Правда, 28. 08. 1934., стр. 12

28 - VI11 - 34

П Р А В Д А

Страна

ЛИСТИЋИ ИЗ УСПОМЕНА НАЈВЕЋЕГ ДОН ЖУАНА

Тешке оптужбе једне париске бабице протнв Казанове

70 Г-ђа Хејг је отншла нз Казачо вине палате тобоже умирена, а-ОЈ — Казанова је то врло добро знао. — она ннје мнровала. Жел&ла је на вешт н лукав начнн да прилора Казанову да прнзна где се налазн н>; на кћн Агнеса. Казанова је био ре шен да до краја остане упоран и ки по коју цену не ода место гд л се Агнеса крнла. Стога је измислнла вепгг план да са себе отклонн потпуну сумн>у. Сутрадан је, дакле, сам посетио полициског комесара Шабапа, кој.ч је био познат у оно време као највсштнји кримнналиста у Паризу Казанова је замолио комесара да веде најодлучније истрагу да би с? п^онашла мпс Агнес. Полипајац којн се не да обманутн Иако је Казанова врло присебн . и вешто глумећн изложио ствар Ша бан>\ одмах је приметио нд овомс да је овај већ обавештен о целЈЈ ствари и да зна за нестанак

КАЗАНОВА ДОЛАЗИ У СУКОБ СА ПАРИСКОМ ПОЛИЈИЈОМ НЕПРИЈАТНЕ ПОСЛЕДИЦЕ АВАНТУРЕ СА ЛЕПОМ АГНЕСОМ.

додао да полиција за сада не зна где ће девојку пронаћи. Г-ђа Хејг је, с подругљивим осмехом слушала Казанову. — Онда сам ја ипак имала више

кад су изишли нз куће кроз капиНешто пгго Казапова ннје прорицао Г-ђа Хејг је на Казановино пи-

Више ннсу ни разговарали целнм путем до палате Хејг. Бегуница се јавл>а — алн саио Казанови Пошто је г-ђу Хејг отпратио кући, Казанова се одмах упутио својој пријатељнци г-ђи ди Румен, која му је помагала у бекству Агне* се. Он јоЈ је испричао све што се последњих дана десило. Затим је написао писмо за Агнесу и предао га својој пријател»ици да га пошал>е у место где се лепа Агнеса кри ла. Неколико дана доцније Казано ва је од своје скривене пријатељи це добио одговор на своје писмо.

1 " иу-чииип »п- 1ИЈ11П ЧЈ |Д1 ООЛШ, ОТСПП ЈС ПаЈОП" Агнес. Из целог његовог држанл | ше стало да се отресем страшне видело се да и он сумња на Каза-' нову и сматра га органнзатором

среће. Успела сам да дознам где тање тек касније одговорила. Внсе крије моја кћи Агнеса... — Шта кажете? зачуђено упита Казанова, старајући се да не ода своје велнко запрепашћење и страх. — Да, одговорила је триумфално г-ђа Хејг. — Ја вас молим да пођете самном и помогнете ми да пронађем своју несрећну ћерку... Она се налази у Паризу! Казанова је одахнуо. Дакле, гђа Хејг није знала у истини где се Анеса крије— Драге воље, — рече он, поћи ћу са вама, јер мени је најви-

5екства Агнесе Хејг. Комесар с<* није ни старао да прикрије те своје мисли и он се, кад му је Казанова све рекао, скоро насмејао. А затим је, после краће почивке, упи тао Дон Жуана, наглашујући сваку реч: — Желите ли ви озбиљно да полиција пронађе где се сада крије г-ђица Хејг? Заиста је то ваша жеља? Казанова је осетио подругљив тон, али он је мирно, као да ништа не примећује, одвратио: — Наравно, господине, осумљичен сам да сам имао неке везе са тим нестанком мис Агнес. Ја желим да отклоннм ту сумњу, да оперем своју част од ружне клевете, а сем тога стало ми је и до угледа породице Хејг. Стога сам и сам дошао да молим власт да поведе најенергичниЈу истрагу по тој ' ства ри... Шабан ј *е још увек подругљиво посматрао Казанову, али није ниш та приметио. Али, ако је Казанова и био у недоумици у погледу правих мисли полициског комесара С/Ш а бан|».' свџШ суадња. ^астерана је к«да је у претсобљу—комесара видео свог непријатеља витеза Фарзетиа. Било је јасно да је овај под лац хтео да разговара са комесаром. Нова пзненађења за Казанову Истога дана Казанова је посетио г-ђу ХеЈ *г и саопштио ј'ој ' да је био у полицији и замолио да она поведе свестрану истрагу у вези са

