Правда, 10. 08. 1928., стр. 9

ВРОЈ 214

„ПРАВДА", 10. АВГУСТА 1928. ГОДИНЕ

СТРШЈ 9

Фељтсн „Правде

I*

Поново нађенм Бог

Л1акс Г рил —

Кад је р>т<а Творца свих ствари стзграла велику централну африканску праЈЦуму, она узе једаи делиК о-ве н бац« га у планину Кафа. Тако је ггостала Кафа, праотаџбииа кафе, земља ш>'ме пуиз чудне лепоте. Од прилике прс хил»аду год1!-.ча дошдн су у ов>' вемл»у са севера људи. сродннцн старнх Етиопља на са Нила, н осноааше у игумовитим брепив-има царства кафу, која је постојала, док је у 1897. години не уништи ше амарски плаћницл цара Менелика Др\тог и не пркхл»учише абкеинском царству. Ми смо логоровали усред пространих ш\ - ма на месту старе ц&рсхе резиденције Боига, од чи!је лепоте није анше ништа остало осем немолико бедних шлиоа. Где је некада палата царева стајала, расте дамас див.г*и коров. Шу>ма узима се6и понозо оно, што јој је некада вредна човечија рука од>'зе,та. Ми лутамо многс кроз овај крај - кроз подн&љалу шуму кафе, кроз густо Обуње, превоо сгарнх гврдињоких оохкола иде наш пут. Тешко дишу носачи нашнх аларата у вл: жно топло-м вазд> г ху нспун>еиом дах:ом трулежн. И тада се појављује из дивл»ег зеленила кроз једне велике округле к>'ћс, знатно зеће од осталих колиба, на које омо нанлазили. Ја хо&у према тој кутги. Али ме тад ухаати за руку Кафино Чнрито, иој вођ; „Ти не смеш да идеш талсо, »наче ћеш морати умретиГ — „Ја не умиреЈМ, Чинито, }а сам Ферек>и. и — „Не идн, го»310.диие, сигурно ћеш умрети!" Природзи"?, тек сад идем; али је ужасно тешко нпи кроз коров. Са оклеван>ем нл* залсном Чиннто. — И сад стојим пред кућом, чији надкриљујући кр .-з стоји на простим дрзеким стубовима. Врата су загворена, иело обиталишге по изгледу ненасељено. Па ипак, мора бити да људи овде авзког дз^тп улазе и нзлазе. Ја узимам гтред со бзм Чинито, али ок нећ« да говори. „Ко станује овде?" — „Овде не стануЈе ни једасч човек,'пооподние." — Ја ипак вид Иј 1 да се људи брину о овој :<ући!" Овде станује Хеко, гооподине!'" — п Хеко? Ко је то? м — „Хеко №ије човек, господине; њега не може нико видети али сн види сес. Он је у ваздуху. Рзније |е стаковао у целој Кафи. али Хабеши ГАбисинци) су га протерали. Сааа станује он још само по шума-ма, где Хабеши не долазе." — „Хе«о је дакле јелзм бог?" — „Хек>о је већи и старији од свих богова! Кад су наши очеви дошли у ову земљу у време цара Минџо, дошао је он са н>има". И тако је био стари бог Хеко, „Хеху" старих ЕгипћаЈна. једаи од четири прабога из Сбидоса у Нилокој долини, поново пронађен у бргговитим шул^ама Кафе. •Познанство св Хетоовим свеште«иком било је савршена ствар. Сад је требало зндобити његово га"«ерење, да 6и ме одвео у храм и упознао са култом Хека. Свештеник Гамечо је мираи човек. Он исиа две жене, од мојих свака станује у овојој сопственој кући: Гамечо мења »тедељно између њих. Донесени мали поклони не чине на њега никакав утисак као и европсзои лекови, које он оставља на страну. Ја сам честч? са њи-м у његовим обема породипама пио кафу, коју је њег"Ј«з лепа кћи уз разне додатке зачина. меда и масла тагко фамозно отрз-з л>ала у једном прастаром гомбо, и ја оау његовог мал)Ог унука, кога он оЛожа-ва. обдарио једном кошуљом. Он сам

