Правда, 04. 09. 1937., стр. 12

Зарија Д. ВукиНевић, Београд Прва збирка приповедзка г. Вукићевића под насловом Кад судбнна флертује била је си *ла тично примље«а од књижевне критике. Књига коју данас пра казујемо оправдава наде и афир мира његов таленат. Писаи нео спорно еволуира; његова припо ветка напушта тон фељтона и добигја израз уметничког ствара ња. Г. Вукићевић пише не из амбиције, већ из потребе јер има ипо да каже у наше сиво доба. Он гледа оредину у кс»ој живи, сзосећа и слика је онак ву каква је. Он показује много посматрачких и анализаторских способности. Пред његовим разумним очима, све испада прос то и природно. Има у њеиу не ка мирноћа античких мудраца и душевна топлнна словенске ра. се. Местииично избијају благ ху мор и дискретна нронија, ретких у нас. Зато пнсац привлачи паж њу и претставља један занимљив духовни тип. За јунзка саојих приповедака, г. Вукићев^А не бира изу* зетке личности већ узима обич не људе који се са нама крсћу V оквиру свакидашњег живота. У низу од петнаест краткиос при ча промичу разни типови: књи жар, који гледа нови сает у Је дном убогом малишану и у ча су кааа га спасава од з*ие и глади, овај му краде новчаницу ол десет. динара и руши послед њу илузију о друштвеном прео бражају („Воћа сутрашзице"); посланички кандмдат, који чини први пут једно хумано дело, и ако под притнском својнх би рача ( и На прагу човечности";; комуинст, заљубљен у богату и лепу девошу. напушта преврат« ничке доктрине, постаје миран граћанин и проводи угодан жнвот („На животнлм кривинама") докторанд права који код мла де и љупке Парижанке из полусвета испољава нежности и спасава пољуљану љубавну репутацију наших студената V Латинском кварту („Необ»«на победа"). Све су то предмети ко>1н су се дешавали и који се дешавају. А ли оно што је од интереса, то је начин на који се износе. У о пис лнчности и карактера, г. ВЈКићевић уноси |едан лични тон и једну особену ноту. Његове су припоаетке јасне, сочне и свеже. Он *ма развијено осе ћање мере н ниансе. Те врлине писац дугује француској школи чији је ћак. По која приповетка потсећа на Мопасана, тут про. порсион гарде. Две црте прове)аввју кроз његове приче: сентиментализам и алтруизам. Писац је ревлист по ономе што види, а идеалист по ономе што осећа у себи. Божидар Кнежс вић је у своЈнм Мнслима рекао: „Што год је задовољно са животом, оно не мисли". Вукиће. вић је свакако задоаољан сво* јим животом, али он није задо вољан животом других, малих и слабих, које покушава да из дигне. Отуда се код њега осећа жуд ња за нечим вишим н лепшим. Он има неко хумано саучешће за оне који трпе и пате око њега „који не могу да се успну из општега јада и блата. У ње му се хармонично сливају чо» ве* и уметнкк. Не треба заборавити ни стил г. Вукићевића. То је један иора ћен и обојен стил који повлачи за собом читаоца. Његова ре че«ииа је неусиљена и увек сре ћно скована. Он ггише вешто, живо и глатко. Зато су његове приповетке читке и примамљиве. Он нам је дао за сада две ведре и здраве књиге коЈе сво ме писцу стичу и поштовања и симпатија. Још је рано одреди« ти ранг г. Вукићевићу у нашој књижевности. Али се већ сада може рећи да је један од мајсто ра наше прозе која садржи и по који песннчки излив, Ако бу де наставио овим полетом и о» вим темпом, успех му је обез бећен. Он то заслужује, јер га многе особине красе: дар, укус, дух. Р. Митковнћ Београдски књижевно . култур«и часопис „Живот и рад" после десет година од оснивања престао је ла излази. Ча:опис је запао у тешку матуријал. иу кризу и није могао да опстане само 8д претплате. Задру« га „Живот и рад" за штампу и даље каставља рад, иако је знатне суме новаца уложила у сам часопис. * Књиже®ни критичар и ео&!ист Никола) Дончев, књижевни уредник „Бугарске речи", која на француском јези«у излази у Софији, објавиће књигу распро« ва о бугарској књижевности. Дело ћ« бити објављено на француском језику. Обухватиће поред бугарских, и неке фрзнцуске познатије писие (Пол Бур. жеа, Пол Кладела, Пол Валерна, Аидре Жнда и друте).

