Правда, 01. 02. 1934., стр. 6

1-11-34

П Р А В Д А

Сахрана Бранимира Ћосића

Одевена деца са школским одбором и уаравнтел»ем школе

И мала места свесрдно помажу сиромашну децу

Лапово, 29 јаиуар. При основноЈ школи у Лапоеу по стоји фонд сиромашних ученика, ко I ји даттас износи преко 30.000 динара. Из 1?рнзсода тога фонда одева се

број сиромашиих ученика. Ове годи не, прнликом светосавске прославе, добило је одела 80 сиромашних ђака. На челу фонда су претседник школ ског одбора г. Прешић и управитељ

Уз учепгће великог броЈа познанкка, пријатеља и поштоаалапа јуче по подне саосрањеки су на Новом гробл>у зеини остаан ранопреминулог кн>иже»ника и саралиика „Правде" Бранимира Ћоснћа. Тужном чину присустзозали су претстав.ннпи свих београдских кн>ижевних и умет ничких кругоеа. Са исмреким болом упутио је цео просветни свет престонице последњи поздрав књнжевном ствараоцу Бранимиру Ћосићу који је још за ргна иного дао н }ош више »аговештавзо. Из кзпеле су ковчег нзнели уредрици и сарадниои „Правде". На челу спровода ношени су веици: породипе, несрећие мајке и веренипе, рођака, онда диреЈшије „Правде", сарадника „Правде", Српске књижевие задруте, Пен клуба, „Цвијете Зузорић". Опело Ј храму светог Нкколе нзвршилн су проте г. г. Ружичић и Путниковић н саеогтеник г. Свегнстав Цзеткозић. По опелу одржао је кратко слово прота г. Путииковић, ] истичући све леп« особине покогни-1 кове, његову љубав и сиисао за породипу и несумњиву надгреност за ј књижевно стварање. Ковчег из храма изнели су друго-! ви покојиикови. Пред храмом у нме „Правде" опростио се са вишегодишњим сзрадником и дивним пријатељем и друтом глазни уредкик г. Даијан Сокић. ОПРОШТАЈ УРЕДНИШТВА „ПРАВДЕ" СА СВОЈИМ САРАДНИКОМ — Драгн Брано, болан је ово тренутах и свих твојих пријатеља и другова. Твој топао, мисаони и индивидуални лик трајно остаје у нашнм сећањима, а бол још јаче раздире наша српа сви репошћу истине да си вечно затворио своје топле очн. Судбински обрти тужно и болно погађају, али и ти. драги Брано* увек си имао праву мисао да није онај иајвише живео који је најдуже боравио међу живима, него онај који је највише осећао и највише оста вко трајнога доброг и племенитог, интелекгуалног и духовног, иза себе. Твој млади живот богат је, дивно богат духовном и интелктуалном делатношћу, твоји напори равни и достојни оних који дотрају шест и седам деиенија. Заогрнут идеалнамом и алтрутамом, ти си само био надахнути радник за трајно и невре менско човека и његове основне по требе. Часно и племенито, духовно, н индизидуално стварали су у теби бурну активност. која има низ драго цених резултата за наша- књижевна добра и за наше друштво. Али наш не само пријател>ски и другарски. него и соиијални и наиионални бол је и још већи кад се зна колико би твоја жива спиритуалност и обдареност дали племените писане акгивности нашем друштву. Вазда надахнут најплеменитијим и најсоци јалнијим. вазда са топлом, тананом и проосећаном изузетношћу да се воли добар чозек и да се воли топла срп гка груда, ти си још раном младошћу показквао ту дивну изграћеност, дсстојну најлепших признања. Ми осећамо и знамо да никзкве речи, никак ве глорификаиије нису потребне, ти имаш дела, ова су трајна. Твоје писане мисли, романи, есеји, приче. говоре о дивној култури твога сриа и душе, о теби као човеку чија нас смрт тако болно раздире. Све то, ипак, драги Брано, не умањује велики бол, велику жалост за тобом. Твоји пријател>и и другови И5 „Правде" испраћају те до твоје вечне куће, али никад неће бити мо гућно да те немамо у топлој и драгој успомени. Твој дуги боравак у г Правди" показао је изванредне осо бине које су ти доносиле и љубав тоугова и пријатеља, и поштовања. Писао си благо, и с осмехом одго■арао и с осмехом критикозао, желећи боље у нашој књижевности и 0ол>е у друштву.