не прима од мене ни Једаи део одеда, већ се одева само у старој ношњи земл>е, шарене чакшире (санафило), п-гатнени огртач (аргу&о) и кожна капа (уко). Њега је нем»иг>'ће наго»орит«, да ме води у храм. Овде ке пммаже чак ни фотогрзфски апарат; ја не смем дл с«имим ни њега г?ити једног члана његове породице. Што нис&м постигао директним путем, то постиже лукавством мој шеф кгрзвана Меџиј;'д Абуд Он је могак> натоворити авештеника да упита сво га бога, да ли ћемо наш пут ерећмо свршити н у отаџбниу ое вратнтм. Ме ђутим п,ри упиту смемо учествоваги само Меџијед и ја. Ки«о н фото су алоол>тно искључени. Све је у најбољем реду. У најдуЛл>ем корову учвршће« и сакриеегн стоји филм окп ! алсрат за снимање; кроз једну ругшцу од грана геле-објектив ло-минира целим мест <м нспред чрама. Још од ране зоре чека олератор знојећи се поред свог аетарата, свестан стоари, »оје греба да ге десе. Меџијед и ја чекамо пред закључаним уласгсом. И Гамечо долаз«и косећи у р>ии прастари свети мач, са сво<јим жеиама и неколимо Кафича. Кашија од дворишта била ]е отвореиа. Ми улазимо унутра и Каф-«чо падају ничице и љубе праг. Меџијед н ја скидамо шешире. Нешто мало оветог мириса пренето је на асртву и тада свештеник ступа сам у храдг Улазак је покривен неком белом чојом а нза све завесе стоји Један Кафичо. Споља се виде само његове голе стопале. Из храма одјек>'ју тоиовн песме, једна врста литаније. нв језику, »оји ми не разуме >'0. Мелодија буја и постаје страоннја. И сад одјекује гласети поклич .Хеко! Хеко! и Кафичо који напољу стоје баиају се на зе.мљу и прихватају пок/еич . Ми опет скидамо шешир. Из- дал»ине ч>' је се тихо аапарат за снимање. У равиомерннм интергалима одјекује из уиутрашњости и опоља се понав.1>а узвгик „Хеко! Хеко!", читавих десет мииута, док наједанпут наступи један шаиат. Мн ч>'јемо свештеника ко}и поста<в -Ђа пктања некоме и од незсуда се чује одговор. који човек иза завесе објављује опољњем свету... Заиста. пгга се овде одиграва пред мојим очима и утпима, јесте храмовни оитух старих ЕгитгћаЈна на најлримитив нији африкански начи«: свештеник, који у скрушености повори са богом. јавља одговор божји преко посредника у светини храма народу у двориште. Прз стари облик божје с.тужбе; још данас живи у најдубљој Африци. — Хеко нзм је милостив: ми ћемо се сипет зратити у нашу отаџбину. У захва.-шости жртвујем му ја неколико талира, које једиа свештеникова жена остављз у малој ниши изнад лука од врата. И тад полааимо. Филмши агпарат је утватио цео догаћај. Он је такође ухватио кааоо је по нашем одласку Га?мечо узео талире из •нише н б|рзо кријући сгтустио у свој иеп. Ипак сам надмудрио свештеиика и добио га пред камером. Њего® мали у"нук постао је мој пријзтељ. Кад нас је •сад иаш пут гребао одвести даље, у земљу, замолих деду за дозво.ту да фотографира.м његовог уи>-ка, дв бих слкку мило*- дечка могао показати кући. А да се при сиимању ништв не деси мали•шан>', он, пвештеник. може држзти ручсу преко њега. И тазоо је и»пзк Гамечо био снимл^ен.

Ромзи .Позвсе"

Мс-ст Уздисаја

— Ромзн И»зшела Звзахо, —

6Г)

(Наставак) Пошавши од АлтиЈеријеве палате, Ровандо се упути Дуждевој Палати и тамницама. Дошавши близу Моста Уздисаја он осети неодољиву чежњу да прође поред моста где је толико пропатио. Он одреши једну гондолу и упути се Дуждевој Палати. Пред њнм се ускоро указа мрачна маса тамничне зграде. Он потера гоидолу испод Моста Уздисаја и виде нешто што се нз далека није опажало. Мост је био изукрштан скелама и подупрт дебелим дирецима. Ролалдо се осмехну и помисли:

— Оправљдју штету коЈу су починили гром и Скалабрино. Он г/ривеза гонцолу за Један дирек ко ји је био побијен до дна, па се онда поче пузати уз греде и за неколико минуса доспе до места где се налазио прозор на коме је Скалабрино начинио про валију. Зидари који су радили на мосту затворили су то место даскама. Роландо без муке уклони те даске и стаде на Мост Уздисаја. Роландо је имао необичну душевну снагу. Али кад стаде ногом на мост он се

јки!