Звонимир Шубић, „Каљуга" роман. Издање г. Геце Кона, 1937

За роман ЈКлљугл" Г. Звонихмра Шубића, свакако један од н »јопширннјнх пос-че рата (ина 399 страна!) рекло св да у многоме пре ваанлази и „Нечисту крв" Боре Станковнћа. Писца су ставлали поред М. Крлеже и Б Станковића и самкм тим хтели да га изднгиу у најсиши план наше књнжевности. У томе има много забуне. Случај с романом „Ка.т>уга" уметиички је вр* ло особен. Он је голико особен да већ преча»и у маннр и повлачи читаво питање о опашрности у књижевности са свим и најопасш«јим и често беанадежним стваралач ким криаама. Опширност у књижевности, у овом случаЈу у ромаиу, може бити пронзвод најразноврсиијих изражлјних потступака и ствара -\ачкпх подухвата. Широка основа. на којој јр роман постав .Ђен, више напоредних или само једиа разграната људска историја. мноштво типова, обилат тематски избор, размишљања и склоности за опис до таичн* на — све то иа разне начиие може да упуп уметничку радовналост и. према томе, на широЈ кли ужој основи покрене и изражајнг могућ* ностн гтисца. Опширност у уметиичком кзлагању ниЈе увек слаба страна у делу али је у веКкни случа« јева праао искушељс. Постављаже догаћаја. људи, дела и разних тема на широкој основи претпостав/ђ«, поред осталих, петосновних и анача)них стваралачких услова. Пре свега, потребу или оправдаиост да се нечему што је предмет књижев* иог дела прида обимннје н свестраније аначење. У томв се често губи мера и пада у опасну, судбоносну заблуду, када иеважно и споредпо долази у први план причања. по* тискује и аатрпава све оно пгго чи ни супггину уметничке теае. Тада се чини да је све подједнахо значајно и једино тако мог>Не. а када се обично не разазнаје шта је у свему битио, затим за извесну уметничку тезу главно и неопходно. Свако мишљење има својв интеиаив но средиште око којега се развијају даље све незнатниЈа, као што V сваком осећању постоји најтоплија нота после које долазе обично оне с нашим с\абијим осећајиим акцентом. Увек у нашем утгитрашњем животу нма главнијих и спореднн јихд ожив.гаја. Садржајност је други услов и ие мање значајан. Бити уметиички опширан у ствари значн имати драгоуогу, богату и ненсцрпиу ун>трашњу садржину од које се осећа потреба да се растерети. Али сва ки наш доживљај није подједнако ванимљив, и интензкаач и значајан, колико и није увек уметнички целисходан. Све у иама и у жпвоту може бити вахвалаи предмет ум5Тностн. али мора бити и >метничкн стилизовгно. Значајаи је услов у самој вештини да се одаберу заним.Ђнве поједииости, које неће зам &рати иего пленити нашу пажлу. Опшионост не сме бити нагомилгвање материјала незаинмљнао и по вршно обрађено! . Проблемск! страна уметничког двла, која уисткни чкни н његову фнлозофску и жиаогну стварност. треба да је про изаод разних стнцаја и вбнвања у жнвоту. а ннкако празног и ја\овог интелектуалиог натезања. РазвнЈати причање V ширину и при том не продубљавати га, не тражн* ти и не испитивати уаајамне веае разних појава у животу значи бити изван праве суштине ствари. Најзад, способносги за синтотнзовање уметиичке целине спадају у први и највиши усчов књижевног ствардња. Опширност у уметничком причдњу претставља врло сложен посао Колико може повећати толижо и ј'ош више умањити вродност делу. „Огтширни уметниџи. — рекао )е Жил Леметр, пишући о Проспер Меримеу, — описују нам свет нли људе с раскошним појединостима, које су нам иепотребт., јер и мп умемо да гледамо. Они нам из\ажу своја осећања, истичући их су внше и с отвореношћу која нас вре ђа. јер и мн умемо да оссћамо." Роман г Шубића је врло опсежан и самнм тим треба да буде доиекле синтеза његовог стварања. Ои је, абиља, скуп његових најрла новрсиијих могућности, али је у це* лини далеко од тога да буде завршено уметничко дело. Шта више, „Каљуга" је само доб&р покушлј да се да роман из поратног жкаога једне палаике. По начину како је пксдно, по вредности обилне грађе. њеном распореду и обради, по карактернзаци1и гипова показало се >бед.ч>нво да је г. Шубић највећим делом остао испод овог озбиљног уметничког аадатка Беабројве пзје днности пркказу]у га као још иепот пуног и несталоженог приповедача, који се сап\итао, тоиуо и једва само местимично исплквавао на површину у овој читавој бузици садржаја Тај садржај по квалитету није најчешће добро пристајао у ромаиу Г. Шубић је хтео да прикаже ј *едну поратну паланку са свим затрованнм друштвеним и моралноекономским односима. У тај оквнр убацивао је све оно што се појављн вало пред. његовим очима, рађало у његовом дожквгају, размишљању и Фантазији. Живот те паланке обухвавен је тако широко да ћете у њему наћи и све битније акценте поратиог друштва. Али г. Шубић нијо сликар људсккх и друштвеннх