Ми не можемо себи нн дозволиги ки усудити се да, ублажавамо дубоки и непреболни бол гвоје племените мајке и нежне веренице. Ми им се можемо само придржати нашии искреним и ве.тиким болом за тобом, драги Брано. Твоји пријатељи и дру гови из „Правде" осећа ће своја нај лепша чињења. чувајући успомену на тебе, — освежавајући увек сећања на свога драгог Брану Ћосића. Вечан ти спомен у нашем друштву и нека ги је лака наша отачаствена земља! ГОВОР Г. СВ. ПЕТРОВИЋА У ИМЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ У име Српеке књижевне задруге последњи поздрав на вечном ггугу упутио је секретар г. Светислав Петровић. — Бракимир Ћос<*ћ заврпшо !«• свој кратки и трагички живот, којн је био нежаа као пламичак жишка. али који је остзвио за собом зрачн\ бразду ззезде која пада. Читаз та: живот, он је, без поштеде, и с једном величанственом, скоро херо |Скои зољом која је чуднл? у његовом слабачком телу, био ставио у службу књижевности. Он је, рекло би се. грабио да оствари своју судбину, као да му је неко мрачно предосећање говорило да неће имати много времена за то. То је била једна гргзничаза, смртносна трка на остварењу једног велкког животног сна. Ужаока бољка која је већ годинзмј разарала у његовим грудима, у по следње време је често притискивала његову руку. али није могла угушчти онај унутрашњи пламен који га ј« сагоревао. На против. живот Бранимира Ћосића није можда никад био исп>"њенији грозничавијом активношћу и вишим уметничкнм стваралашгвом, него ли последњих месеци његовог живота, мало пре н« пгто ће поћн на велики, црни пут с кога се не враћа... Он је сав био та да обузет оном уззишеном страшћу стварања, оном божанском инк>-ба пијом која је иајвећи дар, и највећа л*-пота. једног уметкика. Дар Бранимира Ћосића био је пун не само изузетних вредности, него, тако исто, и чудесних могућности Зато, над озим драгим гробом. ми и* кажемо збогом сзмо дирљивим успоменама на успела остварења, него и ^ светллм надама. Ћосић је почео своју књнжевк% кариеру, још као лечак. делима вр- ј ло вештим, закимљивим и при^атним, у којима је од првот трекутч<а от-! крио сзој несумњиво приповедачкч лар и своју вакредку способност д^ оштро види. да живо слика, ла забавно прича. Са богатијим животннм игкуством. он је допније, у ромаку Два парства, смело посегао и за решавзњем крупких моралкигх гтппЛтеуд Али. тек у његовим по-

слелзњим делима, у збирци пркпаве* дака Као протекле воде, н ц^рочито у завршном роману Покошеко поље (покошеко поље1 какав злослут симбол!), његов талекат се сасвим про« дубео, узрео, и хуманизовао. Млади, а.ти животном истином већ богати писац, био је схватио да, у озбиљним временима која свн прежкзљујемо, у овом старом и трошном свету, у овом лудом врзином колу непоштења и неправде, књнжевки ства ралац је позвзн да испуки једку велику социалну мисију, и да ништа од онога што је људско не треба д-« му буде далеко и страно. Он се зато био сасвим прИгнуо земљи, и чуо потмулу жалбу која се пење с ње. Он је открио беду моћних и леиоту беднкх. И он се дигао да се бори против соцналног зла, прогонећи нарочито снажном мржњом оно велнко зло данашњице: моћ новца. Алч. прожет сажаљењем за кукавно племе смртника, он је ипак вероеао у једно боље друтптво, и сањао племенит сгн да на земљи све већи бро^ људи буде срећан. Пишући схн није хтео да одваја уметност од живота, и тражио је, као и сви гсрази уметници, лепоту само у истики. И ако отргнут у најпунијем нггкжу стварања, он је оставио за собом једно жи" во и трајно литера(рно дело, саздак., од његове мисли и, може се рећи, сд његозе крви. С успоменом на то дело остаће увек везака и болна успомена на несрећиог човека, меланхоличном чари једног недовршеног жнвота. Зато, дакас овде, око о^е свирепо покошене плодне младости која је могла да да ј ош много днзног плода, и над којом се тет« била насмешила топла лична срећа, има толико искрене нежности, и толико правих. д\'боких суза.„ Српска Књижевна Задрута, ко)а (е у Бракимиру Ћосићу изгубила |едког од својих највреднијих. најбољих и најдра-жих сарадника, придружује се с узбућењем страшном болу његових блиских, који је и једнодушан бол читаве наше књижевности. ОПРОШТАЈ ПЕН-КЛУБА СА БРАНИМИРОМ ЋОСИЋЕМ Г. др. Милан Кашакин, потпретседнкк ГТЕН клуба, опростио се у име установе у којој је Брокимир Ћосић радио киз годкна са пуно лепих резултата н плода. — Чланови београдсхог П. Е. Н. клуба учинили су ми тешку и жалосну част да се у њихово нме опростим са мртвим другом Ћосићем. Брана Ћосић је био двоструко наш друг: и као писац, чији рад смо сви пенили, и као човек, кога смо више но волели, кога смо поштовали. Он је био од најмлаћих иећу нама, али је својии радом и држање често иза зивао осећан.а која се имају ппсма

