Правда, 06. 04. 1934., стр. 15

: 8-1У-34 Ф е л> т о н н п р д в д Е**

П Р А В Д А

• Јаирова кћи •

јјј ОД ЉУБИЦЕ С ПОПАДИЋ

„Ј« с*м хл>«<5 кивота". (Јев. Јов. га. 6. 4б) Лежећн потрбушк« ва тнгровоЈ вожи. до* ЈоЈ Ј« робин,« Моавка грлаиа лећа мирисима, лела Сузана, Једикица аборкичког старешанс, рече: ПрнчаЈ мн, Орфа, Још о п>ему( Црна Моавка аахаатн руиаи ил Једног великог ћуп« ул>« од смнрне, н нежно превлачећн преко узане сто л&ле своје господарице, одговори: — Кад бнх гн н дан н ноћ прнчала опет би било мало. Јер она лепота коЈа зрачн од његовог лика, она гоплнна што тн се разлива по аелоЈ сназн од његовог погледа, ке може се нсказати. Његова Је моћ веодолуива. За њнм Јурн н старо н иладо, убого н богато. Срећан је оваЈ ко се дотакне његове хал>нне, Јер се аа цео век удостојава највесластн. — Н« равумем, Орфа, — прогово|« Сузана ткхо м, подигнувшн гојж»и део тела, наслокн с« на руку •— не равумем каква Је чаролија код тог дрводел>иног скна кад заноси то лнкн свет. Ја сам слушала како су га ракиЈе нападалн фарисејн н зб.ор вички поглавари; а сад н моЈ отац ћутм, а иаЈка од кад Ј« кришом ноћу »алазила са Гефам да слуша његошу проповед, не нсмева га због сироткњског порекла. •— А аар тн иислиш да Је њему о1*«ц Јосиф дрводел>а? Зар кисн чуКа — прнхватн Орфа усхићено да Је он син најмоћннЈег цара, н да ће аавладати целкм светом?.. Ка*у да су пророцн Још гаре хиљаду годнна пнсали о томе н да су звезДе обЈавиле његов долазак на зеил>у. Сузана се аамисли. Оиа намерно одгурну саога пауна, чнЈн се рашкре ки реп преливао као дквна^ шарена депеза; киЈе ЈоЈ било до те аабаве. Гефа, стара чуваркца, унесе на Вднгком сребрном суду нсечене иарове н колаче од меда. Неколико иладкх слушкЈвља окушаие се око Сузане, н стадоше извлачиги из кедравог сандука такке хитаие од нндиЈског платна и хал>нне од свиле што су трговци из далека доносили на иазгама н камилама. Орфа баци на распал>ену жеравицу неколико комада амбре н иало циметових суварака. У тај мах однехуд вггчу се граЈа н сзе слушкиње безобзирце појурише напол>е, за гомилом коЈа Је клицала: „Осана , осана!"

Једкно стара Гефа, обгрливши ноге младе девојке, тужно прошалта: — Пусти н мене да идем, макар ме после шибали. Једва разабирају1»н шта се око ње догаћа, Сузана остаде погпуно сама. Ослушну гласове што су се удал>аваји, н у Један мах доће н њоЈ жел>а да потрчи са том светнном; али поЈледавши своје по-туиаго тело, осети сву немоћ да се извуче одатле. Оно што Је могла свака робиња, — њој кнежевској кћерн — није допуштено. Обузе је срџба и завист и нека нензмерна одвратност преиа свеиу изобил>у око ње. Она збаци са чела блиставу гривну н смаче златне наруквице. Први пут у жјшоту Јеирова кћи Је имала жељу за коЈу нико није знао и коју није смела изрећи. ^ Богати Јаир, који Је имао градовс под собом н чувена са своје лепотс Фенина, његова Аена, лебдели су над својом Јединицои старајући се да Јој испуие још и непробућене жеље. Сузана је нмала најлелше утсрас-е за груди и косу, скупоцене гривне н обоце што су их доносили каравани из^Мисира. Робшће су Је купале, слушкиње облачиле; отац и иајка тражили су Јој женика достојног ње не лепоте и Јаировог богатства. Обасипа иилоштом и свакии изобиљем, »на се подавала том празнои животу, у коме се нкшга не ради и не до гађа, па чак и не мислн, јер су то и други чкнили место ње. Но, од како се у. околкни Гадаринској појавио пророк из Назарета, и сама Сузана као пробуђена из неког сна, обазре се око себе. Она виде да многи људи око ње пате, да свет није удешен наЈбоље. Чула Је како невољници (којиос има читава војска) у својој муци очекују Меснју који ће доћи да спасе к препороди свет, и да иноги виде тога изабраника у овои Назарећанкку коЈи >чи да су сви људи браћа.- У њеноЈ глави ројиле су се иислн, Јављале жеље. Она је хтела да чује те проповеде које опнјају толики свет, да види чаробника о чијим се чудесима распростирао глас широи целе Јудеје и ГалилеЈе. Није била свесна да она већ обожава тога небеског по сланкка, чиЈу је науку на неки тајан ствени начин прииала и упијала. И знаЈући да он штити бедне и поти&тене, било Јој је тешко од њеног богатства. Истовремено, у њену се душу увлачила два дотле непозната