срасти Ов не може да уочж оно ого је битно. осиовво. него расапа читаа ииа опаски. коЈе увек остају на површкни ствари. Хтео би да буде исирпаи н прецкаан у прн каау, па се оасп\ињу;е ■ у најбеаначајније појединостн опнса ка чега ретко успевате да добипете Јасне и стварне претставке. Г. Шу бић нема оштаз н дубљи посматрач кн дар а да\еко )• оа тога да буде вндовнт Он ће се тако до кра* ја исцрпети, употребити мчоштво иа ражајних средстава да нешто што гачније прикаже. па, ипак, пос\е свега Т0 ' - а, све људске и друштве* не бктности биће ватрпане у тој презасићеној декоративној рекв/1зити- Г. Шубић у описивању кде до снтничарења и претеране раали вености. Гада обично нагомилава појединости. које ннсу ни заиимљиве, кн аначајие, ни потребне. а иај чешће су досадне или наивне. Роман ..Каљуга" је толико проливзн да би могао отпастн вншс о>д половине овог развлаченог и одуговлаченог причања. У том причању кма много празиих и сувих дескрит ција, описа кој'и нипгга не дочосе, вербализма који је само игра речн, прошнравања пркповедачког внднка, када Су се ствари растезалс. али не и продубљааале и повезнвлле. То пркчање ј'в сувопарно, у век кроа раана размишљања, мудровања и опаске, али испод тога нема радње абивања. природног гока Г Шубић пде увек испред до гађаја. коментарише, фнлоаофира. поставља и обара теае прв него што се нешто абило. Уоппгге у његовом ромаиу има врло мало потресннјих нли стварнијих догађај*. Највећи део романа чкне гола. празна пркчања у рааним облпцим!. Он иде у ширину н ретко аахвата дубље. Отуда је прккаа поратне средкне аише декоратнвни, а мање мооално н духоано докумситараа, Г. Шубић је покушао да обухвати више људскш исторвЈа. Тако се дксило да ни једиу није аахватио до краја и у целости. Најзад, све те исторнје прикааане су на скоро исти начин н кроа углавном истоветне мотчве. Предраг и МарздВ. Невенка н онај трговац из Брчког, Давкд и Сто;анка, па Марија и др. Сто ановнћ — све су то личностн кроа коЈе пнсац слнха мор&лне кркае односа илн брака. Зашто су онда биле потребие толнке иапоредне историје к&да се могло аадржати са више свесрдиости на Јвдној или две> Ме1)утим. г. Шубић често не ана ко ; ој од њнх да поклони предност. Самнм там ни једна од њих није ааокругљена и није добро развиј&на. Кад прочнтате роман до кр&ја имаћете о свему томв мало утисака, најмање још трајних и јачид. Најтеже је у овако намноженом материј&лу шго г. Шубнћ несигурно и доста слабо сиитетиаује прнчање. Често сасвим ааборавите на извесне ткпове. њихове нсторије, догађаје, па их негде поново сретате као с&свим непоанате. Јер г. Шубнћ не одржава добро јединство дог&ћаја и причања и слнка доста површно. Кроз причање нспреплетао је беабројне ствари. али ни Једна није јасна и пречншћена. Пред вама пропад&ју нли гииу егаистенције и сае вам је то, ипак, некако равнодушно. крквкцом г. Шубнћа. Ром&н Ге раавучен претрпан и нскндан. Ткпови у роману су особени. Све су то обично надахнуте, фатално означене личностн, увек склоне му дровању и фнлозофским афоризмима. Сви говоре некнм вишкм, неприродним начином, као да су у вечнтом метафнзнчком трансу. Нај горе је то што тако говоре и простн и школованн. Кроз све те личности пробкја се наш пнсац. Из њих избија кзвесна сувопарност и књишкост. У сушткни, те лнчностн с> обично конфуане и не ан&)у штч хоће. Оне не покрећу, пе стаарају, него су в&ада пасивие н н глагољиве. Њихоа став према животу је нзвештачен, јер је проиавод иавесне лажне ннтелектуалне поае. Ти типовн ник&д довољно јасно не знају шта желе. јер кх г. Шубнћ не дифвренцира ни морално нн духовно. Писац се сталио пита: иЗбог чега Ј *е М&рнј& иеаадовољна?" Алн, к&д покуша да то објасии опет вам то није јасч -ј. Па ип&к, испод слнх тих људских исторнја иећете н&ћи дубље мотиве. Све је сведено на нзвесне еооти <не перверанје. Г. Шубкћ се много понавља. И истим речнма н истом р&дњом, н важннм н неважним. „Ах, треба да вам нспричан свој живот", — каже МариЈ« Предрагу. И тада г. Шубнћ понааља скоро исту причу. С.гниша и Предраг. даа интелекту ална носиоца ром&и&. постају досад ии другнм и сталним мудроаањнма н дкскуснјама, у многоме прааним и беспредметним, алн и ааморннм пон&аљањима. У свему томе, као и уошпте у роману, има много учене књишкости и иадменог доциоања. Однос момка ЈусуЉа и Маонје потсећа у многоме на Софгу у Стлн ковићевој „НечнстоЈ крвн , а\и је пснхолошки далеко нестварнијн и слабо образложе«. Г. Шубнћ нема довољно унутарње ватре у причању. Тако јо и њагов стнл доста безбојан илн крут, каткад и врло неправилан. Алн, г. Шубић има шта да каже. Он често гори од с&држнне. „Каљуга" је ром&н. који широко обухвата поратну средиву свим облицима н зби-

