Правда, 20. 07. 1934., стр. 13
Страна;,'
П Р. А В Д А
20-VII-34
ЛПСГИЂИ ИЗ УСПОМЕНА НАЈВЕЂЕГ ДОН ЖУАНА
Најтежа Казановина љубавна победа
МЛАДИ ПУСТОЛОВ СЕ УПОРНО БОРИ ЗА НАКЛОНОСТ И ЉУБАВ ИСПОВЕСТ МАЏАРСКОМ КАПЕТАНУ
ЛЕПЕ АНРИЕТЕ
81 Пошто је Казанова уверио маџарског капетана да је Анриета да ла свој пристанак да капетаи младом пустолову објасии како су се њих двоје упознали, доброћудии и искрени капетан почео је да прича: — Боравио сам у Риму, када ми је кардинал Албани поверио веома важна и поверљива писма за војводу — инфанта од Парме. То је била пажаа и прилично тешка дипломатска мисија која се поверава официрима. Пре одласка из Рима — ја не говорим италијански, као што знате —- стваљен ми је на располаган>е један тумач који је знао латински. Са њим сам још једном обишао Рнм и свратио и у ЧивитаВекиу, да мало разгледам присга-1 ниште. Анриета н старн офнпнр I Кад сам касно увече видео да се не могу вракати у варош. одлу-ј чио сам да у Чивити-Векији преноћим. Узео сам собу у једнок хотелу. У соби преко пута од мене становала је Анриета, и тада је била у официрској униформи. Са њом се стално примекивао један стари официр. Увече сам у ресторану приметио, да су Анриета и стари официр заједно вечера\и, али за све време они нису ни једну реч проговорили. Чудан је бно однос који је међу в>има постојао! Ја га нисам могао објаснити. Сутрадан, рано изјутра, стари официр је напустио хотел, а Акриета је остала сама у хотелској соби. Ја сам био уверен да је Анриета млада кокота, која за веву своту новца радо прати старије официре на путу и како ми се необично допа • 1 у официрској униформи, ја сам тумачу у мојој пратњи рекао да оде непознатој лепотици и понуди јој десет цекина, ако прнстане на један рандеву са њим. Али мој тумач се вратио несвршена посла. Она је рекла тумачу да сада нема времена да прави нова познанства. Ја сам био скоро сасвим заборавио на лепу Францускињу у официрској униформи, када ми је у Риму, неколико дана доцније, мој тумач саоаштио да је пронашао стан лепе девојке у униформи. Рачунао сам на обичну, пролазну авантуру са том девојком и послао јој по тумачу писмо, у коме
сам јој саопштио да прекосутра путујем из Рима. Ако жели да се упозна самном, нека дође у одређено време на састанак код Порта дел Пополо. Ја ћу је тамо читав сат чекати. Пријатељн којн не говоре један с другнм Био сам уверен да лепа Францускиња неће доКи на састанак код Порта дел Пополо. И стога сам био у великој мери изненађен када сам Анриету, тачно у заказано вре ме, нашао код капије. Она ме је чекала. Отада се нисмо више ни растајали. Капетан је ту прекинуо причање, а Казанова је сад са све већим интересовањем очекивао даље причање маџарског капетана. Капетан је тек после дуже по-1 чивке продужио: — Чудно је, драги пријатељу,! ово матпе пријатпљство. Ја и Ан- : риета не говооимо »и један згјед-. нички јечик. У почетку се уошптеј нисмо могли споразумети. Ни да-, час, дако смо један према другоме I пријатељски наклоњепи, ми мало, I такорећи никако и не говоримо један с другим, јер не умемо да се I споразумемо... Ја ннсам неки љубав • ни пустолов и нисам осећао неку е- ј ротичну чежњу за Анриетом... Али допадала ми се та лепа и ведра де-; војка, у њеној близикн сам се увек некако топло и добро осећао. И зато сам је молио да остаие још неко време крај мене. Да бих одржао своје обећање, ја сам раније понуђених десет цекина поново понудио Анриети, већ за време нашег заједничког боравка у Риму и Чезени. Али Францускиња је најодлучније одбила да прими понуђени новац, шта више била је и увређена због тога. Питао сам је да ли има неке жеље, да јој купим неки поклон или нешто слично. Она ми је одговорила: — Једина ми је жеља да ми омогућите путовање у Парму. У ту варош морам по сваку цену доспетн... Казанова у недоумнпн Ја сам рекао Анриети да не могу директно за Парму путовати, али када посвршавам своје послове по Италији, радо ћу је повести у Парму. Отада смо Анриета и ја стално заједно, путујемо заједно и ја о тој девојци не знам нипгга дру го, сем да се зове Анриета, да је веома фина, образована и добра де војка. Сигурно потиче из веома у-
гледне и богате породице... Ко зна какву је она трагсдију доживела, када је доспела из лепе Француске чак овамо у Италију. Када је после овог капетановог причања Казанова остао насамо, он је почео да размишља о чудној пустоловини у коју је сада запао. Анриета, по свој прилици, није била капетанова драгана, али она
Казанова је сада за свој главни животни цнљ узео да освоји лепу девојку из Француске, Анриету, која је показивала чудно г.онашање и сасвим збунила мла дог пустолова. Казанова је желео да пречисти ситуацију и најзад буде начисто са осећањима лепе девојке. Он се још увек плашио да је Анриета љубавница мацарског капетана, са којим је била стално у друштву.