Чланови УредшшЈтва Ј1ра вде - /гносе ковчег у цркву

старијииа од себе. Сиисао другарства, који се код нас тек почиње раз вијати, Ћосић је дубоко осећао и свугде га ширио.. Он је уопште носио у себи баш све оне особнне аа које се каже да их немају поратне генерације; био је пажљив и одмерен и у књижевном послу и у односј са људима, имао је јасне циљеве н у жизоту и у књижезном ствара њу, био је разнострано интелигентан. скроман и истрајан. Болест је од њега начинила иладос иудраца с којим је била радост изменити мисли. | Ћосића је сирт затекла у годкнама у којима писцн почињу истом мисI лити о њој, али је кпак успео дг> остави иза себе велико дело: три ро I мана, — од којих је један од најобим нијих у свој нашој књижеваости, неколико збирки прича и до стотииу члаиа-ка. Све то написати за тако кратко време, и у тако младим годи нама, могао је само човек који је био уисткни даровит и вредан. Пред отвореним гробом нашет дру га Ћосића, све наше речи, сзе наше хвале, сва наша искрена н дубока посмртна признања, нелагодна су и у-касна, јер су излишна исто толико •колико неммковна. О Бранимиру Ћоскћу говориће се достојно и добро истом кад се буде говорило о нашој поратној књкжевности. у којој јс он заиста био племенит један лик. Данас, кад се опраштзмо с мртвим другом Ћосићем, рецимо само да ње гов живот није био узалудан, да је Ћосић ае само бно, него да је и остао, и да ће увек остати. И не само утехе ради, него и истине ради, реиимо иу на растанку: вечан ти споиен! У име другова опростио се г. Стакнслав Кумануди, адвокат, износећи да су сви друтови покојког Ћосића пратилн његов рад са радошћу и покосом. У име ковинарског удружења са гкж. Ћоскћем опростио се г. Нккола Драгићевић, сараоник „Полктике" У своме кратком говору г. Драгнћевић је истакао Ћосићеве врлмне « способност које су запзжене још у почетху његове нозинарске кариЈерСвојом марљивошћу и пожртвованим рааом, он је био један од оних који су осетно допринелн формир«њу иладот послератног аовннарскот кадра. — На жалост, иапоран новинарски по зив учинно је да је он прерано мсрао прекинути своју актианост кг пољу новинарства н отићи да потражи лека саојој болести. Но затим он| опет ради у једнои велкком бсо^рад ском листу. Жалимо што тачо раж> одлази из нашкх редова, не дочексв ши да за1"едно са нама оствари бољу обезбећеност новинарског реда. Ми у њему губимо врлог друга и о Iличног колегу. Вечан иу помен и ллка иу земља! А потом сп>тптеки су у гроб земии остапн човека чија је смрт искрено и дубоко ожаљена. Погребу Бргнимира Ћоскћа присуствозали су, поред породице и уредн*ка и сараднкка а Правде" са дирек тором г. Мзнојлом Соккћем на челу бро! ни књижевници. новинари. многиј пријатеља покојкккове породкце и Ј родбкне. Примећеки су измећу оста-. лих г-ће др. Исидора Сскулкћ, Де- Ј сзнка Мзксииовић. Јела Спиридонов-ић-Сзвкћ, г. г. Милзн Грол. Д>1оач С. Николаје©ић, др. Светислав Сте-ј фановић, Момчило Милошевић, Дра-] гиша Васић, Иво Андрић, Владкмчт> ј Велмар Јаккознћ. Владимир Вујић 1 Нико Бартуловић, др. Д. Смиљанић, I Јаша Проданов-кћ. Велкмир Живо1и-ј повић. Јосип Кулунтжћ. Бргкислг^' Миљковић. Милосагв Јелић. Милгн В\-хасозић, Ззрија Р. Попозић. Радо- 1 слзв Веснић, др. Никола Мирковкћ., многи друти књижевници, усто г. г.ј Јован Би : елић, сликар. Сретен Сто- 1 ја«<»ић, вајар, професоои уккзерсн-, тета г. г. др. Брвкко Поповић, др. | Реља 3. Поповић. г. Зечевкћ. >-поаз-1 кик Народне библиотеке. г-ћа Олгз] Станојевић, претседкица и г-ћа Кри ' ста Ћорђевић, потпретседн^ца „Цви-' јете Зузорић". г-ћа удова Боре Стан ковића, г. г. Радовић. касзпиони сулија у пенсији, лр. Милан Главинић. главки секоетар Просвегног са-зета .тр. Љуб. Стојановић. Мирко Поповић. лкректор гимкази : е у пенси!и генерал Нккола Цолозић. С Б Цвијановић. књижао. Милан Рабрено зић. Милзн В. Поповић и други. Тзко је престонипа одала последњу пошту ра«опреми«\-лом књижевком прегаоцу којн је то у наиепшем СИИСЛ7 С801Ш* делом »АСЛУЖИЛ. А