вањкма Ои је показао да ее мотнви могу наћи ва свимг странама. Отуда Је његова тематиха врло разноврсна и богата. Мало је поратних писаца. који су тако свестраио ушли у ствари и посматрали их сасвим слободно. Ту су често и верни н добри прикааи, понекад н стварни. духовито обелгжени тнпови. Његово причање. кат* к&д, има снажниЈИ. стварнији )амах, полет д&ровитог н уметнички р&дозналог писца. Г. Шубкћ покааује живу н иеисцрпну фантазкју. Свака опаска. свака претстава прдћеиа је ннаом слкка. Он увек има шта Да каже, Ј *ер се у њему нешто усплахкрсно абива. Али г. Шубић оставља утнсак још несрећеног и Незавршеиог, недисциплннованог пнс ца, коме често недостаје сигурно мерило да се растерети од диспаратних и споредннх, неаанимљивих преокупацнја. С мање књншкостн и )ОШ вкше природности, сталожености и свесрднијег продубљивања, у којему би све добило саоје праао место, г. Ш бн био уистнни једаи од ма \о поратннх писаца, који би могао да створи доб&р роман. „Каљуга" је, међутим, само јед&н добар покушај да се на шнрокој осноаи да роман, али покушај к&Да нису изостале ни безбројне уметннчке криае и подбацнвања. Боривоје С Стојковнћ

