Просветни гласник

154

из темеља проникну. Где се за објашњавање наравственог стања људског употреби само један од она два услова (спољна ии унутарња природа), ту остаје увек довољно места да се у историју нашега развитка увуку надприродни елементи, па њима да се понуне празнине у објашњавању. Но где се подједнако обрати пажња на оба услова, ту не може бити празнине, која се не би могла свести потпуно на природне пугове. Данас се све иде за тим да се докаже, како способности расе —и овде је место да се говори о неким урођеним способностима раса—одређују природу угицаја, који спољни услови имају да изврше на развитак народа једног. С тога је дакле овај утицај спољних услова односан, и појављује се са својим дејством сад јаче сад слабије према мери примљивости урођених особина народних на које наилази. Другим речима: сама раса ствара како психичке тако и ' Физичке карактере (особине). Оно што претходи вуче за собом оно што из њега следује: да у дога!)ајима историје има исто тако логике као год и у животу појединога човека, и она постоји како у обичајима тако и у законима, религијама и литературама. И како све што у природи бива, бива по нужности, то је по томе исгина и то, да историја није ништа друго но поворка гвоздене нужности. I I ПРАСЕДИШТЕ, 0ВРА80ВАЊЕ И ШИРЕЊЕ РАСЕ Многимаје може бити изгледало и сувишеразвучено ово расправљање, које треба да служи као увод за даља излагања без којих се не може бити. Међу тим мени се чини да је ово излагање овде баш на своме месту, јер ми је нарочито стало до тога, да тај тако јако занемарени етнички разлог изнесем као нешто од природе дато, и да га као нешто што само собом долази, унесем у посматрање просветног напретка и да потанко објасним његов велики значај заједно са свима последицама. Да данас — овде разумем цело историјско време — живи много различитих раса људских на земљи, то се не да спорити, и нама је овде само до тога стало да објаснимо , како се та разноликост може у склад довести с оним мњењем о за1 Јединство људекога рода сасвим је логична последица

једничком постању свију организама из једнога праоблика, а то је мњење у последње време јако распрострто. Овде нам се пре свега намеће примедба, да је ово питање строго узевшизакултурног историчара са свим споредно и без значаја, или бар од врло незнатне вредности, јер он има непрестано посла са расама историјски познатим, и могао би се потпуно задовољити да их посматра као Факта која посгоје. Но инак зато неће биги излишно неколико речи ради објашњења. Док је с једне стране скоро све једно, да ли се постанак људсгва доводи од једнога или више пари, дотле се с друге стране не може равнодушно гледати на препирку , која се води међу природњацима о томе, да ли је првобитно постојала једна раса, или их је више било. Јер, историја показује, да су расе нешто особено и у психичком и физичком односу, бар на нрви поглед, непроменљиво. Према овоме за објашњење ових разноликости било би врло добро, кад би се узело да су особине, којима се расе одликују, унапред (првобитно) постојале. Но потања испитивања у новије време нису ни најмање повољна за ову претпоставку,јер се еа много вероватности износи, да је прачовек припадао једној једитој раси. С овим би јединство људске расе изван сваке сумње било 1 . Но како по општим законима развитка постоји вечито напредовање од нижега до вишега, то је и овај прачовек морао заузимати много нижи ступањ него ли и сам данашњи Пануанац, и тако у самим данашњим расама налазимо потврду тога великог закона природног. Питање пак о томе, где је, на ком је месту земље постао овај прарод људски, тешко да ће се икада коначно решити; но од данашњих пет делова света не може се узети ни Аустралија, ни Америка ни Јевропа за колевку рода људског. Налази се много више знакова, који нас упућују на јужну Азију. Осим ње могло би се још говорити о садањој А®рици. Но има читава хрпа знакова, особито хоролошких података, који нам наговешћују, да је колевка људскога рода морао бити неки континенат, који се сада налази под валима индијског океана и који је се протезао на југу садање Азије, а врло је могуће да је стајао с њоме у непосредноме додиру, с једне стране источно арвинове теорије.