осећања: она Је патила јер Је осећала бол, и чезнула сањајући о блажен ству. Сећала се шта су јој причали о Ма рији из Магдале и Јовани, жени Хо зе прнстава Иродоаа, како су нашле милост пред њим. И поиисливши на распуски жнвот Маријки, она се У својој наивности обрати чудцрм молитвом: „Ако Је то пут да иу се прибли-жим, помози мн ХосподеГ'. Али Је одједанпут сву обузе језа. Зар би она могла поднети тако неш то кад Јој је и сама помисао на једног женика одвратна? Погледа своје младо тело са бојом слонове кости и понова се стресе. Покуша да за мис.ти на своЈкм бедрима црвене браз де какве је виђала на робин>ама, кад •би нека згрешила. Па ипак значи да је бол од шибе много мањи од оног задовољства које пружа један сусрет са чудним Назарећанином. И сва малаксала под утицајем неке слатке чежње и страха, она паде на постељу, и топле сузе, као израз нечег пријатног и болног, прокапаше јој из очију...

Вече се нагло спуштало, пошто Је сунце утонуло рза мирне површине ГенисаретСког Јазера. Тамни сафнр полукружног свода украшавао се блиставнм јатима угашених и неугашених звезда, које су својој грешноЈ сестри слале сјаЈ и после пута од не колико стотина година. Бледи месе? че® срп ублажавао је својом б.тизином тајанственост мрака. Свежина ноћна дрхтаво пређе преко нежног девојачког тела. Сузана г.одиже главу, и очима, бистрим као Језерска вода, погледа око себе. По ред ње Је отавала на асури само стара чуварица Гефа, пошто Је остале девојке пустила одмазс без казне. „У велкком трему абориице галилеЈске", понови шапатом речи коЈе су ЈоЈ допрле до слуха из разговора млађих. Пребацивши преко себе мек везеки огртач, она ослушну да ли Гефа доиста спава, и лагаио изиђе у ноћ. Ступајући опрезно своЈом меком обућом од Јазаваца и придржавајући се за кућне зидове, Јаирова кћи, коЈа никад ниЈе макла без пратње, сад се провлачила сама ноћу кроз уске' сокаке Капернаума. У први мах плашила се да је неко не позна и не врати; али доцниЈе се осмелн и, по налогу, погоди куда треба нћи. Међутим, иногн Је стадоше мгледати; а Једаи пролазник чак Је

| повуче за руку и, разгрнувши ЈоЈ хаљику, проговори неке неразумљиве речи. Надахнута једном иишљу, она се за чудо лако оте и, рридру* жујући Се велнкоЈ гомили, ступн у трсм. Зборница беше прелуна, али прими и ову нову групу вернигх. Стотине људи ћутаху, само Један глас ко•и ниЈе могао долазити од човека, из говарао је човечанске- речн: — „Љ/би ближњега своЈега као самога себе". Сузана је трептела као лист. Пред счниа јоЈ се замаглавало, ниЈе ништа видела, само Је чула речи о љубави, и то је испуњавало маљем и бескрајним спокојством. Понова Забрује бо жански глас који је пружао утеху и обећавао радост. „То је он, ја га осећам, иако га не вндим". — и И како хоћете да чиките вама љули, чините и ви њима". Јест, она је сад знала да су сви људи једнаки, да и роб и кнез имају душу, да онај у богатом оделу није бољи од снромашка у рнтама. — „А за одело што се брииете? Погледајте на љиљане у пољу како расту. Не труде се нити преду. Али ја вам кажеи да ки Соломон у свој слави својој не обуче се као један од њИх". Сузани се поглед разведравао. Она подиже очи према саетлости која се расипала са подијума и угледа божаноку прилику великог Учитеља чије се речи разливале као животвор ни балсам. Његова Једноставна хаљина блисталЗ Је сјајем сунца. Густа, коврџава коса преливала сћ бојом злата и растопљеног бакра. А очи! Те чудне и дивне очи, дубоке н плаве као небеска пучина, додиривале су вечносг и обећавале мир. Учитељ се подиже, а свет се заталаса. Дотле сви мирки слушаоци сад се тискаху као у неком заносу да додирну његов скут. И Сузаиа осети неодољиву жељу да му се приближи, да се удостоји највеће части коЈа оснгурава срећу аа цео век. Али нека несавладљива дрхтаеица не даде Јој да макне. Шта Је то што Је аадржава? Зар иогу да при1>у и слепи и кљасти, а само она не? Одједакпут Је пробише ледени жмарци јер чу речи: — Дешко вама богати, јер сте већ примили утеху своЈу". Ах, то Је, дакле. Шу богатство од ваЈа од извора жнвотворне светлости. Зар за њу нема милосрђа? Она остаде као прккована за место, с укоченим погледом у правцу светлос не пруге куда Је велнчанствено ишчезао проловедикк. Неколико дана Сузана се кнје раза^рала. Лежала Је немирно у посте љи, око које су се ужурбано крета-