се ипак понашала до краЈности тајанствено и чудно. Зашто је њој било потребно друштво једног старијег човека, као пгго је био маџдрски капетан? Загато је она пуговала са њим у официрској униформи? Шта је она тражила у Пар ми? Да није требало тамо да се састане са својим љубавником? СЕа та и многа друга питања му чила су сада младог пустолова. Размишљајући о причи маџарског капетана, Казанова се упитао: — Да ли је уопште добро што сам се ја у ову пустоловину упустио? Ко зна ко је и нгга је та Францускиња? Можда је опасан шпијун, можда опасна пустоловка... Ја мислим да уопште није било мудро од мене што сам се тако упорно придружио капетану и Анриети... Казанова је био у великој недоумици. Али осетио је у исто време да је његова љубав према лепој Францускињи већ исувише велика, страст је њиме завладала и он се тим снажним осећањима није могао више одупиратн. Најзад је Казанова решио да првом приликом разговара са Анрие^ том и створи потпуно јасну и чисту ситуацију. Прнзнање иладог пустолова Сутрадан, Казанова је изјутра посетио своје сапутнике у њиховој соби и позвао капетана у страну. — Ви сте тако добар и честит човек, капетане, почео је Казанова. Стога можете рачунати да ћу и ја
према вама бити веома скроман п искрен. И баш стога дугујем вам једном изјавом. — Говорите, драги пријатељу, ја сам вам за оно посредовање у Чезени веома обавезан и спреман сам да учиним све за вас. — Није реч ни о каквој улози, капетане, рече Казанова. — Хоћу да вам признам, да сам ја страсно, лудо заљубљен у Анриету. Пошто пак знам да између вас и Анриете постоје извесни пријатељски односи, ја вас молим да ми ви искрено кажете своје мишљење. Ја знам да сте ви познанство са лепом Францускињом сматрали само као пролазну авантуру и са својим осећањима уопште нисте заинтересовани за Анриету... Капетан се осмехивао при овим речима младог пустолова. А Казанова је наставио жустро: — И баш зато, дошао сам да вас упитам, да ли бисте се ви наљутили на мене, када бих ја покушао да освојим Анриетино срце?.. Капетан је сада срдачно стегао Казановину руку. — Допада ми се што сте овако искрено излили своје срце предамном, рече капетан. Волим што бар предамном као својим пријатељем не желите да кријете своја права осећања. Ја сам већ раније прнметио да сте се ви загрејали за Анриету, али нисам био ни љубоморан, нити сам хтео пред вама да покажем да нешто знам... — Можете бити уверени, капетане, одвратио је на то млади пустолов, да ја ни пред Анриетом нећу крити своја осећања. Говорићу с том девојком сасвим искрено. Ако ме оставите за пола сата на само са њом, ја ћу покушати да је наговорим да за моју љубав жртвује ону личност коју, како ми се чини, са чежњом жели да пронађе у Парми... — И менн се чини, примети капетан, да Анриета некога тражи у Парми, некога који јој је врло близак... — Да, она ми о томе до сада ништа није хтела да каже... У Парми њу сигурно неко чека... Ако она упорно остане при томе да иде у Парму, онда ћу се морати одрећи дивне девојке и тада ви можете путовати сами са њом у Парму... Нећу вам више бити сапутник... Моја кола ви ћете оставити у Парми код једног мог пријатеља.. — После доручка, одговори маџарски капетан, поћи ћу у варош да покупујем неке ствари. Необично бих се радовао, ако бисте ви за то време уредили ствар са Анриетом. Морам вам искрено признати да сам вас. као пријатеља необично заволео и не бих се лако одрекао сада вашег сапутнипггва... Стога и
