Правда, 09. 07. 1932., стр. 3

СТРАНА

ПРАВДА. 9 ЈУЛ 1932 ГОДИНЕ

БРОЈ 191

Замена кокса дркеккм угљем

Др. Жнвко Топаловнћ са жељом аа овом питању, које моментано нма значаја за рад наше државне топионице гвожђа у Варешу, да нужни публицитет изразио јв жељу, да стру чнн л>уди, и заинтересованн и незаинтересовани, о овоме кажу своју реч. Нисам п>Ч5лициста нити имам рутине, да стручне ствари популарно пред читаоцима дневних листова брз ннм или нападам; налазим да је то V највећем броју случајева чак н погрешан пут. Но због важности самог питања, чнје погрешно решење може довести још до горег стања, нар^чито кад се овако постав« као потпора лретставка радника, који се боје да не остану без посла. Заиста запосленост радника треба чуватн, али чувати је тако, да она буде траЈ но обезбеђеиа; обезбедитн је момеитано с тнм, да баш оно чиме је данас моментано обезбеђујемо сутрапрекосутра буде узрок потпуном губљењу запослености тих истнх радника, па у овом случају и многих других. Стога се не сме наглити, већ најопрезније и са много трудољубивог свестраног испитивања тражити решење, које неће довести до већег зла и тежег положаја. Стапање гвоздене руде врши се у високим пећима, које се преко ватре шаржирају са по неколико — чак и десетина — тона руде и кречњака. Дрвени угаљ (ћумур), нарочито онај добивен од танких стабала и грана, а без пробирања трошан је, тако да се здроби и кад га човек нагазн. Пра шина угља јако притнснута озго шар жом руде не може горети. Гвоздена руда, којом је шаржирана висока пећ не може се стопити, ако ватра у пећи ннје јака н стална. Све су то просте и свакоме, који је свршио средњу школу несумњиво познате чињенице. Познуге су и радницима, нарочито онима који раде са високим пећима. Истина је да су гвоздене руде ста пане, а и дан данас изузетно и само где-где (у Русији, Шведској и по Алпима) станују са дрвеним угљем. али увек само у незн^тним количинама, и кад је у шггању нарочитн квалитет. Највећа пећ за стапање гвоздене руде са дрвеним угљем као горивом не даје више од 5 тона стопљеног гвожђа за 24 сата. Високе, пак, пећи ложене коксом стапају несразмерно веће колнчине (до 600 тона за 24 сата). Потпуно је природно да ће н цена гвожђа добивеног помоћу др веног угља бити несразмерно већз према ценн онога добивеног помоћу кокса. Сем тога, колико би пећи за рад са дрвеним угљем било потребно, .па да се обезбеди потреба зем-

ље у ливеном гвожђу. Најзад, за ста пање гвоздене руде, када се баш хоће да употреби дрвени угаљ, мора се искључиво употребити првокласан комадни дрвени угаљ добивен од потпуно здравих дебелих стабала. Таква тек стабала несумињво имају знатно већу вредност, ако се другојаче употребе. С тога и не могу нн да замислим рентабилну производњу дрвеног Угља за ливачке сврхе високих пећи и ону благодет за запослење многих ситних и крупних предузећа за његооу производњу, што све предвиђа г. Топаловић. На мене се, без сумње, не може односити напомена г. Топаловића, да он даје публицитет овом питању да не би технички стручњаци из спе цијалних комодитета одбацили један домаћи производ и огласили ку повину кокса као безусловно нужну. Мој комодитет овим питањем није додирнут. Онемогући ли се топионици" 1 Вареш набавка кокса, она ће, ако не одмах, а оно после кратких напора и штета, обуставити рад. Радници, чнје је запослење сада у питању, изгубиће тада коначно запосленост у варешкој топионици. Наш ће пак цез народ, нарочито многобројне ливнице н жељезаре сву своју потребу морати подмиривати из иностранства, те ће на крају крајева место оних динара потребних за ливачки кокс из државе отићи знатно бројнији дннари за већ истопљено гвожђе, а наши топионичарн поред тога остаће без посла. То пак несумњиво није жеља ни Савеза рударских радника из Зенице, па ни г. Топаловнћа. Помоћ се мора тражити; треба да будемо способни и да је нађемо али на другој странн, на други начин. Мање ће се пог^ешити, ако се за онолику количнну динара, који за кокс морају изаћи из земље, забрани увоз извесних луксузних ствари са стране, па и онога чак што није луксуз, али не служи никаквом запослењу и радиности у нашој земљи, па макар при томе био оштећен комодитет појединаца и читавнх група. Можда ће се и место овога наћи неки бољи пут и начин, ако се испи тивање врши свестраније и обазривије. О томе нисам размишљао толико темељно, да бих могао дати сигуран предлог. А.ти ипак, ако Вареш заиста ових дана остаје без кокса и треба по томе шта решавати, никако не бих могао препоручити забрану куповине кокса и приморавање на рад са дрвеним угљем, »тк н по цену забране сваког увоза л , суза за одговарајућу вредност, а таквога и ја з«г* да ича. Инж. Радиша В. Николић