ККИЈГЕ иПИШМ Број „Русног архива" посвећен Пушкину Своју најновију свеску Београд матернјал. Посебан део гвескв скн „Руски архив", часопис који има петнаест штампаних политику. културу н приореду бака чине чланци чувених рус» Руснје, посветио је Пушкину по ких емигрантских писаца Алексе водом стогодишњице смрти вели ја Ремизова и Марине Цвета)е ве о Пушкину. Ремизов излаже на позиаги начин, духовит, језн но свеж, луцидал* и убедљив св ) ја посматрања Пушкинове лично сти и дела од детињства. Мари на Цветајева (чланак „Мој Пуш кин") :лика на страницама поет ске прозе, гопле и сугестивне, своју дубоку духовну везу са делом на)већег руског песника [ Као и Ремизов, она почиње од детињства и везује ванредно со чна излагања за аутобиографске моменте. Иза ових написа. гва' како најзначајннјих у свесци, до лази чтанак о Пушкину из пера Констатина Фећина. Марк Слоним, један од најбобољих и најобавештајнијих инфоматора о руској књижевно« I сти заступљен је у новој свесци „Руског архива" добрим чланком

Пушкин ког песника. Ова трострука св»» ска „Руског архива" садржи чла нке истакнутих писаца који пру жају богат и делом мало познат

•БЕЛЕШКЕ*

Словеначки књижевницн о новкнству. Поводом нзложбе словеначке штампе у Љубљани љубљанско „Јупро" повело је међу словеначким књижевници ма и јавним радииц^таа енкету о њиховом гледању и односу пре ма дневноЈ иггампи. На ое V анкегу дало |е одговор 26 словеначких књижевника, уметника, научника, и других јавних рад ника. Оригинвли њихових одјо вора изложени су у специ^ално« Витрини на изложби, а факсими ле је објавило „Јутро" у броју од 1 овог месеца. Одговоре су дали: Отон Жупанчић, Рихврд Јакопич, Иван Вавпотич, др. Ко рел Озвалд, Владимир Левстик, др. Алојз Градни«, др. Франце Кидрич, др. Јоже Рус, Е. Гангл, Фран Говекар, М, Гаспари^ Л. Шкерјанц, Божидар Борко, др. ф|?ан Илеихић, др. Иво Шор ли, др. Јожа Глонар, др. Славко Грум, Цветко Голар, др. Антс Дебељак, Тоне Селишкар, Бран ко Крефт, Гриша Коритник, Ра дгазој Петерлин Петрушка, Антон Инголин, Саша Шантел н др. Иван Лах. Одговори словеначких јавних радника на ову анкету, ма колико су кратки, иатересантни су у сваком погледу како с об зиром на саме писце тако и с обзкром на само схање и дана шњи положај наше штампе. Нај већи део писаца у свом одгово ру износи своје везе с новинар ством (из одговора наЈвећег сло веиачког песника Антонв Жупан чића сазнајемо да је и он несу ћенн новинер), док други дају своје мишљење о дневној штам пи или указују на њен>' улогу у духовном животу народа. Предаввња о нашој књнжевно* сти ва Братиславском уннвервнтету. — Позиати чехослоаачки научник Фраих Вл\ман ко,и је издао више студија о нашој књижевности, & који предаје слааксткху ва униаерантету у Братнсл&ви н Бриу. држ&ће у овом семестру пред&вања о нашој новијој књижезности. И лектор универантета, наш аемљак Р. Ковиј&нић држаће пред&в&к>а о Мажур&ннћу н Прешерну. Два нова хрватска белетресге чка дела. Док су раније књи. жевни почетници били не само најпродуктивнжи негз и скоро једино продуктивни у стнховима, данас су загребачки млади писци необично продуктивни и у прози. У едицијама Магице хрватоке, Друштва хрватских књижевника, Бинозе као » дру гих издавачких предузећа поја вило се у последње време више књига . прозе које на насловноЈ страни носе имена мало или нимало познатих књижевних труд беника.Мећу овим делима ннје додуше још и:крсла ниједна књигжевна сензација, која би за служила да се на њу спецшално упозори, али ова продуктивност младих загребачких писаца само је по себи интересантна и карактеристична као појава. По ред осталих појава и она може аа послужи као доказ о отсуст ву ауторитативне књижевне кр* гике, која би данас била најпо требнија да изврши преко по. гребну селекцицју. Последњн загребачки белетри стички новитети су један роман

