Полицијски гласник

ВРОЈ 19.

ПОЛИЦИ.1СКИ ГЛАСИИК

СТРАНА 147.

можо бити на другом месту. Не на1;осмо пикога и мепи лакну. Соба је била потпуно празна а прозори добро затворени. Затим смо сва четворица тумарали по подруму, али ие нађосмо лопова, тако да сам почео да верујем да се он у опште у овој кући не налази. С тога, када позорници се упутише на таван, ја се решим да останем доле. Уђем у ону собу, чија смо врата узалуд били развалили. Мислио сам да лопов ма где био. тамо сигурно неће бити. Представите како сам се изненадио, кад осетих да се непгго креће иод мојим ногама. Страх ме привеза за место, песпособан да зовем и да мислим. Поглед ми се ирикова га једно место, где сам при свеће, коју је једап позорник оставио приметим да се даска собног пода креће. Најзад се под подиже, и помоли се глава — глава мога старог друга Дида. По Богу брате, прошаита он, иомози ми да изађем. Диде! оте ми се из груди и неспособан, да даље говорим, понављао сам Диде! Па да, рече он са нестрпљењем. Сети се нашег старог нријатељства н кажи ми где су они? Да ли су отишли ? — Они су горе. До ђавола каква се тајна ту крије? упитах га узбуђен. Заблуда, глуп неспоразум. Чим сам те оставио почели су да ме јуре, најзад улетим у ову кућу а позорник није смео сам да уђе. Па наркету нађем једну даску отковану подигнем је, и спустим се унутра, то ме је спасло. — Мислиш? Ја нисам сигуран, рекох, ирислушкујући на вратима. Зашто те јуре ? — Помисли, за то што сам похарао банку, у време када сам био на ручку. Јеси ли икад чуо већу глупост? — Ако си невин, зашто те хватају као крпвца, што се кријепг? Ево их силазе. Остани где си. Немаш времена да изађеш и умакнеш. При светлости свеће његово бледо лице пуно прашине и нечистоће изгледало је страшно. — Ти ћеш ми помоћи? прошапта он уплаш^н, сетл се нашег школовања. Сада оп је апеловао на моје осећаје које сам му открно.

— Пст, дадо му зиак је са прата. Пусти ме да слушам. — Па где су сада? — Траже но горњем ходнику.. Силазе! Остани па исто место, доћи ћу опет да те видим. Он се сакри без речи, а ја изађем у предсобље на сусрет. У том моменту- по небу се просуше први зраци сунца. На влажном јутарњем ваздуху у спаваћем оделу, дрхтао сам од зиме. Пошто ми се полицајци захвалили на указаној помоћи, одох кући где се иресвучем и после једног часа вратнм се. На улици није било никог од полиције, и ја помоћу једпог отвореног прозора уђем у кућу, и нико ме не спази. Нађем се лице у лице са Дидом, који је држао у руци револвер. Тргох се, нисам могао знати шта спрема. Он га одмах стави опет у џеп и насмеја се кад је видео како сам се уплашио. — Не бој се „Скарабе®. То није за тебе. Али ти си ми обећао да помогнеш ? — Не ! обећао сам ти да ћу те оиет видети. Да ти иомогнем пристајем сам под извесним условима. — Хоћеш ли Да делимо. Пристајем. — Где је новац? Хоћу све. — Ти си сувише похлепан, Скарабе! — До ђавола, узвикнух мислиш ли ти да је мени до тога да се компромитујем чекајући да ме овде ухвате. Реши се брзо иначе ћу те оставити твојој судбини. Чуо си. Хоћу свих деветнајест хиљада ливара, вратићу их банци. Кад то будсш учинио, ја ћу све што будем могао за тебе урадити. Његове црне очи сипале су ватру — Врло добро, рече он, Али ја немам новца овде, ја сам га сакрио. Добро, где? — Не смем. Не могу ни да ти објасним. Примам твоје услове, Донеси ми довече одело и ја ти дајем реч да ћеш имати сав новац да однесеш у банку. Наговори старог Ланзона да се самном види, рећи ћу му да је била само шала, глупа онклада, и све што ти хоћеш. Он ће ми опростити. Има разлога за то.. Нисам узалуд губио време, док си отишао. Затим додаде, пружајући мп пи-

смо, адресопано на мепе, писаио оловком. — Ево ти, читај чим будеш отишао одавде. Можда ћеш имати бол>е мишљење о меии. И молим те да пе заборавиш два нисма дати адресова на означени начин у твом писму. Обећах. Два сата доцније, прочатао сам ГШСМО. Садржина и тон тога писма толико су ме раздражилн, да сматрам да је непотребно да их овде у целини износим. Једино што је заслужило пажњу, то је, што је било кратко. Писао је да је у животу имао неодређено гледиште нарочито нрема женама. Тако у Џинлангу има две женске с којима желео би да се опрости. Писма за њих је ириложио, али није ставно адресу из жеље да се њина имена не знају Молио ме је да писмо у троугластом коверту оставим под врбом иза навиљона тенис-клуба на средокрећи између улаза за даме и господу. Иошто ћу вероватно ићи по подпе у клуб (а збнља мислио сам да идем); даље препоручио ми је да будем врло обазрив кад нисмо остављам, да ме нико не види, а са своје стране биће ми веома благодаран. Исго тако биће ми благодаран ако друго писмо оставим у јеванђељу на амвону једне цркве коју он означи. Моја се радозналост пробуди. Идеја је била одличиа, слати на тај начин писма без адресе. Погледах на сат. Још мало на подне. Упутих се према цркви. Лако сам нашао место. Оскрнавио сам свето јеванђеље и у њему оставим гшсмо, и изађем са кораком достојном нечасног човеЈга као што сам ја био. Кад сам улазио црква је била празна. Међутим при изласку у трему сретнем једног човека. Био је огромна раста са седом брадом. У прелазу, осетих да је његов поглед управио на мене. Једин тренутак доцнпје окренух се да видим да није узео гшсмо од Дида. Било је касно, Угледах како се крије држећи у руци мало писмо. Причекам га у трему. Изгледало ми је да што се вшпе приближава све је већи. — Опростнте, господине рекох, 1зи сте узели једну ствар која није вама бнла намењена. — Откуд знате?