Последње строфе

53

Круже по небу, док вече праспева Облаци густи непомично стоје.

Златасти сјај је лебдео над шумом; јесење вече рађало се тада

Док јужно сунце запада за хумом

Као и снови: стреми, затим пада. Последњи зрак, гле, где зари над шумом.

С планине оне Маћедонче свира:

На врху горе сред својих бачија; „Жали ме моме“ у срце те дира! Мирише јесен, док се вече свија С планине чујем маћедонче свира!

О савршене лепоте и чари, Врлети, крши гудуре и кланци, Мисао на вас душу ми озари. Многи незнани пали су јунаци За тебе, земљо лепоте и чари. Кичево 915. год.

РЕЗИГНАЦИЈА_

Пуни су сјаја и топлине дани Ови што споро измичу ко мрави; Али у души чежњу ми не мами, Јесен што стару рану ми крвави, Пуни су сјаја и топлине дани...

Нити на уснама осмех ко некада, Нај лепше цвеће моја младост рана Уморна. бледа као мртва млада

У гроб ми леже рано отерана.

Нај лепше цвеће младост моја рана,

Хуји, о хуји, вечни забораву, Ко ноћ се спусти на сва бића ствари,