сумње као да сам Ја крив за нестанак ваше ћерке! Н>егове речн звучале су мирно, али срце му је још увек снажно ку цало, јер шта би било кад би мајка заиста пронашла свој'у ћерку и ова признала да је Казанова наговорио да бежи из роднтељског дома? Г-ђа Хејг се одмах обукла и позвала Казанову да пође са њом. Они су на улици узели фијакер и Казанова се тргао кад је чуо адресу коју је она дала кочијашу. — Моберов трг! Кола су се, после петнаест минута, зауставила пред једном прљавом и старом парибком кућом. Казанова се сетио да је на Моберовом тргу Агнеса променила фијакер, када је бежала у унутрашњост. Казанова ј *е галантно понудио ру ку г-ђи ХеЈ 'г и ушао са њом у кућу сумњивог изгледа. Обратили су се чувару куће и казали му о чему је реч. Он им ј *е драге воље био био на услузн и провео их кроз све просторије на пет спратова зграде. Али нигде нису могли пронаЕћи Агаесу*. Узалудно је било сва ко трага&е; Г.1>ђа'-Хе?г -Ј* оборене главсншла крај ■Кава.тове 1#- мора<< ла и сама увидети да су је навели на лажан траг. Казанова није нмао мира и хтео је да пошто пото сазна ко је рекао г-ђи ХеЈ*г да се Агнеса баш у овој кући крије. — Како сте, госпођо, дошли на помисао да своју ћерку тражите баш на овом прљавом месту? упи-

проналажењем мис Агнесе. Он је тао је Казанова Агнесину мајку

дело се да јс сувише заузета својим мислима. — Полициски комесар Шабан је успео да пронађе оног фијакеристу, који је од наше палате до Моберовог трга возио Агнесу кад је бежала из куће. Фијакериста је у полицнји изјавио да је Агнесу довезао до ове куће... — Ах, тако... — Да, али зашто питате ви све то. Казанова, кад Ј'е вама све врло добро познато! Све околности и чињенице говоре против вас! — Против мене? искрено се зачудио пустолов. — Тако је! Ја сам многе ствари

Афера лспе Агнссе није била решсна. Прази заплети насгалн су тек сада и Казанова је доспео у неиријатан положај. Г -ђа Хејг врло вештц се прстварала прсд Казановом, празећи се као да је све опростила. Уистини, она му је припремала нсприЈатна кзненађеаа. С друге странс, чекала је Казакоау опасна клопка, којој се најмање надао. То га ,е довсло у сукоб са париском по« лицијом.

Лепа бегуница му Ј*е писала да Ј *е одушевљена миром и тишином кој'и је окружуЈу у провинцији. О-

сазнала у међувремену. Један мој I на Ј е . необично захвална Казанови слуга признао ми је да је дан пред ЈУ Ј е склонио иа тако сигурно

бекство Агнесе вама донео Једно запечаћено писмо од моје ћерке. То писмо му је дала Агнесина собарица Маријана... И Маријану

место и уверава га да га она сада Еише и страснијс воли него икада. Писмо је потпуно умирило Каза нову, а и г-ђа ди Румен је била за-

сам испитала. Девојка ми се закле. ловолзџа с тим стањем ствари. ла да није крива, да није учество Али нису били задовољни с тим вала у припремању бекства, али је ■ ^Ј а ® ем ствари други људи: г-ђа ХеЈг, одвратни витез Фарзети и стари удварач Агнесин гроф Поплинер. дно Је знала сигурно, да сте ви лудо били заљубљени у Агнесу... И она у вас! То ја и не поричем! рече одлучним гласом Казанова. — Ја сам вашу ћерку волео и ја сам јој то и признао. Али о њеном бекству ја ништа не знам, а да Ј *е тако, можете ми веровати, госпођо, и по то ме што бих и ја да сам знао да се она спрема за бекство. сигурно по шао са њом! Или бих Ј - е можда и одвратио од тог кобног и лудог ко рака! — Тако, тако! осмехивала се иронично г-ђа Хејг. Лепо ви ми то све сервирате... — Ја признаЈ *ем да сам и сада још заљубљен у Агнесу и да је мене њено бекство најболниЈ *е дир

нуло:.. Ја сам био сДреман да за- мању пажњу.

прлим њелу руку -и венча-м се са њом, наравно уз ваш благослов... Зар, према томе, можете да претпоставите да бих ја радио против самога себе, помажући Агнесино бекство? Жена га ј *е сада з&мишљено, али још увек непоберљиво посматрала, затим му је само кратко рекла: — Ви сте исувише лукав човек и врло вепгго играте своју улогу...