ла у руке „Берлинер Берзон-Курира", з око продаје Д. А. Ц. текли су дуги преговорн. Пруска влада је изја-в;»ла да ће се и после Стикесовог падн новчано помагати лист. 'Сткнесо. ви људи су се најзад споразумели са Хугенбергом да лист купи бсрлински тргосац .харгије на велико Салингер и текогилни фабрикант др Аугуст Вебер. Салингор је био један од вођа народне странке (Фолкспартај), а др. Рсбер десннчарски демократа. Но они су били само спољни претставници листа, око Д. А. Ц. почсла су одјелном груписати сасвим нова фракцнја политичких љуои.

НОВАЦ у политици

и 181/ нулује „

— ОГРСМНИ ДЕФИЦИТИ СТИНЕС ОВОГ КОНЦЕРНА ШТАМПЕ. — КО СТОЈИ ИЗА ВЕЛИКОГ НЕМАЧКОГ ЛИСТА? — СЛОМ СТИНЕСОВИХ ПРЕДУЗЕЋА. —

-о: о—

57.

За време рата индустријалац Хуго Стинес успео је већ у толнкој мери да развије своја индустријска предуз»ћа, да Је постао привредни капаци. тет прве класе. У том својству он је све чини о дз свој положај у немачкој привреди што више учврсти, алч зз то му је био потребан јак апарат штзмпе. Он је чннио велике напоре. да приграби у своје руке акције великог н^-мачког лнста, службеног органа пруске владе „Норддојче Алгеиајне Цајтунг" Када је успео у томе. он је наслов листа изменио у „Дојче Алгемајне Цајтунг" желећи и на тај начин да прошири значзј и уплив листа. Сасвим је природно да ни веома богатл Стикес, преузевши Д. А. Ц. Шојче Алгемајне Цајтунг) није одбнјао владину субвенцију и њене ату жбене комнникее. Али то га није ни мало спречавало да у истом листу спроводи своју оштру опозициону по литику против атаде, чиме је створио незапамћени преседан у немачкој журвалистици. Влада је упркос опозиционог пи. сања Д. А. Ц. и даље давала уобичајену субвенцију и није праеилз пита. ње од његовог парадоксалног држања према њој. Можда су се неки канцелари плзшили исувише јаког упливз Стинесооог који је овај вршио на не. мачки привреднн живот Упркос прилично обилних субвенција, Стннесова новинска предузећ« су се стално борила с огромним дефи. цитом. Нн претплатницима ни оглашивачнма Д А. Ц. се није свиђзо и он је све горе ишао. Кад је Сги.че: преузео власништво и управу Д. А. Ц., ок је нззршио радикалне промене у родакцији листа. Учинио јс велику грешку што је уређивање листа препустио ислуженим маринским офицнрима, који су одлично умели да управљају ратним бродовима, али о Политичкој журналистици ннсу имали много појма. Ти људи одиста ннсу рли да направе од Д..А. Ц. светски Лкст, како јв то Хуго Стннес жслео Но Стннес у то воеме није мноо мзрио за дефиаите с^ога листа. Он је