ј *а желим да вас лепа девоЈка слслуша и позове са собом у Парму«. Близу цнља Тек пгго је капетан после доручка отишао из хотела, Казанова је пеодложно почео са ј *уришем на лепу Анриету. Он је одмах с врата рекао лепој Францускињи: — Када сте ви са маџарским капетаном кренули на овај чудни и загонетни пут, ви сте тражили од капетана да вам обећа, да ће вас довести у Парму и неће се уошпте даље распитивати о вама и вашим даљим намерама. Рекли сте му н то да се прави да вас уоппгге не познаје, ако би вас у Парми случајно сусрео... Ви сигурно имате разлога пгго сте то тражили од њега? ј — Тако Ј *е. И капетан ће своЈ*е обећање и одржати, одговори озбиљним гласом Анриета. — А односи ли се та ваша забра на и на мене? — Немам права никоме да запоI ведам, одговорила је Анриета блај го, ја сам и капетана само замоли\ ла да поступи по мојој ' жељи. И |вас бих исто тако замолила за апIсолутну дискрецију, нарочито кад ; бих знала да ви имате неке цн| љеве... ј — Попгго вам Ј*е познато да сам вам искрен пријатељ то бисте моI рали знати да вам ја то исто обе, ћање Као капетан, не бих могао да| ти. Како бих вас могао оставити саму, без помоћи, ослонца у једној I вароши, за вас потпуно страној, где ви чак не умете ни да разговарате са људима! Ако ви претпостављате тако шта о мени, ^ онда немате праве појмове о прнЈ*атед»ству! Казанова је лукаво водио свој јуриш. — Капетан је гаЈ *ио приЈ *атељство према вама. Ја вас не бих послушао кад бисте ми наредилн да вас у Парми оставим саму. Ја вас толико много волим, да ми или морате обећати да ћете бити моји илн ћу пак у свом очајању извршити не ку крупну лудорију! Ако ми признате да у Парми желите да посетите свога мужа или драгана, ја ћу, наравно, остати овде, али знајте да ћу ја бити у том случају најнесрећнији човек на свету... Ја не могу без вас живети, ја вас морам свакога дана видети, ја сам пропао без вас, драга Анриета! По погледу, збуњеним покретнма и руменилу на лицу лепе Анриете, Казанова је био сигуран да се потпуно приближио своме циљу, тешка победа ипак ће бити однета! НаЈ*тежа победа у низу Казановиних љубавних пустоловина...
НОВИ РОМАН „ПРАВДЕ"
2.
Све ово не значи да је стара дама била глупа. Нђене пословице често су се цитирале у ку ћи. Само, живела је у вечном де тињству, иза мутних наочара. 1-ђена ћерка Антоанета родила се 1910 године и, према томе, није живела у илузијама. Знала је да човек може имати љубав ницу, а појам љубавника имао је одређену форму: то је био заљубљен и веома љубазан млад Човек, који ће доцније, можда, постати муж. Антоанета није била далеко од тога да младог Ренеа Банту, сина дивне Креолке, назове сво јим љубавником! Дивила му се и није се освртала на околност што је он био само Баита, а не кнез од Реиниона,
Имала је солидан буржоаски разум, који је наследила исто. тако као њен старији брат скло носг према идиотизму, или мла ђи, Алберих, ша<рм једног од грофова Греланж. Алберих је студирао у Оксфорду, а отсусгво је проводио у Аркашону. У кући се добро осећао нмпулс његове младости. Имати љубавника значи мирно преварити једног тиранина. То је било мишлтење Малвинове жене, младе грофице Леополдине Греганж. Тој малограђанки импоновао је грофовски грб. Али морал по стављен на слабе темеље и чиње ница да данас, у 20 веку, није тешко доћи до звучне титуле, наводе ове жене да играју са отвореним картама. Ипак мала грофкца Леополдина, у својој доброћудности, крила је ту љубавну авантуру. То је, уосталом, имало своје преимућство: недозвол^ена радост има увек много већу вред ност. Имала је добар изговор. Љу бав је као учење латинског јези ка: тешко оном професору који већ на првом часу унлаши своје ђаке. Одмах у почетку Леополдина је из брачне постел>е понела ве$> ма рђаве утиске. Постала је ко кетна и фриволна, а мушкарце је оцењивала по њиховој фигу ри. У двадесет петој години Леополдина је још била почетниД у љубави. Коме су припадала њена садања осећања? Ема Баита покушала је да ре ши тај ггроблем. Јер за ову Кре олку „имати љубавника" значило је кного, много«
