Последње строфе

54

Дај да заборавим стварност грозну јаву Да нико више ни зашто не мари, | Хуји о хуји вечни забораву.

Шабац 1918. =

Пролећна трагедија | — Меме Бошку —

Понедеоник.... први дат“ пролећа, Девети март у свом раскошком сјају У цвало воће, мирне стазе цвећа Посуте дробном росом, са дрвећа

Умилвих птица бруји љупки пој. Уцвало цвеће прве снове снива, Брује кроз грање поветарца струне; Сав сјај лепоте чар природе скрива, Опада бехар са уцвале круне

Пада по трави. бујној полеглој. Кућица скромна, сва бела, у цвету Вашњевих грана, небо јукне ноћи, Као да слути да је смрт у лету... Трепери чудно, докле у самоћи Он женик млади бори се са собом. Нико да умири душу застрашену, Ње нема "више,... даљ је грдна крије; Решава, „плаче,.... гледа слику њену, „Га она боље заслужила није“ И опет леже, да заврши гробом.

Пробудила се на истоку зора, Прозрачна, плава..... и чудесном бајком Јужнога даха, даха са Босфора Дише, док тајну заварава савком Ужасна смрт већ одшкринула врата.