Полицијски гласник

С'№ана 146.

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ђРОЈ 18.

мој Скарабе, достајебило, рече ои, и нестаде га на басамацима. Имао је јаког утицаја иа мене, да не кажем неку врсту хипнозе. Нико није имао као он у тој мери ту особину, која ме још дан данас, када ове редове пншем доводи до очајања; у његовом карактеру било је колико енергије толико и егоизма. Код њега је циљ увек освештавао употребљена срества. Сем тога било је нечега, што је тешко окарактерисати, нешто што је у исто време изазивало и дивљење и презирење. Имао је врло кобан утицај на мене. У гимназији био је трн у оку наставницима, док су га ђаци обожавали, па и сам сам био под тим утисцима. Целе сам поћи мислио на наш сусрет и чуднова,т разговор, и нпсам могао спавати. Пупшо сам мучки, онако без најмањег уживања, тек да ми прође време. Отворих прозор. У том моменту чух звиждање, које ми привуче пажњу. Биле су две пиштаљке, једна је долазила из далека а друга се одазивала иепосредно под мојим прозором. Нагох се. У светлости уличног Фењера опазио сам шлем и беле ианталоне, па их затим нестаде у мраку. Мој прозор није био на великој висини. Скочим напоље и појурим за шлемом и оним белим ианталонама, што сам их опазио. Био сам бос и у ноћним хал>инама. Видео сам позорника који је јурио ка углу улице. Јурио сам за њим што сам брже могао. И поред тога што сам јурио највећом брзином нисам могао да се не насмејем комичној ситуацији. Јурио сам преставника власти а он ме иије чуо, јер сам био бос. Најзад га стлгнем и пре него што је приметпо моје присуство ставим му руку на раме. Никад у животу нећу заборавити његов израз лица, пун запрепашћења, Стаде, и ухвати се за револвер. — Не бојте се ништа, викнух ја. Нисам онај кога ви тражите. Хајдемо брзо и ја ћу с вама да видим шта ће бити. Он пристаде и појури даље. Ја за њим. За цело то време једнако је кроз ноћ одјекивале прва пиштаљка. Стигли смо у предграђе. Ускоро угледамо полицајца који је

звнждао иза угла једне ненастап.ене куће. —• Сад нас има доста рече он, п спусти пиштаљку. Поставио сам једнога у башти иза куће. Онаје иначе празна. Човек је унутра као миш у клопци. Али кога ми то доводите колега. — Дошао сам да учествујем као добровољац у хватању кривца. Нећете ваљда одбити моју помоћ ако би се указала прилика. Неколико тренутака доцније одох да се састапем са позорником који је ста.јао у башти, иза куће, док су ова двојица продирали унутра. Не знам колико смо времена чекали кад одједном неотаде светлости полицијских Фењера на прозорима. Без сумње попели су се на други спрат. Ускоро зачусмо из мрака страховиту ларму. — Једва једном! рече мој друг и пође раширених руку вратима. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ВИДОКОВИ ЖЕМОАРИ

(НАСТАВАк) Напишем гшсмо и затворим га, предам им га и изиђемо заједно; близу трга Сен-Жан растадосмо се и док сам ја стао да их посматрам оне одоше ка станици. СоФија уђе прва, предаде нисмо, поднаредник га прочита и рече: Дакле, ту сте обе; капларе, узми четири човека и одведи ове госпође у Управу«. О свему овоме био сам се договорио са подпаредником кад сам ишао за ракију, а у писму сам био овако написао: »Господин шеФ станице одвешће под јаком стражом у Управу полиције Софију Ламбер и Лизу Домер, које су ухваћене по наредби господина Управника«. Нема сумње ове су жене тад много размишљале и свакако су иогађале да ми се досадило бити њихова играчка. Сутра дан сам отишао у депо да их видим и да их нитам како им је. — Па, добро, одговори СоФија, али ми га иисмо украле: затим окренув се Лизи: ти си крива; зашто си тражила човека који је у хапси ? — Зар сам ја то знала? Иди Бога ти, да сам то знала ја те уве-

равам... а после, шта хоћеш ? тако је то морало бити... — Све је то лепо и красно, само да хоће да нам бар каже колико ћемо бити у Сен -Лазару. Кажи, Жиле, знаш ли? — Шест месеци најмање. Само толико, повикаше обе наједанпут. — Шест месеци! па то је готово ништа, настави СоФија; то је већ прошло, хвала господин Управнику! Добиле су један месец мање него што сам им ја прорекао. Кад су пуштене дошле су опет к мени да ми даду неке нове податке. Овога пута биле су тачне. Доста често опажа се да су крадљивице непоправљивије него крадљивци. СоФија Ламбер није се икад могла одрећи своје грешне навике Још од десете године почела је красти и није имала још двадесет пету кад је више од трећине њенога живота било протекло у затвору. Некако одмах по моме доласку у полицију ја сам је ухватио те је била осуђена на две године затвора. Она ја нарочито крала по кућама које су издавале намештене станове; нико није био умешнији од ње у заваравању вратара, ни довитнији у средствима да избегне њихова питања. Кад би ушла у кући она би застајкивала на сваком одморишту на басамацима и разгледала би; примети ли у каквим вратима кључ, она би га полако окренула, ушла би у собу и ако је личност, која је ту становала, спавала, макако да је лакосана, СоФија је имала још лакшу руку и све до најсигнијега, сат, накит, сребро, све, трпала би у своју торбу, један тајни џеп који је покривала кецеља. Ако би кирајџија био будан она би се вратила из собе извињавајући се да је ногрешила; а ако би се разбудио док она још „ради С( она би, не збуњујући се нимало, потрчала к њему и загрлила га. »Ах, слатки Мими рекла би она, да те пољубим... ах! господине, опростите молим вас! Зар ово није број 17? Ја сам мислила да сам код мога љубавника®. Једнога јутра неки чиновник, кога је хтела покрасти, случајно отвори очи и примети је до ормана; он се изненади али СоФија поче своју улогу. Но, чиновник је био неки човек који је хтео да иско-