Фантазија претставља једину и неограничену смелост код та козваних честитих жена. Оне се, кад се та фантазија пробуди, те шко сналазе. Лепа Креолка, која је за све време свог удовиштва остала верна мужевљевој ус помени, помешала је све боје у оној призми животних радости, које су јој остале недокучиве. Колико је само сањарила у тропским ноћима. Али то нико није знао, па ни добри сусед Лафуркад. Нико и никад није приметио поглед којим би погледала непознатог пролазника нервозни осмех као одговор на комплимент неког човека, или уздах кад би видела млади пар. Енглески пуританци острва Реиниона били су навикли на беспримерну коректност лепе Креолке, која је знала шта значи самоодрицање. Нису наслућивали тешку борбу иза љупког осмеха и извештаченог расположења. А зашто толико уздржавања? Због сина! Требало је сачу вати његов понос и не будитн његову радозналост. Вероватно због тога. А због себе? Можда. А муж? Ни његову љубав није могла да заборави, љубав чо века, сву срећу коју је с њим по знала у животу и која је још и данас живела у њеној души Зар је могла да то заборави? Била је убеђена да се после смр ти душе опет састају и зато је чекала. Седела је пред вратима своје куће и посматрала како године пролазе. То није био намештен гест Ема је као благо задржала за себе свој бол и сакрива га од туђих погледа. Човек кога је оплакивала заслужио је да га само она оплакује и због тога је
г.азила да не изазове намештено саучешће. Полако, у току времена, све је постало навика. И тада је по чео други живот: усред књига и поезије. Читала је све што су песници писали о љубави других. То јој је постала душевна храна, али, за чудо, јунак је био исти: личио је на покојног мужа. Ема Баита, опијена љубављу замишљеннх љубавника, дивна жена у најопаснијим годинама, сву своју чежњу жртвовала је као цвеће на одар јединог човека кога је волела. * * Госпођа Баита и Фридрих Лз фуркад ушли су у велику и модерну књижару, којом се Аркашон поносио. Овде су нашли, као увек, мало друштво љубитеља литературе, које је хтело све да види, али је ретко куповало. Оснивач предузећа Ботро љу базно је разговарао са својим муштеријама, а онда би стао по ред великог стола и показивао луксузна издања у кожи Овај издавач био је прави уметник у свом занату, али исто тако и добар трговац. Креолка је прелиставала нова издања. Фридрих Лафуркад одједном је прекиде: —Ема, дозволите ми да вам претставим господина Георга Руперта. — Мило, ми је, осмехнула се жена. Ја му се истински днвим Руперт је био висок млад чоЕек. Физиономија му је била пу на живота. На први поглед могло се закључити да је то човек са великим успесима. Са тра-
ком легије части изгледао је кго официр или дипломата. — Изгледате као јунак неког романа, приметио је Лафуркад сз лаком иронијом. Зар не, Ема? — Не знам, одговорила је с.на. Руперт је сматрао да та дзма мало чита. Фридрих му је обЈаснио: — Она све чита. Нелавно смо дошли из Африке. ПЈта може човек да ради на једној веранди него да прелистава романе других! Не погледавши књижевннка, Ема је тихо додала: — Романе других! То је увек боље него преживљавати своје романе. — Мислите? — упитао је Руперт са интересовањем. Она се смешкала и цитирала: „Љубав је мирис који десгилира наше срце: право цвеће са мо мирише." — То су моји стихови! — пре киде је он. — Лепо, упао је Лафуркад. Ви сте срећан човек! Лепе читатељке познају ваше стихове. Ја већ двадесет година сањарим како ћу овој дами казати нешто што би било лепо... Узалуд! На вашем месту... — ...бих бих сигурно инспирисан, рекао је романсијер галантно. Ема Баита се мало тргла. А онда повика: — Ето мог сина! Рене Баита ушао је са Антоанетом Греганж. Заљубљени пар донео је собом своју сцећу.