о Пушкиновој младости. Влади:лав Ходоси)евић. одличан песник и познати „пушкинист" ,коме је ту скоро у Берлину изишла књига о Пушкину, написао )е за „Руски архив и чланак „Пушкимо ви двобоји". веома документовац и по материјалу, свакако. нов за многе југословенске читаоце. За нимљивих података. прегледиз срећених и умешно обраћених, има исто тако у чланку В. Архан гелског „Пушкин и декабри:ти - . Евгеније Љацки, познат у нас ]И цј млалих и иал познатих пи многии „^ ав "" м 1 а ; к „ а0 " 10 I саца подједиаких годииа. Аутор пи с ии И а (изЈање Сопске књиж-в ромаиа ко|И иосн пас.шв „Сам ( ™ си • « 0 Р П ушкино83И чов)ек . а који ре изишао у еди а '• х „.. анИ з„ у истичућн ци.ама Магице хрватске, зове се! ™""1" ч н ком а лних схватања м! Иво Козарчанин. Оаај млали про Хаф1| ^, ко!и у „ а|5о . к

заиста је најпродуктнвн*;и од својих вршњака. Пре овога ро мана он је издао један роман под насловом „Тућа жена". Оба ова романа су, према ауторово) намени, само делови циклуса која ће носити наслов „Људи". Ма да се младом романописц> не може порећи извесни таленат ипак оба ова његова „романа" никако не оправдају назив ко1« ј * м је аутог? дао. Јер у овим његовим скицама још се и сувише осећа почетничка несигурност и наивност у третирању социгално психолошких проблемв. Репортерски фељтонизам више од све га карактерише дело младога писца које он наздаа ромзном. Истим речником може да се карактерише и друго белевристи чко дело. које се разликује од поменутога само по томе што Ге пи:ано с мање прегензша. То дело је збнрка прича под насло вом „Људи на раскршћу", коју је издало издавачко предузеће Биноза, а аутор јој је Анте Де ан. Деанов фељтонизам, ма да понекад » интересантан, сав јс граћеи у психолошком и уметничком плићаку. Бококоторска морнарска побуна у чехословачкоЈ лнтервтури. Чувена побуна морнара у Боку которској пред сломом Ауотро Угарске 1918 године улз зи и у чехословачку литератуоу, ј^р Су је. како чотамо у чехословачким листовима, узели за ге#у двожца чехословачких ро манописаца. Тв два писпа су бив ши морнар Ф*до Гашпар и поз нати писац романа из поморског живота Јарослав Шкаба. О ви романи ће нзићи почетком ид.уКе гадине када пада двадесетогодишњица оеог историског рнимљиву расправу о Лукрецији