Они изгледа нису мировали и спремали су Казанови такву опасну клопку, коЈ 'а му је могла донети највеће непријаткости, па можда и Бастиљу! Цео Париз ј *е већ знао за Агнесину аферу, много се говорило о том случају и сви су се смејали на рачун г-ђе Хејг, Фарзетиа и По^ плиниера. Симпатије су биле на страни Казанове, кога су величали као вепггог љубавника. Али сада се Казанова осећао си гурније него раније и био је потпу но умирен. Сплетке које је и он често слушао око себе, нису га интересовале и лије нм обраћао Ии нај-

Тешка оптужба против Казанове Идући данн текли су мирно и никакав нарочити догађаЈ* није узбу ђивао ни Казанову ни г-ђу Хејг. Изгледа да се стара дама већ сасвим помирила са судбином и није могле ништа да предузме против недаће и врати своју ћерку у родитељски дом. Прошао је већ месец дана отка-

ко је Агнеса напустила родитељску кућу. Полагано цела афера <а Агнесиним бекством почела је век да прелази у заборав и на Агнесу су сада помишљала само још четири лица: Казанова, њена мајка, Агнесин заводник витез Фарзети и стари гроф Поплиниер... Али ма колико да је Казанова бно исгуран, он је непрестано осећао велики немир у души и као да је предосећао да ће му се ускоро не ка велика непријатност десити. И заиста, једног дана, обузет црним слутњама, када је дошао кући, предао му Ј*е позивар из суда, који га је дуго чекао, позив за кои сични сенат ради хитног саслушања. — Зашто ме суд позива? упита Казанова судског органа. — То је саслушање, господиие, по тужби г-ђе Диран, париске бабице... — Г-ђа Диран? Бабица? чудио се Казанова не могући одмах да се сети да су он и Агнеса баш код те бабице били, тражећи од ње лека против Агнесине бременитости. Казанова се сада озбиљно плашио. Знао Ј*е сигурно да је г-ђа Ди ран поднела против њега и Агнесе кривичну тужбу суду, оптужуЈу ћи их да су је хтели навестн да из врши вештачкн побачаЈ* над Агнесом. То је била врло озбиљна, а и опасна ствар, јер закони ту нису знали за шалу и предвиђали дугогодишњу робиЈ *у за мушкарца који посредуЈ *е за вештачки побачај. Пре него што је отишао V суд иа саслушање, Казанова је потражио Ј *едног свог познаника адвоката и замолио га за савет. Адвокат је обећао Казанови да ће набавити препис бабичине тужбе. Казанова се није преварио у сво ј'ој ' слутњи. Бабица г-ђа Диран је тужила су ду Казанову да је наговарао да нз врши побачај на Агнеси Хејг. Она је у тужби, наравно, ординарно ла гала, јер је навела и то да јој јс Казанова нудио 1200 франака ако пристане да изврши операцију. У противном случају, — тврдила је бабица у тужби, — Казанова јој је озбиљно запретио де ће је убити! Казанову је оволика лаж и клевета до краЈ *ности узбудила, али шта је могао чиннти? Вероватно је бабица била у договору са његовим противкиком витезом Фарзетием... Ђевђеписна општнна завепа трошари.чу Ђевђелија, 27 звгуст Банска управа у Скопљу одобр»» ла је Ђевћелнјској општини завоћење трошарине за ову годину на робу која се увози са стране. Уводећи трошарину, Општина се руковолпла тиме што нема довољно средстаза за покриће својнх расхода. П.

НОВИ РОМАН „ПРАВДЕ"

17 Херибер је схватио да је то алузија на Мелу Хајтхусен и зато је прешао на другу теиу. Увече су стигли у Ливерпул. У хотелу су се пресвукли, а за тим оташли на вечеру у ресторан. Херибер је био забринут и то јој је отворено признао. — Само да јој отац није понудио новац, рече. То је зло... — Да, али још горе је што је примила новац, одговорила је Еда мирно. — Не верујем.ч — Хоћеш лн да дознаш пре иего цгто се састанете? — Како? — Можда ће ми поћи за руком да дозиам... Смешно је »ко је узела новац да оснује егзистенцију. Јер то значи да

јој је добро дошао новац твог оца. Еда је у овим речима оттерила своје мисли. Херибер није веровао да би Мела урадила тако нешто. Али често се човек превари. — Хм, промрмл>а. Кад бих сигурно знао да је тако... Одрекао бих се разговора са Мелом. Баронеса је брзо упала: — То не смеш да урадиш, Херибер. Дошао сн да се објасните... На крају крајева, она има право да ги објасни свој поступак. Пошто Херибер није одговарао, Еда је опредложила: — Ја ћу покушати да се информишем а да она не дозна ко сам. Радо ћу ги учинити ту услугу. После кратког размишљања, Херибер је пристао. * * Док се баронеса Еда спремала да испуни своје обећање, писмоноша је дошао Мели Хајтхусен и избројао јој хиљаду фунти- Пошто је госпоћа Алверс била присутна, Мела се савладала да не ускликне од изненађења. На упутници је стајало да новац шаље Мелина тетка, госпођа Хемфелс. Мели би јасно да јој је сумња оправдана. Стрпала је новац у ташну и отишла, не објаснивши ништа мајци своје при јатељице. Неколико минута после њеног одласка, пред кућом се зауставио аутомобил. Из њега је изишла Еда од Седебера. Го спођа Алверс, која је у својој малој трговини послуживала

