Правда, 21. 01. 1934., стр. 16

П Е А В Д А

21-1-34

т КАУКД И ш Ш ЖИВОТ ш

Опосности знмског спортп

Зимскн спорт треба научитн и разумно вршити Спречавање несрећних случајева за време спорта

На пгга треба обратити пажњу код клизања и скијања

Супго*«*а спорта већ крије у себи опасност по онога ко се н»име бази, али вели1ки је број опортичгга који, свеоно или несвесно, поеећавају ту опасносг, ва шгету свога здравл>а, па чак и живота. Опасности које изааква спорт ттреба уклањати, а. ве пооећавати их. При томе је, разуме се, поаребно да саму опасност уповра^мо, јвр иначе нећемо да се сиађемо и болест и смрт ће на нас вребати на сваком кораку. Иагко је зимски спорт веома користан и има одличио дејство аа наше здранл>е, та преимућства ое знатно смањују услед тога што многи спортисти не анају клхо се зимоки опорт хигијенски и рационално врши. Овде не желим опширно да Цитпем о болестима које човек Јзобија за време спорта у знму. Повабавићу се, у глаином, несрсћним случајевнма који се спортисти могу десити. У ни једној спортској грани човек не сме бити шарлатан, а то значи [да мора научити добро дотнчну опоргску гратгу, упознати ње ва преимућства и њене опасрости. Клизагње на леду не изгледа Опаоно, па ипак лако и хитро трчање по глаткој поершини Скопчано је са мнолим опасносгима. Код овога спорта све се васнива на човечјем оку и чулу раанотеже. Ако се у равнотежи гкж&же и најмањи поремећај може доћи до пада и тешвсих повреда. И најбољи клиза чи изложени су тим опасносгима. Нека нико не узме лако,ч!МИСлено оеу спортску прану и ,дјека, нж ажо има и савршену рутииу у клизању, пази како се мреће по леду, нека и>ма на уму 1да није на сувом тлу, без кливал>ки. Код скијања је ова опрезност још потребнија. Сваки акијач даје као залогу свој живот за уживања која ова спортска гра ( на пружа- Мала непажња, само' незнатан покушај за постизање рекорда, мала , омашка може код скијања човека главе да кошта. Исто то важи и за боб и оста

ле знмсже спортове. Најчешћи | узрок несрећних случајева за време спортовања у зиму је, бесумње, потцењивање опасности и тешкоћа. Већмиа настрадалих спортиста сзу фанатнчни тркачи за рекордима или пак нису има ли ни појма о дотичној спортској грани. Зимске спортове треба научн ти. Ту }е потребна велижа пракса, доста психологнје, пажње и уочавање постојећих опасности. Треба само боб да скрене са правога пута, да налети на неко дрво или стену и несрећа је већ ту. Код боба је опаоност тим већа што ое у случају неореће могу теже повредити они спортисти који у маси јуре иза о®ог настрадалог бобисте- Остали ће налетети на првог спортисту и ту може доћи до повреда у маси. Боб није тепгко иаучити, али се мора научити. Потребво је оистематско учење. Ни терање бнцнкла није никаква нарочита вештина, па ипак нема тога човека, који би могао одмах да седне на бицикл и вови. Он мо* ра дуго учити и вежбати ое да би сазнао тајну одржавања равнотеже на бициклу. Исто тако стоји ствар и са бобом. Поред одлнчног по0нава«>а управљања бобом (крмарења, кочења и тако дал>е) треба познавати и пут којим ће боб јурити. Преко непознатог, неиспиталог терена не треба ни када бобом пр>елазити, јер човек не може знати какве му све ту опасности не прете. Може да ое деси да боб јури према провалији, која је снегом покриветаа, може испод анега да се крије и неки оштар предмет као кблац, који би спортисти могао нанети тешке повредеЧесто долази до несрећних случајева приликом вршења зимских спортова и због непажње самих гледалаца. Посматрачи знмског стторта често изаберу најнезгоднија места за гледање, сметају спортистима и навлаче тиме и на себе велику опасност.

