вадио душу директору гимназије. Немам част да вас познајем, рече он, шта желите? Ми смо другови, одговорих. Како сам се изненадио кад сам вас овде срео. Како се зовете, уппта он једним уморним тоном. У том моменту сетих се да сам био истеран из гимназије и збуиио сам се мојом неспретношћу. Бевер, одговорих. „Скарабе" узвикну Дид обрадован. И носле једног трепутка он ми стеже руку и смејаше се мојој збуњености. Одведем га кући, где смо разговарали. Па шта радиш овде? упитам га. Чиновник сам у банци. Да није у колонијалној банци, узвикнух. Да, потврди он и климну главом. Па ти си био тамо данас. Лупао сам главу цео дан ко би ми могао објаснити. Писам био у том моменту, одговори Дид, јер сам отишао на ручак. Могу ти само рећи што сам видео при своме повратку; благајник је лежао преко стола мртав, а деловођа је образовао једну масу поред њега. Обојица су погођени у главу. Каса је била празна, широм отворена, н сунце је продирало унутра. Ах! како сам желео да сам био ту. Ти би се одупро, приметих ја гледајући његове мускулозне руке. Ти би наиао на разбојника, ја то већ осећам. Па .нема ту ничег необичног, објасни он. Добитак је био огроман, а нисам имао шта да изгубим. Сем живот ? Тојеисто толикоколико иништа. Па, Диде, зар мислиш да ти верујем. Веровао или не, све ми је свеједно. У осталом ствар није у томе, Дај ми цигару „Скарабе". Ти говориш о крађи али ако немаш ништа против да разговарамо и о другом чехму. Страх ме је да стари Ланзон не изгуби положај. Он је директор и требао је да се стара да револвер буде увек пун. Говори се и за сина Нед Кели,

али то је историја којој не треба веровати. Али ако хоћепт веруј ми, да не треба далеко тражити човека који је нокрао нашу банку. Ја сумњам на иеке пуне поштовања становнике Цинлаига, који су у стању тако нешто да ураде, али они су уважени. Ја ћу гледати да у томе одржим своје обећање пошто се објави. А ја, ја ћу ти иомоћи узвикнух. Ићи ћу за славу, част и задовољство а теби дати новац. Добро, одговори он. Затим наслони руку на моје раме и рече са лаким осмејком : Зашто се ти не удружштт сампом у другим стварима. Какве друге ствари? упитам га. Па да убијамо, у место да тражимо убице. Шта си хтео с тиме да кажеш Диде ? Па оно што сам већ рекао. Ја нисам хтео ништа друго рећи. Шта вреди кад је човек ништа. Погледај ме. Погледај ове моје ствари; погледај ове моје панталоне проваљене на коленнма, то су ти знбци поштења. Ја сам ти сиромашан као црквени миш и то све због свог поштења. Помисли на оног човека који је јутрос ухватио маглу са читавим капиталом и упореди га са мном. Па зар не би присгао да будеш ко он. Што не би? До ђавола, Ска,рабе ти не знаш штаје живот. Оне будале које су поштени људи као ми они то не могу знати. Али ја хоћу да имам бољу судбину. Кад један човек може сам чинити такве »планове 11 могу и двојица, а зашто не тројица. Хајде »Скарабе,, буди ти трећи на да похарамо сутра какву другу банку. — Ти се само шалиш, одговорих ја смешећи се, али ако би икада пошао тим путем онда би погаао само с тобом Диде. Он се одједаред уозбиљи. Ако хоћега да покушамо негато, немој мислити да се ја шалим. Мој је живот промашен. То ме убија. Ја сам решен да покушам, хоћеш ли. — Нећу, хвала. Гледали смо се око у око. Њему се убрзо иоврати онај осмејак и то исто тако брзо као што се уозбиљио. — Добро, добро, брате, стари