ли видари и престрављене слушкинл Болесница се грчила и превијала жајући руке као да доосвати Т ј С шт И Нико ниЈе могао анати шта Је, Је| је Орфа чувала таЈну. Чак ки сгара Гефа није осетила кад Је она у глуво доба ноћи скоро довукла оиесвес лу Сузану. Дивна Фенкна, сва нзбезумљена, бусала се у груди н чупала косу; л Јакр, којн није знао краЈа своие богатству, стајао је погружен и неиоћан ма чии да помогне. Испробане су све лекариЈе и чини. И тада... наједакпут, као лробуђен неким гласовима, аборничхи стареши на подиже главу и одјури као луд „Једино он, једино он ако помогне", шапутао Је трчећи за гомилом којв се све вшне удаљавала. Корак му Је бивао све слабиЈи, и чинило му се да већ дуго тахо иде, да неће бити у стању достићи спасење, Но, ево, најзад, успе да се пробије и, паднувши ничкце на зеиљу: за вали: — Учитељу благи, кћи моја уиире, дођи да метнеш руке своЈе на њу да оздрави и живи. И, пре него што се подиже, он чу глас утехе: — „Не боЈ се, само веруЈ!* А кад се после неког времеиа ћри б.тижао кући идући за Учитељем ■ још троЈицом ученкка, слуге н слушкиње кзиђоше пред њега уплакани, говорећи: — Доцкан Је сад, твоЈа Је кћн умрла. Но, Јаир не поверова; само гледдше Спаситеља коЈи уђе унутра и приђе постељи девојачкоЈ. Лепа Сузана лежала Је непомичва и бледа. Никакав знак живота кису више одавале ни њене полуотворене усае иза којих су се беласали ситни зуби ни руке које су немоћно почивале на покривачу. — „Девојко, устани!" чу се благи глас. Тај глас, од кота Је Сузаиа у абор нкци задрхтала, н од кога Је већ толико времена очекивала поиилова ње за грех што Је богата, ево где понова забруЈа љубављу, вером и бес крајном добротом: — „Девојко, тебн говорим, устани!" Болескица се стресе. Сладак, живо творни млаз Јој проструја целим телом. Отвори очи, и под у-1-ицајем божанског додира онога који је дошао да Је овенча небеском љубављу, она осети да се враћа у нов живот сасвим рззличит од двсадањег —• пун рада, иилосрђа и љубави, пошто се налојкла на најчистијем нзвору и пошто Је окусила хлеб живота.

НОВИ РОМАН „ПРАВДЕ"

Игра је постала жестока. Четири кграча пала су на земљу и Колинс је потрчао да им помогне. Кад је дошао до Канера да га дигне, овај се насмејао. — Шта вам је смешно? упита Кетриџ. — Све се дешава као на праиој утакмици, објаснио је Кенеро. Колинс Је најзад ставио лопТу на оно место откуд је Деиут пове освоју последњу, акаију. — То су одлучујући моменШ, рече Џон. — Трчао је отприлике осамцесет јарди, зар не? интересо*ао се Кетриџ. — Да, потврдио је Џон. А затим се обратио Канеру'— Знат' ли шта треба сад да дадите? — Да, рекао Је Канеро и пре

шао руком преко очију. Канеро је чекао знак. А онда је потрчао са лоптом према вра тима Универзитетског клуба. Јсчргенсон му потрча у суорет, а ВаЈнер је настојао да га стигне. Канеро није трчао тако бр* зо као Демут. Остали играчи су стајали и посматрали. — Игра као Демут! повика Џон. Ето, успорава брзину и те гура се. Кетриџ је пажљиво посматрао сцену и упутио се према Канеру, који се заиста тетурао. — Ухватите га! чуло се са свих страна. Све је било узалуд. Исто тако као Демут Канеро је дошао до — линије и овде се срушио. Кетриџ му је брзо пришао и ухватио га за руку. — Лекара! повика. — Шта? пребледео Је Џон. Како је могућно да... Оста.ти игра-чи стали су у круг и радознало посматрали. — Устани, Канеро, рекао је Вајт. — Где је таЈ доктор Нортруп? љутио се Џон. Рекао сан му да дође. Грегори коЈи Је замењивао Канера као бранича отишао је да зове лекара. Мало доцниЈе изишли су заједно иа гардеробе. Иза њих је ишао Гренвуд. Лекар је клекао краЈ Канера, раскопчао му кошуљу, извадио стетоскоп, прегледао га и завр тео главом. Кетриџ је био блед као крпа. Све раније претпоставке строштале су се у ништа. Зар Је то могућно? Не! Лекар је дигао главу. — Све је узалуд, рече. Он Је мртав. _ _