Пут којим спортисти пролазе мора бити у авако доба слободан, пролаз чист. Често скијач или апортиста на бобу нма врло тежак избор, када му се на путу нснрече гледаоци: или ће морати да скрене са правога пута и оебе доведе у велику опааност, или ће пак налетети на гелдаоце и њима и себи нанети тешке повреде. Последњих година у поједи^ ннм европским земљама статистике нам показују забрињавајуће повећање броја неарећних случајева у вези са знмским спортовима. То је много шкоДИЛО ЗИ1МСКОМ спснрту и многе људе отуђило од њега. То је за жаљење кад се има у виду да је зимаки апорт и здра/в и користан а и ако/ггчан са изванредно пријатним и лепнм уживањима, која се само у зимско доба могу п/реживл>ав ати. Поред свик ових оавета, знмски спортиста треба да има и ово на уму: с времена на време, али бар месечно једанпЈут, треба човек који се бави зимским споргом, да посети лекара и гхрегледа арце и плућа. Тада ће спорт бити заиста право уживање и опааности од зимских спортова авешће се на најмању меру. Др. Н. ■ МАЛЕ МЕДИЦИНСКЕ ЗАНИМЉИВОСТИ Хракљивост жуманца Јс дале*о већа од беланца. У Једном хуи%нцу тса 59, у једном белаицу само 17 калорија. • Зашто се колачи, слаткитшг, компсти и сир Једу увек на краЈу обеда? Из хигијенскмх разлога. Те намкрнице изазиваЈу више него друге осећаи>е ситости, па се после њих нидгта више не може јести или се Једе силом, без н вајиан»е апетнта. ♦ У СЈедињеним Америчкт! Државаиа обичну, домаћу муву називају „тифусна мува", желећи тиме да локажу да је иува највећи и најопа саији разносач тифуса. • Утерђено Је да су човекови нерви најздравији и најотпорнијн у тридесетој години. (

Лекарн о леворуним људима Не сме се десна рука потпуно занемарнти!

Бечхи лекар др. Милер гпнпе о леворукости лудн и каже: Д1о народном веровак>у левору к* л>уди поста.то су леворуки само стога што нх Је мајка или дадила, док су били Још мали, држала увек на левој руци и тако је детету оне могућена употреба и покретање десн« руке. То у ствари ниЈе потпуно тачно. Утврђено је да се леворукост наслеђује од родитеља, као и многе друге иане и болести. Преиа једноЈ средн»ошколскоЈ статистици утврђено је да су у већим варошииа Аустрије од 170.000 средњошколских ђака 5.06 од сто били леворуки (иушкараца ииа два пута више него девојчица). Истраживањииа Је утврђено да су родитељи те леворуке школске деце такође били леворуки и тако се могућност наслеђивања ове мане иоже утврднти у 88 од сто. Ииа читав низ покољења у ЈедноЈ породици код којих су сви мушки или сви женски чланови билн леворуки од малена. Др. Милер препоручује леворуки ма да нипошто не занемарују ♦десну руку. Нарочито саветује занатлије, раднике и друге људе, који се баве фивичким пословима, да кад су већ леворуки, раде левом ру ком, али у доколнци што више да вежбају писан>е десном руком. На овај начин десна рука се неће занемарити и неће потпуно закржљавати као што се то многима де-

Укрштене речи БроЈ 181. —.

!Ч

■

ЈВ

■ _

!Г

■

гч

п-

»5

ЈЧ

■

нч

ЧТ-

Обе руке требало би подЈеднако употребљаватн, велн бечкн лекар, али то Је при данашњим приликама немогуће. Па нпак, ако човек јсдну гаоју рутсу више употребља« ва, нека не заборавл>а ни на другу. Нека н њу вежба и упосли. То важи и за оне, коЈи десном рукои раде све, Треба увек живети помишљајући ва евентуалнн неорећнн случаЈ, када би човек могао нзгубити Једну рУку. Тада друга, закржала и неизвежбана рука дуго неће моћи корисно да послужи човеку— [лпппшппшппти

КОД БОЛЕСТИ ЖУЧИ И ЏИ ГЕРИЦЕ, жучних каменицз. и жутица, поправља нара^ча Франц-Јозефова горка водз ва рењс управо одличним на"ином. Клинична искуства потчр ђу|у, да је лечење на лому га Франц-Јозефовом водом особи тог дејства. ако је пијемо сч^ко јутро на таште, помешану са ма

