Просветни гласник

168

знаду стање школино, па кад се врате у централну унраву издају наредбе, које су им се учиниле потребне. Но ово су све мртве ствари, а школа је жив организам. Корист од наредаба у овом иравцу је врл.о малена. И у народном представништву и у јавном мњењу, као и у школскоме свету нашем, дижу се јаки иразложити гласови против оваквог, чисто управног надзора. Време је да се удари у том ногледу другим правцем. Није ми намера да наситао излажем услове школскога надзора у нас, али крећући ово питање рад сам да само неке напомене и полазне мисли овде изложим. 1. Нема сумње да школска надзор и у нас мора бити у првом реду уираван. Државна управна власт, којој је поверен надзор над свима школама има и ираво и дужност да надзирава све школе. У том погледу задатак је школскоме надзоруда будним оком мотри: а) Да ли се извршују законски прописи и наређења управне власти од стране учитеља и општине; б) Да ли школа одговара, оној задаћи, коју јој намењује државна власт; в) Иде ли настава оним правцем и врши ли се у оном обиму какав се очекује од стране централне унраве; г) Да ли општина подмирује све школске аотребе на које је обвезује закон; и д) Је ли напредак школин такав да се може задовољити њиме управна власт и народно нредставништво. Да би се све ово постигло у оној мери у којој се очекује од свију пријатеља школе и народног образовања, управан надзор мора да је: а) одсечан ј З ) иравичан <Ј) одговоран. Ако икаквој установи уди полутанство, то је оно штетно но школу. Управна власт мора бити на чисто с питањем: Шта жели са школом да иостцгне, које захтеве етавља на школу и пен рад. Па кад је с овим питањем на чисто, тада мора одсечним правцем ићи управо оним путем који води одређеној цељи — без околишења и извијања. Јер само на тај начин могу и учитељ и сви они, који са школом посла имају, знати своју дужност, и свом снагом и оданошћу прионути на поверени им посао. Само тако радећи управна власт има права да тражи строга рачуна о свима школским радницима. При свој строгости и одсечности школски надзор мора да је аравичан што се више може. Идеали

се не могу ни овде постићи, али треба све могуће чинити да се не огрешимо нп о општину ни о ђаке ни о учитеља. Само правичан надзор користан је а задовољава и онога којп га врши и онога над којим се врши. Гаранција за једно и друго (одсечност и правичност) јесте одговорност. Без одговорности нема јемства за никакав посао управне власти. А по што је школски рад од огромног утицаја по цео народни живот, а народно васпитање и образовање, од пресудног утицаја ио народну будућност; то и надзор школски ваља подврћи одговорности у пуном смислу те речи. Ја сматрам за погрешно оно велико и неограничено право што је било дато 1853 године Главном Инспектору. Одговорност за нерад у школи или за рђав правац у њој лежи на највишој дгжавној управној власти — министру просвете. Без великога ризика он пити може, нити сме ту своју одговорну власт да преда у руке неодговорном било чиновнику једном, било читавом одбору или савету. Други главни услов за добар школски надзор је, да буде иоучап. За наше прилике особито је нужно да школски надзор нагиње овој страни. Шта више, мени се чини да би надзор омашио сву цељ своју ако не би био поучан. Ми смо били те среће још пре 36 година да имамо поучаа школски надзор, па било бп од нас грешно да изостанемо од наших дедова^ Није девољно узаконити да школски надзор буде поучан, но треба и одредити начин како се има ово извршити. По закону од 18 Јула 1839 год. поучност надзора састојала се у шестонедељним практичним предавањима, који су приређивали директори за слабо снремне учитеље. Мени се чини да према промењеним нашим приликама и према разноликости наставника основних школа по спреми, једва би овака мера била довољна за поучност самога надзора. Границе поучности ваља размаћи, а начин извршења више комбиновати. Свакојако закон о школскоме надзору не сме губити из вида ову околност, ако хоће да лечи ране нашој школи. Са иоучности стоји у тесаој свези стручност. Школски надзор за наше ирилике мора бити стручан. Од скора ушло је у нас у обичај (и то је добар обичај) да се за ове струке, а особито за просветну струку тражи стручност. С овим обичајем хоће да стручност одвоје од Факултетског образовања, признавајући по некад стручност и неФакултетлијама. Ја сматрам ово као апсурд. По иравилу свака струка наука изучава се у школи и то у стручној школи, јер за сваку групу наука има и извесна одређена школа, коју треба свршиги. Овако је у целом свету. Што има људи, који и нешколовани дотерају далеко у