радо бацао новац, јер га је лако зз. рађивао. За време инфлације он се финансијски још више ојачао и тако је могао да баца милионе на своју штампу, Он је на таЈ начин мир. но прелазио преко годишњег губитка на Д. А. Ц. од 1 пз и 2 милнона марака. Али овај вешти економиста није се задовољио само освајањем овог ве. ликог и доста утицајног немлчког листа. Немачка штампа Је бнла доста неприЈатељски расположша према ње му и он је морао бар један део те штампе ућуткати. То је могао постићи само једним путел!: откупљивзњем акција тих листова. Стинес се ннје ограничавао само на политичким дневннцима. Он је купо. вао и шаљиве и стручне лнстове Тачо је после рата купио најстарији не. мачки лист „Кладерадач". 1922 године купио је све акције старог немачко. листа „франкфуртер Нахрихтен", како би завладао н јужном Немачком. Г1реко тога листа је он трубио за про дужење инфлационог режима, за од. бијање плаћања репарација Антанти, зз комерциализацију железница у Немзчкој и т. д. Стинес је једно време финансчрао и многе новинарске а .1 енције, које су му се ставиле у сваком погледу на ра. сположење. Једне године је купио и мсдни лист „фобах*с Фрауенцајтунг" из Лајпцига, који одистз није могао имати никакве везе с политиком. Поред тога Стинес није заборавио ни на куповину штампарија. Једна од највсћих штампарија Немачке , Бриксен. штајново штампарско предузеће, пало је 1923 у његове руке. Исто тако је купио вепики броЈ штампарија у провинцији. Тако се десило да Ј 'е за време ве. лике немачке инфлацнје држзвни пагирни новац штампао сам Стинес, нај већи пропагатор инфлације Кад је 1925 године настао потпунн слом Стинесових предузећа, сасзим је р?зумљиво да су и сва његовл нови.нска штампарска предузећа пала у туђе руке. Стикесове фабри.че харти. !е за његове новине купили су стоанци. Штампарија Бриксенштзјн је па.

Тешка катастрофа једне француске подморнице Францусна подморница „(1рометеј" г.отонупа — Не зна се због чега је подморница потонула. —

ПАРИЗ, 8. — (Б. изв. „Правди"). У целој Фрзнцуској изазвала је огромно узбуђење тешка катастрофа француске подморницо „Прометеј", која ј *е јуче из до сада неутврђених разлога потонула. У подморници се у тренутку несреће налазнло укупно 63 лица и то 41 члгн посаде и 22 ин жењера, техничара и чиновиика бродоградилишта од којих су четворица чинсвници фирме „Крезо". Седам чланова посаде је спасла је дна рибарска лађа, која је ускоро посте'катастрофе дошла на место не среће. Рибарски брод је предао спа сене болници у Шербуру. Међу спасеннма се налази и коман дант подморннце. Спасење ове седморице било је мог>ће, јер се поаморннца у тренутку несреће налазила на површини мора. Чланови посаде којн с> били у то време на палу би пали су у море и на површини су се држалн све дотле док рибарска лађа није чула њихово запомагање и похитала да нх спасе. Спасени ко мандант је изјавио да иу је потпуно несхватљиво како је дошло до катастрофе. — Налазно сам се на палуби, при ча командант, и одједном сам осетно такав потрес као да је неко пао у море. У исто.м тренутку осетно сам да нестаје подморнице испод мојих ногу. Она је за неколико тренутака потонула. Не могу то друкчиЈ'е обја снити, него да је посада у унутрашњостн начинила неки погрешан маневар. На месту несреће налази се сада правз флота од разних ратних бродова који у највећој журби траже потонулу подморницу. Радови.ма на спасавању руководи један адмнрал. До сада, међутим, није успело утсрлптк ПОО»М»|Ју похсшулсг брола Нада да ће ее успети спасти посл да, која се налази у унутрашњости потонуле подморнице врло ј "е мала, јер су вероватно у тренутку катастрофе били отворени сви отворн на подморници, пошто се она налази на површини мора. На тај начин унутрашњост подморнице одмах се испунила водом.

Галичник

— НЕПОЗНАТО БЛАГО НА НАШЕМ КЛАСИЧНОМ ЈУГУ —

ОДДСВУД

„РУМБА ШИШАЊЕ"

Пише нам један читалац из Спли та: „Читам у локалним новинама како се један берберин рекламира, препоручујући својим муштеријама „Румба шишање". Колико ми је по^нато, румба је дивљачка игра. Ако и наш брнца стане по главама својих муштерија да изводи маказа.ма покрете румбе, боји.м се да муштерија не изиђе нз радње, не само без косе, већ и без главе. Кад ће једном наш свет да увиди да не треба употребљавати речи, којима не зна значење? Мислим да је брици ова реклама внше нашкодила него што му је користила. В. Н." ^вечани помен на нашем ратном гообљу на острву Фрнјулу