муштерије. х.тадно ју је примила. — Јесте ли ви госпођа Алверс? — упита Еда. — Да. — Да ли код вас станује госпођица Хајтхусен, која је недавно допутовала из Лондона? Госпођа А.тверс загледала се са неповерењем у младу девојку. Еда је то приметила и додала: — Зовите гослођицу Хајтхусеи- — АЈх! Ви сте хтели да лично говорите са Мелом... Али госпођица Хајтхусен је, нажалосг, изишла. Надајући се да ће задовољити своју радозналост и дознати можда откуд онај новац, до дала је са осмехом: — Малопре је од своје тетке добила хиљаду фуети. — А раније је добила четири хиљаде, зар не? — инт^ресовала се Еда. — Шта? Четири хиљаде? То би свега било пет хиљада. Па то је читав капитал. Извините, али ко сте ви? Еда је размишљала шта да каже. Иако је желела да упозна Мелу Хајтхусен, ипак је бцло боље што је изишла. — Ја сам рођака грофа Егет фелда, одговорила је- Дошла сам да се информишем како мисли госпођица Мела да уложи тај новац. Је ли ово филиала коју жели да преузме? Госпођа Алверс изиенађено је дигла главу. — Зар ово филиала? Смешно! Јо је моја радња, госпођице. — Чула сам да ће госпођица Хајтхусен преузеги овде једну

филиа.ту. Због тога је за сада примила од грофа пет хиљада. Доцније ће добити још пет хиљада. Стара дама је пребледела од узбуђења. — Хајдемо у иој стан, госпо ђице, предложила је. Па то би било десет хиљада. Зар толика сума само зато што се госпођица Хајтхусен није удала за грофа Егетфелда? То је сре ћа... Као у роману. — А шта је са филиалом? почела је опет Еда, кад су ушли у удобну трпезарију. Или ће, можда, госпођица Хајтхусен постати ваш ортак? — Мој ортак? Немам појма. 0 томе уопште нисмо говорили. Шта више, немам појма о некој филиали. Пријатељица моје ћерке није дуго овде. Можда је чекала новац. — Остатак новца примила је данас. јелте? — Не знам је ли то остатак. Добила је хиљаду фунги. Мела 1И) није објаснила откуд јој тај новац. Сгрпала га је у ташну и отишла у варош— Је ли она несрећна? упита сад Еда. Госпођа А.тверс није одмах разумела ово питање. — Несрећна? Нема разлога, драга госпођице. Са мојом Еном било је друкчије. Она је волела једног сликара. Мела је бар изабрала грофа и сад може да се смеје. Еда је поцрвенела. Изгледа да ова госпођа више цени новац него љубав. На крају крајева, то је се не тиче. Пошто није желела д а настави тај разговор, баронеса се опростила. Госпођа Алверс ис-

пратила ју је до аутомобила и љубазно јој пружила рухуХерибер ће се разочарзти, би ла јој је прва мисао. Као искрена пријатељица, мсрала је све да му каже. Н>ена претпо* ставка била је тачна: Мела Хајтсусен примила је новзц, али се није бринула за своју будућност. Херибер је.бко слеп од љубави. Вративши се у хотел. прМметила је да је Херибер неетрпљиво чека. Али он се савладао и настојао да буде равнодушан. Еда му је испричала све детаље разговора са госпођом Алверс. Херибер је ћутао. — Она је можда хтелз да' ти олакша растанак, рече Ела. — Себи, а не мени, упао је он. То је било све што је рехзоУстао је и полако отишао. Еда је гледала за њим и размишља ла је ли могућно да је толико волео ту девојху? Слегла !е раменима и обрисала сузе. Он не сме никад дознати да га она воли. # * * Мела је доручковала у мзлом ресторану, а затим узела новине и почела дз проучзза огласе. Није могла да схваги поступак своје тетке, госпође Хемфелс. Хиљаду фунти! Тетка је, веровагно, добила много више. То је заиста била срамна трговина. Тегка је чекала са пошиљком новца док она не стиг не у Ливерпул. - Наставиће се —