Приповјести : црногорске и приморске

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША 'Х

и француских списа, није никако могла приљубити «своју властиту... Но пошто се ожених (са Софијом кћери Јока Петрисавова Ћеловића, ришњанина), чести женини пријекори нагнају ме да завирим и у нашу књигу. Оплијени ме и очара богаство и изворна мудрост народнијех умотворина, пак нешто из Вуковијех збирака, а нешто свагдашњим опћењем с народом црногорским и приморским, изучим матерњи језик, омили ми и уљубим се у оно што сам прије мал' те не презирао“.

Он спрва не намераваше ипак да пише за јавност, ни да пуни и онако препуне рафове домаћих књижарника. „Но видећи грдни расап што се по штампи чини лијепим нашим језиком, пуче ми — вели — срце од бола, пак се дадох и ја да нешто пишем, као за неки просвјед против тог распа“. Па опет јеон, у почетку, слабо марио да пише у прози, било стога зар што је, као многи књижевни почетник у нас, мислио да му ваља писати стихове, или што је хтео да се најпре огледа као преводилац туђега. Како већ било, прве његове штампане ствари били су стиховни преводи, а и он нам сам каже „да је с муком ступио на оригиналност“. Видели смо навише како је Љубиша, у својој младости, пунио главу књигама италијанским и француским. Какве врсте су те књиге биле, то је данас мучно изрећи; но сва је прилика да се ту радило понајвише о приповеткама и о романима. Тек доцније, кад је будући писац био у стању да боље разбира и дубље прозире у лепоте своје рођене књиге, могао је он да приступи озбиљнијим делима и да своје књижевно образовање прошири и дотера на добрим писцима. Покојни Сава Бјелановић,“ који се с Љубишом са-“ стајао још за свога ђаковања у Задру и у Бечу, причао нам је како му је овај често пута хвалио и одушевљено препоручивао чувене историјске и критичке Есеје Маколејеве, додајући да је то дело, уз Историју Енглеске од истога писца, било његова најмилија лектира.

Новинар и вођа далматичских Срба (1850—1897).