Присутни се залрепастише. Нортруп се онесвестио. * Лекар Је сад пришао Гренвуду и извадио флашицу из малог кофера. Брзо се освесгио. Погледао је унаоколо и дубоко уздахнуо. — Сад вам је боље, зар не? упита доктор Нортуп. Играч је климнуо главом, а онда погледао мртвог Канера и по други пут изгубио свест. — Дођавола! мрмљао је лекар. Најбоље је да донесете носила. Два играча уттутише се према гардероби. — Чекајте, задржа их Кетриџ. Погледао је Џона и Хигбија. — Било би згодније да ви донесете носила. Желео бих да сви играчи остану овде. — Дигните му руке, наређивао је лекар. Станите пред Канера да га не види. — То је онај играч који није хтео да на данашњој репродук цији игра улогу покојног Валтера Демута, бјашњавао је Клерк лекару. — Чудно, чудно... Џон и Хигби донели су носи ла и најпре однели Канера. Сад се и Гренвуд свестио. — Одведите ме одавде, промуца. Нећу да га виднм. — Устаните! рече лекар. Какав сте ви човек? Гренвуд Је устао, а Џон и Хигби загледаше се у Кетриџа који Је стајао у близини. — Господо, почео је, налазимо се пред новим проблемом Него Клерк је мало пре хтео не што да каже. — Он није хтео да говори, мрмљао Је Клерк. — Ко ?

— Канеро. Кад смо се облачи ли мистер Џон је рекао Гренву ду да ће заменити Демута. Ми смо говорили о Демуту и неко је приметио да је сад Гренвуд главни актер. Гренвуду се није свиђао тај разговор. Бен Конор је најзад упитао да ли ће Гренвуд као глумац одиграти своју улогу са трагичном сценом пред голом. Гренвуд је одговорио да нерадо игра улогу човека ког су уоили. Ја сам му причао сцену из једног криминалног романа где је онај страдао, који је играо улогу жртве. После тога смо опет говорили о Валтеровој смрти и неко је рекао да не би издао убицу ни онда кад би знао ко је. Пошто се боји освете. — Ко је то ре&ао? — Ја, јавио се Мсхрган. — Добро, промрл!л>а Кетриџ. јНаставите. I — У гардеробу је ушао Петерс, нахггавио је Клерк, и питао да није можда ко уплетен у 'аферу из Ункверзитетског клуба. Играчи Уннверзитетског клуба почели су да протестују. — Молим вас, росттодо, прекиде их Кетриџ. Наставите, мистер Клерк. — Канеро је после тога рекао: „Неко је ипак извршио де-1 ло", наставио је Клерк. КамерОј се панашао као човек који зна. нешто, али неће да каже. Сви| смо га наговаралЈи да каже шта з<на, а онда сте ви уш.ки у гардеробу и дискуоиЈа је прекичу* та. Рекосте нам да Универзитет оки клуб чека а зати\м сте шишли. Мистер Џсхн Је тада рекао Гренвуду да је његова главнл улога, а Гренвуд се одједном

! предамислио и одлучно одбио , да игра уместо Демута. Уплај шгао се и изјавио да Канеро зна нешто, што је у вез« са Дил*утовим убиством, а неће да каже. Канеро га прекиде изјавом да ће о« насгупиги уместо Де^гута. То је ове. Кетриџ Је погледао Џона. — Је ли тако било? — Јесте. А.ти Ја нисам био присутан за време чита»е диск}\шје. Што се тиче Гринвуда и Канера све је тачко. — Зашто ми то раније нисте рекли? пребацио Је Кетриџ. — Мислио сал! да то ниЈе важвго. Осим тога, љутио сам се због недисциплиновашг поступка играча. — Да ди знате још нешто? Играчи су вртели главама. — Два ваша друта жргве су злочина, наставио је Кетриџ, а ви ћутите. Зар нико не зна шта је Канеро сумњао? — Није хтео да нам каже, бранио се Вајт. Сви смо га наговарали, али он је одбио. То је само претпоставка, рече, јед на идеја... Затим је изјавио да Је радознао хоће ли се и данас поновити оно извесно „нешто" Ако се „оно" не понови, онда ће знати да Је у заблуди. — Нешто је хтео да види, што Је прошли пут приметио, мрмљао је Кетриџ у себи. Али шта? — Да, тако је било, поновио је Клекрк и стао у страну. (Наставиће се)