Италнјансна школа у Гану

Брисел, 31 јаиуар. Данас Је у Гану на свечан начи* отворена нталијанска школа зш децу италијанских породиц*. Озо је прва нталијансла школ Ц флзмандсхој областн Белгије.

1САРАДНИК I ЧИТДЛАЦ • • • СВЕТОСАВСКА ПРОСЛАВА И СИ РОМАШНИ МАЛИШАНИ Днезни листови аабележили еу уочи Светог Саве алел Мешлите грађааске школе на добре људе да се одазову својкм прилозим^ Прилоеи су били намењени сиромашној деци. Да им се купе одела и обућа. Љ-уди су исхрено прихвлтили позкв Фоида сиромашних ученкка ове школе и давали прилоге. У Владетикскј улицн станује болесна прал>а. Ова болесница ие може кишта да ззралл. Њено дете посећује Мешовиту грађадску шко лу у Француској улици. Сва Је у ритгма, а на ногама има цилеле од гуме. — Каосо се ти зовеш, мали? — питам га. — Миливоје Сто-јаиовић одговара ми десетогодишњак и цупка гу иении ципелама по снегу. — Ти си ђак ове школе, Је ди? — Јесте. — Па ја сам читао у иовинама да је око 300 деце добило одела и обуће из фонда ваше школе. Каио теби?_ Дечак се мало ааиислно, оборио главу, погледао у гуиену обућу а кзраа лииа иу )е постао као у сваког детета када се припреиа да зап-таче. — Зашто ти нисн добио обућу? — питао сам га иило. — Ја идеи на предавања поаодне, а обућа и одела дељсна су онима који долазе у школу пре подне... — одгоБорило је Јадно дете. Зашто је иали Миливој СтоЈаковић остао без одела? Можда је овде с-туча^ да полодне долазе у школу деца иму^нијих родитсља, па Је ова>ј син праље залутао у њихозе редове. И ово ниЈе искључено. Имућни лежу касно. Зато је и њнховој дсци погодкије време одлажења у шко.ту поподне. Мора да је мали МиливоЈе Стојанозић залутао* Бистро дете пред основном шчолом има уплакане очи. И њега пнтам: — Како се зовеш? — Брзкко Здравковић— Зашто си плакао? — Нису мн дозволили да и |а сј другозима певам пред госгима. — Сигурно си неваљао ђа*! кажем иу. — Нисам. Имаи све петице, а.ти госпођа вели да немам добро одело и не могу да певам. Опет је Брзнко Здравковић, учекик првог разреда основне школе у Дечанокој улици заплакао. — Шта је твој отац? питам га ш милујем му шаком косу. — Он је ззнатлија. па није имао да ми к> пи бар соколску капу да и ја певам са децом, гушио се у плачу малишан. И тако су озој депи, у годинаиа, које се оби*?но сматрају шедрим и безбриж1ким, откривене гор чкне живота. Мр.

КУПАТМЛО крсманогиЋ Душаиова 45 Лална и топла купања; Масаже, петикир, маннкир и т I. за мушке: оа V,7—12 и 18—20 ч ?а жеиске: от Н — 1« час И7»