МАРСЕЉ, 5. јула. — (Н. изв. „Правди"). — На Видовдан, наш генера.тни консулат у Марсељу прире дио је свечан помен нашим умрлим ратницнма, чије кости почивају под сунчаним небом братске Француске и стоје као вечита залога заједнич ке борбе за правду и слободу наро да. Парастосу су присуствовали, поред чиновника Генералног консулата и колоније, и високи представници префектуре, марине, војске, општни не. организације ратника са Источног фронта, организације „Сећање на пале борце", поморског саннтета и предстаници штампе. Чннодејствовао је прота руске цркве у Марсељу. Генерални консул г. Б. Ађемовић одржао је пригодан говор на фран цуском језику, а потом, по поврат ку са острва, био је пријем свих Присутних у стану генералног консу ла. Претседник општине г. др. Рибо уступио је општинску луксузну ла ђу и један моторни чамац за превоз од Марсеља до острва Фријула. На гробљу је положен венац ч све жег цвећа са југословенским тробој кама. Сви марсељс.ки листови донели су опширне чланке са фотографнјама о овом помену.

У нас се мало зна о Галичнику, ње говим лепотама, обичајима, ношњи и другим привлачностима које ово место чине најинтересантнијим на нашем Југу. Кривица за то није дс вредних Галичанаца колико до нас самих, који уопште не стижемо да мало већу пажњу поклонимо Јужној Србији, тој колевци наше славе и величне у прошлости, извору снаге и напретка Југословена у будућности Галичник, нарочито, скрива блага која су, све до данас, остала непозната, па, самим тнм, и неискоришћена у опште националне сврхе. При томе ми се и нехотично намеће упоређење између наше нехатности и прегалаштва других нарада, који успевају да и далеко безначајним стварима даду виши смисао и да их учине предметом општег интересовања. У овом случају навешћу само један пример са Немачком да бих, на основу тога, истакао сва преимућства нашег Југа. Прости сељаци на југу Немачке измислили су у својој побожности верске игре, у којима се на веома оригнналан начин приказује живот Исуса Христа, његова страдања, пу товања, говор народу и читав ниа других сцена из живота Богочовека. Ове спретно измишљене игре немач ких сељака постале су на далеко чувене н једна успела атракција не само за Немце него и за цео свет, који се ту слегне на хиљаде да би у свој"ој побожности (многн долазе и из просте радозналости) обновно сећање на Исуса Христа н времена л р ~-.'о )у Крјима је он учио људ е—зццццка«'ској вери. Посматране са гледишта привредне целисходности верске игре баварских сељака доносе Немачкој многе милионе, нарочито пак крају где се изводе и на начин који, поред вер* ског, одаје и висок трговачки сми> сео Немаца. Небројено је богатих Американаца и Енглеза који резервишу места за те игре годину дана унапред, који превале пут од више хиљада километара излажући се чак и многим недаћама ради кратког у. живања у игри простих сељака. Гледајући у прошлој години гг» личанске игре, у мени се и нехотич но будио осећај сажаљења према нашој равнодушности, којој једино мо жемо да захвалимо што је Галичник за нас и странце остао потпуно непознат, јер ми ништа — ама баш ништа — нисмо учинили у циљу про паганде чуда од лепоте и привлачности које пружа ово романтично место својим чувеним свадбама и вишедневним церемонијалом које, ре као бих с правом, бацају у запећак не само верске игре немачких сељака, него и све сличне обичаје других народа. Када су ми неки моји другови при

Народна ношња у Галичнику 1. чали о галичничким свадбама \г, и« скрено говорећи, нисам ни наслућивао да ће оне на мене оставити онај велик утисак под којим и данас још стојим у најлепшем сећању на Галичник — утисак неизгладнв, редак и '— лепши но сви други које сам икада добио обилазећи нашу земљу и остале државе на европском континенту. Галичанске свадбе у свој њихово ј патри ј архал но-господско ј привлачности заслужују да их сваки види на лицу места, јер оно што се тамо види тешко се да описати или насликати. А све то није тешко постићи, нарочито ако се пут комбинује и са разгледањем осталих знаменитости и лепотама Јужне Србије о којој ' сви странци, који су је само једном видели, говоре са највећим усхићењем. Сама појава да се сви сељаци из Галичника жене само на Петров-дан показује нешто по све оригинално. Прошле године било је 25 свадОа истог дана, ове године биће их опет преко 20. Поред Галичанаца који ту стално живе, о Петровудне венчавају се и сви они који жнве у удаљеним крајевима, а међу њима има их који превале пут чак из Америке, Египта и других земаља да би обавили венчање на својој родној ' груди, после чега се опет враћају натраг. Овај народ ретких способности и прегалаштва скупља се тога значајног дана и ради договарања о пословима, раду и животу уопште, који ннје ни мало завидан на галичанском кршу и пустоши. Галичник је био некада веома напдплма гоцп, Тп ср ВИ Д И ПО ДНВНИМ домовима, госпбдски укришепи«, ч« лепој, раскошној ношњи мушких и женских која је ослобођена потпуно страних примеса, по начнну опхођења, реткој гостољубивости и пажњи ових расно здравих горштака. Под ударцима кризе сељаци су данас осиромашили, а продаја оваца и кашкаваља не налази више ранију прођу. Ипак они успевају да се одрже на овоме орловском вису са кога је поглед несравњене лепоте према Албаннји и нашем Југу. Они су се ту настанили давно за време Турака, а изолованост места чинила је да су могли да пркосе обесним завојевачима као и пљачкашким бандама коЈ 'е су долазиле из арнаутлука. Непознато је откуда обичај Галичанаца да се сви жене једног истог дана. Несумњиво је да су, поред верског, и економски моменти били при томе одлучни. Живот у овом орловском гнезду будио је сам по себи осећаје јаче солидарностн која је н данас очувана у свој свежини. Она се испољава и у начину венчавања Галичанаца, чије привлачне свадбе трају беспрекидно пуна три дана. Др. Мнлослзв Стојадиновић