Водоравно: 1) Атински зачсОнод** вац, 6) канцеларија старешине факултета, 8) општи, заједнички, 10) предлог, 11) врста књижевног дела, 12) узорак, пример, 14) облик од: опи ти, 16) свеза (словеначки), 18) дра»ч (облик), 20) чехослозачки државник, 22) муслиманско иушко име, 23) на/јнижа кшшјска каста, 24) тесто, 25) спречавано, 27) тканина за жснске хаљине, 28) слаба, 30) под (падеж), 31) пригодна реч, изрека, 34) залара, 35) супарник, 36) нота, 37) врста папагаЈа, 38) глас, 40) мушко име, 42) слово у латиници, 43) место на Ду« наву, 46) справа за појачање Зо>ка, 47) анажним. ' УсаЈравио: 1) Клица, 2) пробао, 3) од индустриске биљке, 4) заменица, 5) лице из индијских легенда, 6) предлог, 7) лопов, 8) мала богомоља, 9) стари град у Азнји, 10) израз у музици, 13) иашна, 15) језеро у Сев. Америци, 17) варош на Југу, 19) апострофирана свеза, 20) дашчара, 21) страно женско име, 23) врста рзкије, 24) постепено уздигнуто равло зеиљиште, 25) спречава, 26) чин у војсци (множина), 28) натмурсн човек, инацича, 29) познати љубл>ански футбалски играч, 30) није ирс, 31) заиеница, 32) показна заменнца, 33) страно мушко иие, 35) испупчени издигнути уметнички радови на иеталу или ирамору, 36) простак, 391 заменица (пад), 40) полсмева, 41) заме«ица (пад). 44) р^ђије име г'»сподара од Алжира (арЗбљански), 45) предлог (иемачки). РЕШЕЊЕ УКРШТЕНИХ РЕЧК БроЈ 180. Водоравно: 1) Клемансо, 7) одптле, 9) акт, 11) ли, 12) око. 14) Бокгг, 16) Ашар. 17) аксан. 18) Лекок, 20) Омск, 21) мрав, 23) на, 24) Аод. 26) Ваи Дајк, 27) пар, 28) наноси, 30) Четон«"ј а. Усправно: 2) Лот, 3) мало, #) Атика, 5) сео. 6) Ка-ва.ткад. 8) Поенжаре, 10) кошено, 13) красна, 14) бром, 15) аков, 19) крв>но, 22) Адон, 25) дне, пиј, 29) си.

РОА1АН „ПРАВДЕ"

Неколико дана пре Божића гсспођа Лоример, Ричард и Ме ри-Лу напустили су вилу у Вестимилу *и, натоварени малим Пакетима и корпама са поклонима, кренули су да посете штићенике госпође Лоример. Са овим божићњим поклонима улазили су они у мрачне и бед*е станове, где је све одисало немаштином. Ричард је све вре ме ћутао, али Мери-Лу могла јс приметити какав су утисак ови призори остављали на Ри чарда. Ко зна, можда је и то био добар знак! А када су и последњи пакети били раздељени. Ричард упита Иајку: — А куда ћемо сада? — У „Инвалидски дом", одГовори мирно госпођа Лоример. Ричард је неко време ћутао,

а затим рече. — Не... Не само.~ Ја не могу. — Ви нисте обавезни да нас пратите, Лори, рече му МериЛу. Можете нас сачекати у аутомобилу. Ц>ен глас звучао је при том пријатељски, иако је био прилично хладан. Ричард није одговорно. Све време вожње борио се са собом. Грозне успомене васкрсавале су пред његовим очима. Не, то је било из над његове снаге1 Није хтео да се сети свега тога... Па ипак, требало би да оде тамо, па макад колико трпео.„ Н)егово самољубље није му дозвољава ло да га сматрају кукавицом. Ричард је, дакле, са госпођом Лоример и Мери-Лу ушао у велику дворану Инвалидског дома, где их је, поред одјека њихових корака, дочекао мирис средстава за дезиифекцију и атмосфера болова и патњи. Ричард се кретао као аутомат, не гледајући ни десно ни лево. Изненадно трже га један глас: — Поруч-ниче... Лорнмер! ђио је то глас радостан, иако у исто време пригушен, јер је долазио из оболелих груди. Ричард Лоример стаде као укопан, диже главу и приђе кревету. — Јесте ли ви то, Мек? упита он инвалида. — Ја главом. Давно се већ нисмо ви видели, господие поручниче. Колико сте се ви про менили.