»»

Свн ме золе

»6

каже мудраМарица. „Мушкарци су пажљиви и доносе ми дарове, али један ме је угодно изненадио тиме што практично мисли: Донео јеРАДИОН!"

Чула рубље.'

11931

стресе од пете до главе и хладан зноЈ из би иу на чело. Дотле га је подражавала сва љегчва храброст. Али у том тренутку обузе га страшно узбуђеи.е. Пред очи му и.1аг,с цела слика његовсгг затвараља. Затим очи његове потражиие у ираку камену столицу, и он је виде на неколико корака од себе. Он се полако упути тој столици, паде испред »е па колена, притнште врело чело на углачани камен и удуби се у неке страшнс мисли. После неколико минута устаде и прошапта: — Буди миран, оче мо]1 Па онда се на прстима упути отвору кпоз којн је био ушао. Од тог тренутка лице Роландово доби изглед непоколебљице одлучности, која ку за навск остаде. Он погледа око себе. С леве стране је водио ходник у Ду жлеву Палату, с десне стране је био пуг V таминце. Он сг наке да чује какав глас. Одједном пребледе. Паде иу тек тада и» ум да гј когод може чути и опазити. Опипа се по пјЈвсу ла лн је нож код шега. Сети ге да може наићи каква страж* и да га Може напасти. Али се брзо умирн и слеже раменимз и остави нож где је и био. У том тренутку чуше се гласови из тамничних ходника. Неко Је излазио на мост,Бледа светлост указа се. Пред тако страховнтом опасношћу Р<> ландо остаде потпуно присебан Он се убрзо уклонн за једну гомилу дасакз и очекну не дишући и држећи руку на ножу. На уласку на мбст указаше се два човека. Роландо их одмах познаде. Једаи од њих Је био Фоскари/ а други Беибо. Дужд и кардинал ишли су Један поред другог ћутећи. Бембо је носио у руци фењер. Роландо их лепо виде обоЈицу и коса му се накостреши. Обузе га бес и рука \г,- се сама диже да их обојицу избоде. — Не, не! помисли он осмехнувши се горко. То би била и сувише лепа смрт. Дужд Фоскари застаде пред каменом столицом » вамисли се. Роландо му Ј«

сад сасзни лепо видео лице, Јер га Је фењгр Бембов осветљавао Фоскари као да ни ма.:о љиЈе бно остарио. Црте лица су му исто т »к_ ј биле енергичне. Као и некад, сам му Је поглед бно нешто мрачнији. — Зашто и љега нисмо прикопчали »а озу столиду? Ззшто га нисмо ослепили као његовог оца, или зашто иу џелат ннје онда одрубио главу? Ах! Еемоо, то Је наша велика грешка! Роландо разумедс да Је о њему реч. — Монсењеру сав Је взш страх безразложан. рече Бембо. Роландо Канднјанс је мртав. Фоскарн погледа Бембу право у лиц«. — Тело му није нигде нађено, одгов&ри ои тихо. Ја сам иаредио да се прегледа цео каН1Л. Провео сам петнаест дана очекујућн у непрестаној грозницн да чујем всст да је његово тело нађено. — Ви знате да канал одвл?чи чак до Лида, све што у њега падне. Тамо су га рибе прождрале, будите уверени. Фоскари одмахну главом. — ВеруЈ ми Бембо, човек као шго Је он не дави се. Ја сам вндео ње1 ову ћелиЈу. Видео сам својим очима онај ходник што га је издубио за шест година. То је надчовечански посао. И само његово бег ство изгледа ми невероватио. Не, не, ни је се он удавио, додаде дужд ирачним гласом... он нма и сучише много поСлова да посвршава пре но што умре. — Ја вас не разумем монсењеру! — Не разумете ме? рече Фоскари ухвативши кардинала грчевито 5» РУ<У Разумеш ти иене врло добро! Тешко те* би, Бембо, тешко мени! — Па баш да Је жив он нишга не ! гна . промуца Бембо, он ниште не анг^ Фоскари смзче раменима. Затим одједном окрете разговор «а другу сграну. — Шта је са оним човеком, пркјат«љем Јована Медичи кога Је треоало да мн доведеш? — Са Петром Аретинцем? Д^хао Ј« у ВенециЈу монсењеру и већ задкв^ава свет своЈим Олеском и смелошћу. — Причали су ми о томе. Ти веруЈмп да ће он моћи верно и паметно дз изврши мој посао код Јована ид М®дкчмја? — Настажгћ* е» —