познаваоце Пушкинове епохе стварања аутора „Евгеиија Оње гина, тзкође је заступљен у ча:опису чланком који садржи мно га интересантна обавештења. О комичном у Пушкиновим делима говори опширно и зналачки познати научник Иван Лапшин. Алексије Јелачић пише о Пушки ну као историчару а Клавдија >Кухина п зависности сељака од поседника у колико се та| значајни проблем огледао у Пушки новим делима. Петар Митропан и Јосип Бадалић говоре о пречоћењу Пушкинових дела код нас, а Мељникова — ПапоушкОва пЛ ше о реагирању Чешке штамле пре сто година на двобој и смрт Пушкина. Бранко Крефт има у свесци документован напис о Пу шкину у словеначкој књижевности. Приказе књига и часописа поводом Пушкинове стогодишњи це дали су А. Јелачић и С. Ма тић, док Клавдија Жухина беле. жи неколико детаља о прослаеи те гтогодишњице у иностранству и Русији. „Руски архив" доноси, поред чланка посвећених највећем песнику Русије, и некрологе одлич ног писца Евгеиија Замјатина, истакнутог научника др. Иваиа Пријатеља и публицисте Сем |0на Верешчака. Успомени Замјати на посветио је упечатљиве :гра нице Ремизов, док о др Пријатељу пише Бранко Крефт.

Вести са страпс Фр^д БерагК објавио је за-

догаћаја који је био снажан ударац у темеље хабзбуршке мо нархије. СтудиЈа о Његошу на пољском 1езику. Наш земљак Љ\Бомир Д>ркови<ћ написао је на пољском језику монографију Његошу. Ову своју студију поедтожио је он као дисертаин ју Взршавоком универзитету, на коме је стуаирао. и на основу ве дисертацше подељен му Је докторат филозоф«;е. Наши пнспи у италијанском преводу. Умбгрто Урбани. про фесор књижевности на тршћанс ком универзетету, ко1и је превео више наших писаца и о њи ма написао више студија, из. дао је у колекцти „Излања страних пис-аца" ново дело по> свећено нашоЈ књижевности. То дело 1е једна збирка приповеда ка неколицине наших приповедача, којој је дат звједннчки на слов „Мост на Жепи" по позна тој новели Ива Андрића. Цгтињски часопис „Записи'* доноси у погледњем броју не. килоко необјављених писзма пронаћеиих V ДворскоМ аргхиву на Цетињу. Тако су об|ављеи писма Гарибалдиа. Пфвла Јосл. новића и др. Драгише Стан>1евић кнезу Николи, а затим Јјковч Ћудине онда кнезу Петр> Караћорћевићу. Пожелело 5и се да занимљива и књижевно . историсКи зизчајна архивска граћа, кбју „Записи" често донх« из Цетињског архива, буде у-

н једна збирка приповедака дво век и комеитарисана,

Борци)и (1480-1519), која је била предмет познате истоимене драме Виктор Ига. „Да бисмз разумели дугу драму, — каже Беранс, — која је сачињавала живот Лукреиије Борџије. треба потпуно познавати средииу у којој је роћена и дипл^матске сплетке чија је била жртва". У оцењивањч њепе личности, времена и средине писац је уиео много објективности, знања н духа. * Жак Ришпен написао је нов роман „Упаљена глава". Предмет му |е љубав дата у живим и пгобччним психолошким анализама У њему се описује мучни живот млаЈе и- лепе жене поред старог мужа. Када жена упозна!е љубав V њеној души сс збива чигава драма. У роману преовлаћују мистерија и загонетка. Вепа Волман позвлачи да је дело писано кшто, занимљиоо и живо. * Велики енглески писац X. 11. Ве.тс бораси у Паризу где је посетио Светску изложбу. Том прнликом дао Је »глику и занимљиву изјаву сараднику францус«ог листа „Књижевне новости". Говорио Је о изложби, будуће и рату, биоскопу, позорншту, Руси)и и о своме књижевпом раду. Поема тоЈ изјави, Велс је и даљ>е врло активаи као оомансиер. Велс говори да се француска публика у прво време мало интересовала за његсва дела у којима ј« расправљао енглесче навике и проблеме љубави. И данас он се радо враћа на те цроблем-е.