Полицијски гласник

СТРАИА 148.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

— Писмо је иамељено младој госиођици. — Џин ме погледа са висине полу затвореним очима. — Тачно, рече. Ја сам њен отац. То је било све. Прође поред мене без претње, без увреде стави писмо у џеп и упути се стазом кагробљу. А ја, љутио сам се што нисам мало већи да га нападнем. Ипак гоњен радозналошћу, и не губећи присуство духа претрпљеним поразом због првог писма, оставим друго на означтно место и уђем на игралиште теииса. Одиграо сам две иартије, али игра ми је била гора но обично. Нисам скидао ока са улаза и пратио сам погледом све посетиоце, и нисам ништа опазио. Међутим кад сам огишао да узмем одело један сат доцније, писма је нестало. На кога да сумњам ? Све девојке које су биле, говориле су Диду са иевином радозналошћу. Све су ме посматрале, као да су знале да сам саучесник, па чак и оне којима сам се први пут иреставио, мучиле су ме питањима. Никада заклињем се, нисам дошао у тако очигледну забуну. Ипак које мого знати узрок моме страху? Само се једна девојка уздржавала. То је била Енида Ланзон. Никако име Дида иије било између нас изговорено. Више пута, ја и она били смо сами, кад смо купили лопте, и седели на празној клупи. Очи госпођице Ениде биле су нуне бола. Очајање које сам читао у њима ожалостило ме је. Узрок томе био је озбиљан. Надао сам се да троугласто писмо није код ње. Међутим дошао је на време, обукла ципеле за тенис и одиграла само једну партију. Трудио сам се да одржим разговор у равнодушном тону, шта више веселом. Увртио сам углаву да треба да насмејем ове плаве очи. Стидим се да признам, да сам разговарао тако добро, иапунио сузама. — Да вам није досадно? упитах нагло. Шта се догађа у банци ? — Отац ми је позван код директора у Мелбрун, одговори са нејасним гласом. Мајка... — Раша мајка?

— Болесна је и лежи у кревету, рече она и заплака. Ох, госнодине Беверу, то је страпшо. Ви ме питате зашто сам овде. Верујте имам разлога, реците му само то и ништа више. Страшна, луда освета роди се, против виновника целе ове несреће. И ако оамуједном тренутку могао уговарати са Дидом, сузе ове дивне девојке диктовале су ми сада дужност. Утеших је и ускоро оставих госпођицу Ланзон. У вече, нађем Дида сакривеног у подруму ненастањене куће и очигледно врло промењен дугим затвором. Изгледало му је као да су сати недеље; био је слаб, изломљен. Горко се насмеја, кад ме угледа. — За име Божје ? Да ли си оставио писма, за које сам ти нисао ? Да ли си набавио лажну браду? — Све је свршено, одговорих и нисам му хтео испричати догађај у цркви. Ево браде, купио сам је код позоришног Фризера, ево и одела и поморске капе. Не загледај га толико. Знам врло добро, како изгледају путници. Згодно је, да се отклонила сумња. Дид, иогледа један тренутак и затим поче да се смеје из све снаге, како га никад нисам чуо. — Зацело, тако миитреба! узвикну узбуђен. Дај ми руку да изиђем, Скарабе. Пет минута доцније, били смо готови за полазак Изађосмо, на улици не беше никог. Упутисмо се ка обали, врло захвални нашој доброј звезди. — Сада, рече Дид, следује ми дуж кеја. — Зашто? упитам гаузпемирен. — Зашто? Видиш ли ону лађу тамо доле, лево. Зар ти нисам још ништа казао. Треба да се склоним на брод Фосон где ме чекају. — Ја нећу да идем, рекох храбро. Ти си луд Диде. Тражим новац и остајем где сам. — Али пријатељу, само један човек не може понети. — Позови послугу. Ено на сто метара човека који долази одатле. Да га зовнем. — Не, ја ћу га звати. — Он учини тајни знак. Човек се к њему упути. Изненадио сам се како га је чуо, изненадио и збупио

кад сам познао кораке и покрете, и када он дође и стеже руку Диду, позиао сам противника из цркве. — У помоћ, у .помоК, узвикну обузет изненадним страхом. — На што толике ларме, мој друже, рече Дид и стеже ме руком око врата. Осетих притисак на устима неког предмета влажна и хладна. Ум и спага ме издадоше. Катарке, јадеци, лађе изгубише се, затим изгубим свест. (СВРШИЋЕ СЕ) ВИДОКОВИ МЕМОАРИ (НАСТАВАК) Чим је она измакла ја скренем из улице Хомери и склоним се за угао улице, Плаиш-Мибреј; одатле, видео сам је, оде на Понт-о-шанже, ишла је крупним корацима и св^ки час је се окретала; било је јасна да се бојала да је неко не прати и зато се баш решим да пођем за њом. Ударим на мост Нотр-Дам, пређем га и дођем доста брзо па кеј не губећи Софијин траг. Дошав у улицу ДоФен она заиста уђе у канцеларпју где се добијају поштанска кола, али уверен да је њен улазак само обмана да мене превари о узроку због кога је тако рано изашла, склоним се у једну алеју одакле сам могао пазити на њен излазак. Тек што сам се био наместио један Фијакер наиђе, зауставим га и обећам коћијашу добру напојницу ако ме буде возио за женом коју ћу му показати. Причекали смо мало; ускоро и пошто пође; могао сам се кладити да СоФија није у колима, али после неколико минута она се појави на колским вратима, погледа на све стране и изишав пожури у улицу Аристин. Уђе у неколико намепггених станова, али по њеном идењу познавало се да није улучила прилику, па ииак продужи да претреса цео кварт ... Из тога сам закључио да нема успеха, али како сам биз уверен да њен поход није још завршен, пазио сам се добро да је не ометем. Најзад, у улицу Хорп она уђе у кућу неке воћарке и после неколико тренутака изиђе носећи под мишицом једну велику корпу за рубље, пуну пунцату. Ма да због корпе није мо-