Традессготошжца културног друштва „Иапредак"у Мостару МОСТАР, 7. јула. — (Изв. „Правди"). — Данас је озде завршено за седање хрватског културног друштва „Напретка". Још у недељу допутовали су из свих места, где постоје друштвене организације, делегати да увеличају прзславу тридесетогодишње делатносгп другшва

Е. Жилић; одборници за остала места, др. фра Лео Петровић (Мостар) др. Филип Чондрић (Бања Лука), Ан то Будимировић (Травник) проф. Т. Паветнћ (Осијек). Дон И. Пежж (Ко тор), А. Пнхлер (Госпчђг др. Г. Смо (Мостар), Јосип Квесић (Маглај), Иво Пекас (Дубровник), Јосип Тичан (Вннковци), Јурај Коцијгннћ (Сомбор), Иван Мрган (Бос. Брод). Прорачун за идућу годину и.«.| >си динара 2,320.022. Након одржане скупштине прирећен је заједнички ручак.

хесетогодишње делатнс-11 друшша. ~ ' г , , „ Претседннк друштва г. Антон Алч Поподневним возом већ су неки деуповић поздравио је све изасланн- .елегати отпутовали. док ос^ли са

ке и одборнике. Иза тога је одржана служба Божја у наджупанско) цркви, коју је служио мостарски бнс куп г. о. А. Мишић. После службе божје одржан )'е поздравнн н пригоднн- говор г. др. Чуле. Након тог; је била академија, којој је присуствовала маса света. Претседник г Алауповић одржао је поздравнн говор. осврнувши се и на то како је Мостар дао први идеју за оснивање овога друштва док је г. др. Петровић одржао предавање о „Напретку" Певачке дружине „Хрв^е"' и „Свстг Цецилија" отпевале су Напретков* химну, после чега је академија зз кључена. Данас је одржао пленум седниц> изабран је нови одбор: претседнт Анто Алауповић (Сарајево); потпре: седници: г. г. Јосип Хорват (Загреб) Мијо Пољак (Сарајево); Драгутин Тиболт; рекретар- др. Милан Мартиновић. Одборници за Сарајево: Филип Грубишић, Мато Шерко, др. Ми јо Андрнћ, Иван Гутлер, др. Матнја Лопац, Мирослав Нагел, Драго Шешељ, др. Иван Субашић, др. Здрав _ ЦЈутеј; др. Анто Филиповић, др. ФрГ 1

третседником путуЈу ноћас својнм кућама. Тако је „Напредак" своју тридесетогодишњицу прославио v месту одакле је „Напредак" и потекао. Јотплатно је пз га не ту:нн — а она га ипак тужила. —

КНИН, 7. јул. — (Р. из. „Пртвги"). — Јуче поподне, на нзлазу из зроши, путем за Босанско Грахово, чалетео је један моторцикл на сеганку ЛАарију Медаковић нз Топот>а, која се враћала својој " кући и :борио је. Моторциклист је одмах мао и понудио Марији да плати о•итету. Она је пристала и прнмила 20 дннара оштете. Непознати моторциклист одмах је продужио пут, а Марија се вратилз V жандармериску станицу и ствар пријавила, кријућн да је примила 20 динара оштете. Сад се истрата водн и против Ма* оије н против непознатог моторцнгслисте .