Био је то човек, или бол>е сенка од човека, са два усплам тсла погледа и осмехом који је ведрио испијено лице. — Мама! повика Ричард Лоример дрхтавим гласом. Дезире! Грло му се стезало од узбућења. Био је то „Мек"-Џими Мек Евен, њетов стални пратилац у летовима, његов механичар. Госпођа Лорииер приближи се кревету и пружи руку тешком болеснику. Затим су њих две оставили насамо два ратна друта и посетили остале несрећнике. Ричард је сео на кре вет и трудио се да одговори на сва питања свог бившег механичара. Да ли се сећа овога или онога? Да ли је видео рат ног друга кога су звали „Летећа фурија"? А шта је са капетаном Паркесом и другим ратним друговима? Ричард Лоример је морао у великој мери налрегнути своје памћење да би се сетио свих тих људи. Он није хтео да Мек примети његов недостатак. Рекао му је стога само толико да живи изван вароши и да никога није срео. Они су тако у разговору остали цео сат и када су се го« спођа Лоример и Мери Лу нај зад вратиле, Ричард се опростио од Мака. Ричард н-ије могао да одвоји свој поглед са Мековог енергичног и ведрога лица, које је већ толико било блиско смрти. Туберкулозан... осакаћен.« па ипак срећан.

Ричард је напустио болничку собу „Инвалидског дома" са чврстом одлуком да опет овамо дође. Мек Евен морао им је обећати да ће им писати и буде лИ му што требало. Желео је да буде пренет у какав санаториум. Ричард му је то обећао, а своју намеру саопштио је мајци и Мери-Лу. 1+>ихове очи овлажиле су се сузама, толико су оне биле дирнуте овом Ричардовом паж њом према несрећном другу. А када су се опет вратили у вилу у Вестимилу Ричард је пришао Мери-Лу. — Хвала вам Дезире. Овај изненадни састанак са несрећним Меком једно је од највеКих задовољстава у мом животу. То само вама могу да захвалим, Дезире. — Не мени, него самом себи треба да захвалите, био је њен одговор. Дошао је и Бадњи-дан.- Био је то дан светао, хладан, али диван. Дивно Бадње вече са до писних карата. Преко ноћи пао је дубок снег и вила у Вестмилу заогрнула се хермелинским покривачем. Оголеле гране дрвета биле су украшене блештавим кристалима, а доброћудно сунце бацало је своје бледе зраке на овај лепи зим ски пејсаж. Стигао је и Лери Мичел, сарадник „ДеЈ*ли Стара", натоварен поклонима намењеним Мери-Лу, а и ситним поклонима које је наменио и осталима у Вестмилу. Велика божићња јел

ка коју су госпођа Лоример и Мери-Лу искитиле уз помоћ Ричардову блистала је од стотине свећица, позлаћених и посребрених трака. Мери-Лу била је преплављена поклонима. Госпођа Лоример поклонила јој је туце дивних марамица од чипака, право ремек дело ручног рада, затим лепу гравиру којој се раније толико дивила у једном излогу, вечерњи црни мантил са оковратником од лисичјег крзна и дивну балску хаљину достојну какве принцезе, са ко је Мери-Лу није могла да скине очију. Од Ричарда је добила безброј књига и бонбона, свилене чарапе и дивну ручну ташну. У тој ташни је нашла Једну ку тијицу, на чијем је заклопцу била исписана фирма позИатог њујоршког јувелира. А када је Мери-Лу отворила кути.јицу, њене очи разрогачиле су се од чуђења. Прстен! Прстен са великим сафиром на платини, окружен сићушним блиставим диамантима. — Ах, Лори! прошаптала је она збуђено. Ричард Лоример, праћен погледима Лери Мичела и госпо« ђе Лоример, приближио се Ме ри-Лу, која је стајала пред бле штавом јелком. — То није никакав симбол. Тај нас прстен не везује. Приметио сам Дезире да ви не носите наш венчани прстен. (Наставиће се)