Приповјести : црногорске и приморске

У МАРКО ЦАР

И, одиста, људи који су с Љубишом чешће у дотицај долазили, причају сви у један глас како је он, по својим душевним особинама, много личио на оног Стевана Штиљановића, чији нам је лик приморски писац тако вешто оцртао у својој „Скочидјевојци“. И Љубиша, као и Штиљановић, беше једна бујна и поносна говорџијска природа, али се та бујност не израђаше никад у празно декламовање; поред све своје јуначке топлине и природне кићености, он је увек знао да своју речитост држи у извесним границама и да говори „са сољу“. Није, додуше, ни данас тешко међу Љубишиним ужим земљацима наћи људи који говоре „пословички“, али је у Љубише сликовити говор био зачињен и неком дивном природном мудрошћу, која је понекад на његовим устима налазила израза у фразама кроја Тацитова.

Један далматински саборлија, Љубишин многогодишњи друг у далматинском сабору“), сликао нам га је више пута какав изгледаше на дивану. Паштровски акценат, ког не могаше да се отресе у обичном разговору, ишчезао би добрим делом на трибуни, па се изгубио у оном јачем и своје врсте нагласку што га захтева тон говорнички. Говораше лако, разговетно, везујући вешто међу собом реченице, а са врло срећним импровизацијама. Његова мудра реч, искићена пословицама, даваше му у сабору ауторитет неког раног Нестора, ког је свако радо слушао и речи му памтио. Каошто су то његова литерарна чеда, тако је и он био човек јаког памћења, те су неке народне приче и народне изреке непрестано навирале на његова уста.

Што се Љубиша тек-у позније дане свога живота дао на оригинално писање, то се од чести тумачи његовом ранијом запосленошћу, а од чести тиме што је у својим млађим годинама, уопште, слабо марио за српску књигу. „Док се нијесам оженио — вели нам у том погледу сам Љубиша — посве сам се мало освртао на народну књигу. Глава пуна италијанских

#) Пок. бележник Иван Вранковић.